Arhive oznaka: 1.mtb

1996. ratna demobilizacija 1/27.mtbr

Demobilizacija 1.mtb

u toku marta 1996. godine uslijedila je masovna demobilizacija boraca teslićkih brigada i 27.mtbr nakon koje komanda Prvog korpusa naređuje spajanje ove dvije brigade u jednu koja sada dobija formacijski naziv 105. pješadijska brigada. Isto tako, spajanjem prnjavorske lake pješadijske brigade i ljudstva iz 27.mtbr sa područja opštine  formira se 107. pješadijska brigada, sa vojnom poštom broj 2210 Srbac.

Tako je u prvoj polovini marta 1996. godine formirana komanda 107. pješadijske brigade na čijem čelu su bili komandant pukovnik Miodrag Suvajac i načelnik štaba potpukovnik Gojko Starčević. Po novoj formaciji su formirani i komanda stana, vod veze, izviđački vod i četa vojne policije koji su i nadalјe ostali popunjeni lјudstvom u skladu sa formacijom, oficira 36, podoficira 16 i vojnika 667 ukupno 719, sa mobilizacijkim zborištem u s. Velika Ilova, dok su pozadinske i pješadijske jedinice bile popunjene samo potrebnim brojem lјudstva za održavanje i čuvanje naoružanja i materijalno-tehničkih sredstava. Komanda Brigade sa prištapskim jedinicama se izmiješta na lokaciju u gradu Srbac, a IKM za Prnjavor u staroj zgradi komnade lpbr, a preostali dio lјudstva i jedinica na lokaciju kasarne u Sitnešima, Srbac i Dobroj vodi i Šibovskoj. Sva skladišta naoružanja, minsko-eksplozivnih sredstava i ostalih materijalno-tehničkih sredstava su bila neprekidno obezbjeđivana naoružanom čuvarskom službom i pod stalnom kontrolom komande Brigade.

Naređeno je da se gašenje ratnih sastava jedinica i demobilizacija svih rezervnih starješina i vojnih obveznika izvrši do 31 . 6. 1996. godine, a za funkcionisanje jedinica (izrada planskih dokumenata za obuku i mobilizaciju rezervnog sastava, vođenje personalne dokumentacije, smještaj, održavanje i čuvanje naoružanja i materijalno-tehničkih sredstava i dr.) trebalo je da se pobrinu predratna profesionalna vojna lica JNA i TO. Sve predviđene aktivnosti obavlјaju  uz angažovanja rezervnih starješina i vojnih obveznika  koji su ostali kao  profesionalna vojna lica.

1996.

Reorganizacom VRS od 27.mtbr VRS fromirana je 327.pbr 3.K VRS

Ratni put 27.mtbr 1.KKVRS

Stvarana i reorganizovana uporedo sa izvođenjem borbenih dejstava na širokom frontu, 27.mtbr 1.KK VRS, bila je izložena dejstvu neprijatelja, što je otežavalo njen tačtički položa. I pored brojnih problema , a posebno problema za popunu jedinica brigade, ona je izrasla u jaku i respektivnu snagu, kakva je ostala do kraja rata.

Ratni put ove brigade je  veoma težak. Nakon uspješno izvršenih zadataka na derventsko-brodskom ratištu u sklopu operacija za oslobađanje Dervente i Broda i proboj koridora, brigada je prebačena na maglajsko-zavidovićko ratište, a nakon toga na teslićko ratište.

Brigada je vodila borbu na prostoru Bišnje, Rabića, Babino brdo, Bijelo brdo, Kostreš, Obodni kanal, Vlasenica, Bratunac, Svjetliča, Vozuča, Kremen, Nekolje, Viniše, Vučja planina, Balabanovac, Kosovnjak, Jezera, Brićevac, Bihač, Sanski Most, Mrkonjić Grad ..

Poginulo je 456 pripadnika brigade, 1280 ranjenbih boraca, kao i 10 boraca koji se još vode kao nestali.

Za bespoštednu borbu i zaštitu  srpskog naroda i očuvanje teritotija RS brigada je odlikovana  Karađorđevom zvijezdom  drugog reda, a za požrtvovanost njenih pripadnika u odbrani Teslića, SO Teslić dodijelila je 327.pbr Zlatnu plaketu. ( Srpska Vojska, juni 2000.).

Povodom Dana VRS i Dana obilježavanja 327.mtbrJA, odnosno 27.mtbr1.KKVRS i osinjske lake pješadijske brigade , 12.5.2018. godine, o ratnom putu brigada, rečeno je:

  1. brigada je jedna od najvećih brigada VRS. Široj javnosti bila je poznata kao Derventska ili kao 327. motorizovana brigada, a nastala je 13. maja 1992. godine. Objedinjenih, pisanih i javnosti dostupnih tragova o nastanku, djelovanju i kraju brigade nažalost nema, ali građe još uvijek ima na sve strane, a najviše u glavama neposrednih aktera nastanka i ratnog puta brigade.

Prvi komandant brigade, nakon 13. maja 1992. godine, bio je potpukovnik Ratko Grahovac. Nakon Grahovca, komandanti brigade bili su pukovnik Trivo Vujić, koji je poginuo 30. juna 1992. godine, zatim potpukovnik Stanko Baltić, pukovnik Boško Peulić, a poslјednji ratni komandant bio je pukovnik Rajko Radulović. Na čelu brigade u dva navrata bio je i potpukovnik, kasnije general, Ljubomir Obradović, koji je tu dužnost obavlјao s pozicije načelnika štaba brigade.

Formacija brigade se mijenjala u zavisnosti od potreba i stanja na terenu, a kraj rata dočekala je sa četiri motorizovana batalјona, nekoliko samostalnih četa, te ostalim jedinicama. Borci su bili iz Dervente, Broda, Prnjavora, Banja Luke i mnogih drugih mjesta, te jedan broj dobrovolјaca iz Srbije, a u sastavu brigade bila je i četa ”Meša Selimović”, koju su uglavnom činili Bošnjaci iz Dervente i Broda.

Sve zadatke koji je pred brigadu postavila nadležna komanda, borci su izvršili, a učestvovali su u operacijama ua proboj koridora, oslobođenje Dervente, zatim na ratištima kod Gradačca, Doboja, Vlasenice, Zavidovića, Maglaja, Teslića, Sarajeva, Bihaća, Klјuča, Sanskog mosta… Za doprinos očuvanju srpskog naroda i nastanku Republike Srpske odlikovana je Karađorđevom zvijezdom drugog reda.

Tokom četiri ratne godine, prema nepotvrđenim informacijama, 438 boraca ove brigade izgubilo je živote i skoro svaki drugi pripadnik je ranjen, a brigada je odlikovana ordenom Karađorđeve zvijezde

Osinjska brigada nastala je na temelјima osamnaeste partizanske brigade, a formirana je s cilјem izvođenja odbrambenih zadataka. U sastav brigade ušli su dobrovolјci iz sela Pojezna, Donji i Gornji Cerani, Donja i Gornja Osinja i Crnča.

Prvi ratni zadatak brigada je dobila 22. marta 1992. godine, a radilo se o odbrani srpskih naselјa na liniji dugoj 22 kilometra: Kaurska obala — Tešića bare — Tomasovo brdo — Kneževići — Malojčani — Mišinci (Cer) — Čolno brdo (Mala Sočanica) — isklјučno Torine (Tisovac). Komandu brigade činilo je svega osam rezervnih oficira među kojima je najstariji bio kapetan prve klase. U junu za komandanta brigade dolazi aktivno vojno lice s činom majora. U nastavku ratnog puta brigada je učestvovala u borbama za oslobađanje Dervente i proboj koridora, kao i na mnogim drugim ratištima na kojima je dala ogroman doprinos u stvaranju Republike Srpske. Izgubila je 104 borca, a više od 600 boraca je teže i lakše ranjeno. Brigada je odlikovana Medalјom Petra Mrkonjića, a 1. marta 1994. godine lјudstvo je integrisano u 27. brigadu.

1994. ratna 27.mtbr VRS

Borbe na Vozućoj u rejonu  Stolići – Visić – Podvolujak

U očekivanju da bi sa zapada na Vozući mogle napasti zavidovićke muslimanske formacije, nadležna komanda VRS polovinom juna na oslabljenu odbrambenu liniju u rejon Svinjašnice raspoređuje Vučijačku brigadu iz Podnovlja, jedinicu velikog ratnog iskustva sa posavskog ratišta, na čelu sa kapetanom Vladetom Živkovićem. U toj zoni odgovornosti Vučijačka brigada će ostati tačno godinu dana. Str.91[1]

Zbog intenziviranja neprijateljskih dejstava, ali i osipanja branilaca (pogibije, ranjavanja, dezertiranja) komanda Prvog Кrajiškog korpusa je te i narednih godina, po potrebi, u dolinu Кrivaje upućivala svježe snage: Srbačku brigadu iz Srpca, dio 43. motorizovane brigade iz Prijedora, dio 27. brigade iz Dervente- Motajički bataljon, dio Laktaške brigade, Radnički bataljon iz Doboja, Izviđačke jedinice korpusne policije, Peti odred specijalne brigade pod komandom Palestine, Deveti bataljon vojne policije, Ozrensku gardu…Str.100
Operacija združenih snaga Trećeg korpusa takođe šifrovana kao „Brana 94“ počela je 1. 6.1994. godine iz pravca Zavidovića i sa kraćim prekidima trajala do novembra 1994. godine. Operativna grupa „Bosna“, na čelu pukovnik Refik Lendo, sa oko 5. 000 vojnika iz tri brdske brigade (318.
zavidovićka pod komandom majora Jasmina Šarića, 320. zavidovićka pod komandom majora Fuada Zilkića, i 309. kakanjska pod komandom majora Ibrahima Hukića, koje su standardno držale liniju na tom sektoru. One su pojačane udarnim formacijama iz Trećeg korpusa: 7. muslimanska brigada pod komandom pukovnika Šerifa Patkovića, Odred „El mudžahid“,
specijalna jedinica „Delte“, diverzantska jedinica „Asim Čamdžić“, 303.brdska na čelu sa majorom Muhamedom Begagićem, 311. laka iz Кaknja pod komandom majora Fadila Imamovića, 314. brdska iz Zenice pod komandom majora Dževada Smajlagića, 330. brdska iz Nemile, dvije lake brigade sa područja Tešnja, 3. IDG bataljon, i elitna 120. brigada «Crni labudovi».
Sve navedene vojne jedinice su nastupale iz pravca Zavidovića i etnički očišćenog Gostovića. Nadgledao ih je komandant Armije general Rasim Delić, sa isturenog IКM u Brašljevinama. U nastojanju da prikriju poraz, muslimanski oficiri su javno prikazivali umanjen broj učesnika u operaciji „Brana-94“, jer američki vojni stručnjaci procjenjuju ukupno učešće od 17. 000 vojnika iz oba Кorpusa. Glavnina početnog udara Trećeg korpusa, čije je sjedište bilo u Zenici, bila je koncentrisana na položaje Vučijačke brigade VRS iz Podnovlja rejonu Svinjašnice (od rijeke Кrivaje do Podsjelova) kojom je komandovao kapetan Vladeta Živković, i na Motajički bataljon u rejonu Podvolijak (od rijeke Кrivaje do sela Oštrić) pod komandom Nedjeljka Suvajca Pepe.

Кako se očekivalo Treći korpus, sa jedinicama raspoređenim u dva ešalona, prvo je napao bočne položaje koje su držali pripadnici Četvrte ozrenske brigade VRS i Motajičkog bataljona. Prvog dana napadnih dejstava, 1. juna, elitni „Crni labudovi“ probijaju srpsku odbranu i zauzimaju objekat Pavetinu iznad sela Podvolijak. Istovremeno pripadnici zeničke 314. izbijaju na Кameničku Premet, gdje gine branilac Ranko (Stanka) Todorović (1953), a pripadnici zeničke 303. pomjeraju srpsku odbranu na Podsjelovu ka Nikolinom brdu str. 114-115

Ujutro, u šest sati uragan je krenuo. Naši borci su prihvatili borbu, stisli zube i odolijevaju napadima. Mogu ući u Vozuću samo ako svi izginemo. Кomandiri Slavko Jelisić-Slavčija, Jezdimir Pantelić-Jezdara, Njago Njagomirović, Mladen Savić, Mirko Pantelić, Radenko Božičković, Zdenko Stanković-Zdenkara, Radenko Đurić obilaze svakog borca i dižu moral. Ginu Vučijačani, ali ne popuštaju.
Vozuća gori, trese se od detonacija. Padaju i granate punjene sumporom. Jauk ranjenih civila, pogibije. Doktori, Danko u Stogu i Sorak u Vozući, imaju pune ruke posla. Javljaju, kod Pepe pala tri rova, muslimanska vojska napreduje iznad Podvolijaka. Nema kalkulisanja, sa Udarnim bataljonom i vodom Кorpusne policije krećem u pomoć, svjestan da su muslimanske snage vrlo blizu glavnog puta koji nam znači sve. Ranjen sam. Četvrti put.
Trpeći žestoke udare, prihvatajući borbu „prsa u prsa“, Vučijačka brigada je praktično desetkovana, ali nije popustila. Ljudski gubici su bili nenadoknadivi.
Na desetine boraca je teško i lakše ranjeno u bliskim borbama, pa je ova brigada nakon ugovorene obustave ratnih dejstava, 14. juna povučena sa tog dijela ratišta, a na njeno mjesto je prekomandovana laka pješadijska brigada iz Laktaša, pod komandom potpukovnika Zorana Crnića. I Pepin bataljon je zamijenjen bataljonom 43. motorizovane brigade.
Cijeneći kompleksnost situacije, komanda Prvog krajiškog korpusa VRS, početkom juna na ovaj dio ratišta upućuje Drugi bataljon Srbačke brigade. Narednih dana stigla su još dva bataljona, tako da je 6. juna kompletna Srbačka brigada, sastavljena od mladića podmotajičkih sela, Posavine i Lijevča polja, zaposjela rejon odbrane u dužini od 20 kilometara, od Popovog Osoja (selo Medići), preko Čukure do Кameničke Premeti.
Srbačka brigada će na vozućkom ratištu ostati 16 mjeseci, do kraja rata, dijeleći sa domicilnom brigadom ponos i tugu, zlo i dobro. Str.118

Da je stanje u bataljonu i borbe bile teške govori i izvještaj komande 1.mtb o borbama u rejonu odbrane 1.mtb:

U izvještaju komande 1.mtb 27.mtbr 1.KK VRS s. Stog, Vozuća o borbenim dejstvima i stradanja 10 boraca ovog bataljona, dana 1.6.1994. godine, dostavljeno komandi 27.mtbr, komandi 1.KK, Izvršnom odboru SO-e Prnjavor, predsjedniku SO-e i narodnom poslaniku iz Prnjavora, kaže se:

Dana 1.6.1994. godine, očekivana je ofanziva muslimanskih snaga na položaje 1.mtb, i što je se sve moglo bolje i koliko su nas sredstva dozvoljavala toliko su izvršene pripreme za odbranu.

U toku noći podijeljena su vojnicima zaštitne maske, ukoliko bi došlo do bacanja bojnih otrova, pri premili ljudstvo. Prije ofanzive pozvani su sav komandni kadar i svi sposobni ljudi da bi se ofanziva dočekala što spremnije i da bi iz nje izašli sa što manjim gubicima. I pored svih upozorenja komande bataljona, 4.olpbr, Vučijačke lpbr korpusne vojne policije i čete korpusnih izviđača i na ogromno traženje po svim linijama snabdijevanja  MTS i ukazivanja na značaj ratišta, gdje se znalo od dijeteta do generala da  se očekuje slamanje muslimanske ofanzive  ili njenom produženju, nije udovoljeno ni 2%.

Sve što je bilo od vlastitih rezervi iz 27.mtbr dovučeno je na ovaj dio ratišta, na najugroženiji pravac, na ključni pravac i tukli se sa tim rezervama 42 dana. Sredstava je bilo svaki  dan manje, dočekana je ofanziva za koju su svi znali kad će početi i kakva će biti, ali praktično bez krupne municije. Znalo se da će biti krvi, ali nije se moglo napustiti položaji i ostaviti 1100 dijece Vozuće. Uvatili su se u koštac  sa mnogo jačim i tehnički opremljenim neprijateljem.

Borba je počela ujutro u 5.30 časova i trajala je do 13.00 časova, nažalost dva rova su direktno pogođena, a u jednom  je ostalo 7 pripadnika bataljona dok u drugom rovu tri pripadnika bataljona. Ovu ofanziva je krvavo plaćena sa deset poginulih- nestalih pripadnika i u pokušaju da se dođe do njih  ranjeno je još sedam pripadnika iz bataljona, 4.olpbr i čete izviđača 1.KK. Uz sav trud ostalih iz 1. pješadijske čete i komandira čete,l te čete vojne policije, interventnih snaga nije se moglo do njih prići i izvući. Najveća tragedija koja je mogla  da zadesi Motajički bataljon je ta što su svi poginuli-nestali iz jednog sela iz motajičkog sela Smrtići.(slijedi spisak 10 poginulih-nestalih boraca 1.mtb).[3]

27.mtbr u zoni  odgovornosti teslićke pješadijske brigade

U zonama odgovornosti Druge teslićke lake pješadijske brigade (od Bešanske Glave do Braćevca) i 27. motorizovane brigade[2] (od Braćevca do Vučje planine) preovladava niskoplaninski i planinski relјef koji nije omogućavao linijski sistem uređenja prednjeg kraja odbrane, već je odbrana organizovana utvrđivanjem otpornih tačaka za kružnu odbranu na dominantnim 06jektima. S obzirom na to da na ovom terenu u dosadašnjem periodu rata nije bilo stalnih i većih borbenih dejstava i uz činjenicu da je ova linija odbrane u ranijem periodu branjena sa samo dva pješadijska batalјona, prednji kraj odbrane je bio slabije inženjerijski uređen, a prilazni putevi do prednjeg kraja odbrane, neophodni za snabdijevanje i manevar, bili su lošijeg kvaliteta ili ih uopšte nije bilo.

Svaka od navedenih brigada je u svojoj zoni odgovornosti preduzimala mjere da se za predstojeća dejstva što bolјe pripremi, a u tome su imali i nesebičnu podršku kako od strane lokalne vlasti opštine Teslić, tako i od njenog stanovništva. Jedinice teslićkih brigada su, uz neposredno učešće starješina njihovih komandi, radile na podizanju nivoa discipline, organizaciji sistema vatre, dodatnom inženjerijskom uređenju položaja i zaprečavanju te na osposoblјavanju pojedinaca za svoje formacijske dužnosti.

Već u aprilu 1995. godine dolazi do masovnijeg kršenja dogovorenog prekida vatre što je bio znak da za muslimanske i hrvatske oružane snage ono više ne važi.

[2] Položaje na pravcu  Visić – Stolići utvrdili su pripadnici 1. i 3.lpb Prnjavorske lpbr u zimu 1992. godine.

[3] Isto, str.180

[1]  iz knjige Bitka za Vozuću (1992-1995), Nenad M.Cvetković, Doboj, 2012. godine

Bratunac 1992.

16.1.2012.

Kravica 2019.

Скелани: Злочине над Србима окарактерисати као геноцид

У Скеланима су почињени тешки ратни злочини који се могу окарактерисати као геноцид, јер је циљ био тотално уништавање српског народа и његове имовине, изјавио је министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић.

На обиљежавању 19. годишњице од страдања 69 српских војника и цивила из Скелана и оближњих села на данашњи дан 1993. године министар Ђокић је рекао да Бошњацима нико не суди за те злочине и поручио да институције Републике Српске неће одустати од захтјева да се дође до истине и правде и да за масовни злочин у Скеланима починиоци одговарају.

„Никада нећемо прихватити и подржати рад Суда и Тужилаштва БиХ који за иста дјела различито примјењују закон када је ријеч о суђењу Србима и другима на штету Срба“, истакао је Ђокић.

Према ријечима министра, снаге Насера Орића и његови ментори на овом мјесту су показали намјеру да униште овај крај и српско становништво.

„Они који су чинили злочине мораће за то одговарати. Не можемо вратити животе настрадалима, али ћемо истрајати да правда буде задовољена и да злочинци одговарају. То би била барем дјелимична утјеха породицама настрадалих“, истакао је Ђокић.

Посебно је нагласио да одзив великог броја грађана обиљежавању годишњице великог српског страдања у Скеланима показује неизмјерно поштовање према жртвама које су убијане и мучене на свиреп начин.

Министар Ђокић сматра срамотним и неприхватљивим недавно помиловање Насера Орића, а што је учинио предсједник Федерације БиХ Живко Будимир и тиме још једном показао омалавожавајући однос Сарајева према српским жртвама.

Срамотно је да за овај злочин још нико процесуиран и да је Насер Орић у Хагу ослобођен одговорности за Скелане, додао је Ђокић.

У Скеланима је код централног споменика за 305 погинулих Срба служен парастос и обиљежено 19 година од страдања 69 српских војника и цивила из овог и неколико оближњих села које су убиле муслиманске снаге из Сребренице 16. јануара 1993. године.

Неколико стотина грађана са обје стране Дине, упркос хладноћи и снијегу, прислужило је свијеће за покој душа свих 305 погинулих у протеклом рату, међу којима је било чак 58 жена.

  1. јануара 1993. године у Скеланима и околним српским селима муслиманске снаге Насера Орића убиле су 69 Срба, 165 их је рањено, а 30 заробљено, од којих половина није жива, а четворо се још воде као нестали. Међу погинулима већина су били цивили, а најмлађи Александар Димитријевић имао је свега пет година, док је његов брат Радослав живот изгубио у дванаестој години.

Nastić Slavica, bolničarka 1.mtb, Naš zavičaj Prnjavor

Парастосу у Скеланима претходило је полагање цвијећа и прислуживање свијећа за покој душа настрадалим Србима код спомен обиљежја у селима Ћосићи и Калиманићи.

12.7.2011.

БРАТУНАЦ- ПОМЕН ЗА 3.267 УБИЈЕНИХ СРБА

Подриње се данас присјећа свих 3.267 српских жртава које су страдале од 1992. до 1995. године. На Војничком гробљу у Братунцу служен је парастос.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је у Братунцу, гдје је данас обиљежено страдање 3.267 Срба у Подрињу и Бирчу, да селективна правда и једнострано приказивање рата у БиХ не води толеранцији и повјерењу.

„У нама нема мржње и освете, али је крајње вријеме за процесуирање монструозних злочина почињених над Србима. Не можемо прихватити селективну правду како је било до сада, да је једна – српска страна за све крива, а да за оволике српске жртве нико не одговара“, поручио је Додик.

Он је додао да боли чињеница да за ове злочине над Србима још нико није одговарао и да се злочинци слободно шетају.

„Сви који су починили неоправдани велики злочин над сребреничким Бошњацима треба да одговарају, али захтијевамо да одговарају и починиоци злочина над Србима јер само тако може доћи до задовољења правде и истине и у таквој БиХ можемо живјети у којој ће се и Срби осјећати безбједно и комотно, као и друга два народа“, навео је Додик.

На данашњи дан, 1992. године у српским селима Сасе, Биљача и Залазје муслиманске снаге под командом Насера Орића убиле су 69 мјештана, више од 70 је рањено, а 19 се водило као нестали, донедавно, када је пронађена гробница са 10 српских жртава.

Обиљежавању годишњице страдања Срба Подриња присуствују и највиши званичници РС.

Преживјели чланови породица, пријатељи и саборци погинулих и несталих српских војника и цивила, настрадалих на Петровдан 1992. године, као и већи број делегација из Републике Српске, посјетили су српска стратишта у Биљачи и Сасама, и гробље на Залазју код Сребренице, гдје су положили цвијеће и прислужили свијеће за покој душа 69 убијених и 22-оје несталих Срба. Посмртне остатке 10 несталих Срба које је средином прошле године, трагајући за посмртним остацима Бошњака случајно ексхумирао тим Института за тражење несталих БиХ, за годину дана нису идентификовали у лабораторији у Тузли тако да их ни данас, 19 година након њиховог нестанка, њихове породице нису могле достојно сахранити.

Породице настрадалих већ 19 година чекају на правду, да се казне починиоци ових злочина.

За почињене злочине над Србима нико није одговарао. Хашки трибунал 2006.године осудио је Насера Орића на двије године затвора зато што није спријечио злочине над Србима ,а у жалбеним поступку првостепена пресуда је преиначена, а Орић ослобођен било какве кривице.

Етничко чишћење Срба у сребреничкој општини почело је на Ђурђевдан 1992. године упадом муслиманских снага у српско село Гнионе, настављено током 92 и почетком 1993. године.

Сваке године на Петровдан у организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе РС на војничком гробљу у Братунцу обиљежава се страдање Срба у Подрињу.

С.В.

Na ratištu u opštini Bratrunac  učestvovali su ratne jedinice  27. motorizovane brigade 1. KK VRS . U borbama u rejonu brada Kunjarac u borbama za bazen, opština Bratunac dana 16.12.1992. godine, poginuo je pripadnik vojnik KInežević Željko, pripadnik izviđačke jedinice Jude iz 1.mtb, a jedan pripadnik je ranjen.

Slavica Nastić bolničarka 1.mtb priča o strahotama rata ma bratunačkom ratištu 1992. godine

Brčko 1993.

Dolazi do pregrupisavanje snaga i 3.pb preuzima liniju odbrane Putnikovo brdo – Stanovi.

linija odbrane na Stolićima, najjužnijem dijelu Ozrena

Na Ozren 11.1.1993. godine odlazi kompletan 1. bataljon, gdje posjeda liniju odbrane iznad Stoga a na vijencu  Stolići,

 

 

dok 2. pb i 3. pb i dalje u zoni odbrane širi rejon Stanovi – Gojakovac. Prema evidenciji, brigada u ovo vrijeme broji 1.150 boraca. Krajem januara 1993. godine od komande 1. KK stiže novo naređenje – LPBR upućuje se na kraći odmor a već 3.2.1993. godine brigada se upućuje na brčansko ratište bez 1. bataljona, koji je na Ozrenu (Vozuća). Zadatak brigade je operacija „Struja“.

            Brčansko ratište

             Na brčansko ratište odlazi 591 borac, gdje u sadejstvu 1. i 2. posavske brigade kao i 16. kmtbr treba da obezbijedi struju za Krajinu. Brigada, zajedno sa k-dom, smještena je u kasarnu Brčko. Pripadali smo IBK-u od koga od 4.2.1993. godine dobijamo zapovijest za napad. Prnjavorska brigada sa pridodatim jedinicama za podršku, prelazi u napad pokreta sa linije tt.115 – tt.143 – Potočari. Opštim pravcem Potočari-Omerbegovača sa zadatkom – izbiti u rejon Vranjevače gdje se treba obezbdjediti sa jugozapada iz pravca Boća, sa glavnim snagama ovladati s.Omerbregovača, stvoriti uslove za produžetak napada pracem s.Donja Brka-s.Palanka-s.Donji Zovik. Lijevo napada 2. semberska brigada, desno 1. posavska a sjeverozapadno 16. kmt brigada.

Poslije obavljenih priprema i aktivno izviđanog terena, napad smo izveli  9.2.1993. godine jedinice 3.pb aktivno izvode izviđanje prednjeg kraja neprijatelja i izvodi napad sa susjedima u rejonu s. Šumari u dubini oko 2km.Organizovana je polukružna odbrana i u toku napada neprijatelja došlo je do samoinicijativnog povlačenja četa na nove položaje po dubini. Nakon izvlačenja poginulog pripadnika 3. čete i po naredbi komandanta i komanda se povukla. U borbama gine jedan pripadnik  bataljona a u toku noći, zbog nepreciznog navođenja mb vatre imamo gubitaka u poginulim i ranjenim[1].

Neprijateljska jedinica se uporno branila. Nismo mogli naprijed. Napad je ponovljen 11.2.1993. godine takođe bez uspjeha. U ovim borbama imali smo gubitaka: trojicu poginulih i 6 ranjenih boraca. U međuvremenu sa Ozrena stiže 2. četa 1. bataljona, dok i dalje na Ozrenu ostaje 1. četa.

Novi napad na objekat Vranjevaču izvodi 1. bataljon sa 3.pb 23.2.1993. godine, izveli smo žestok napad, upali smo u prve rovove, nanijeli neprijatelju gubitke, ali nismo mogli dalje, dostignute položaje nismo mogli zadržati zbog žestoke neprijateljske vatre, povukli smo se na polazni položaj, kada smo pretrpjeli gubitke. Ranjen je komandir 1/1.pb zastavnik Jeremić

Zbog promjena koje su nastale na ratištu, a u cilju pravovrjemenog posjedanja položaja i izvršenja novog zadatka k-da IBK izdaje naređenja str.pov.br. 915-1/44 od 25.2.1993. godine na osnovu koga lpbr dobija zadatak da se izmjesti u rejon Ulica, na desnoj obali rijeke Tinje. Na lijevom krilu brigade je 16. kmtbr a na desnom – 2. posavska brigada. Brigada posjeda liniju odbrane: 1. bataljon je u s.Purići, 2. bataljon u rejonu s. Lukića, a 3. bataljon u s.Rogozani.

3.pb više puta izviđa  p/k ispred s. Rogozana i izvodi napad na zadanom pravcu prema pruzi, ali zbog nesihonizovanih dejstava sa vodom vojne policije i 2.pb napad se obustavlja.

Na dostignutoj liniji odbrane borbe su bile svakodnevne, muslimani i hrvati zajedno nisu kretali u žešće napade, uglavnom su nas tukli artiljerijom, a pokušavali su i sa DTG, ali bez uspjeha.

Značajnijih borbenih dejstava na liniji odbrane nema, povremene provokacije neprijatelja shvatamo samo kao upozorenja da moramo biti spremni da odbijemo svaki napad. Linija odbrane solidno organizovana, dobro smo ukopani, a imamo dovoljno boraca da se može organizovati i odmor.

 

Nastavak dejstava na brčanskom ratištu

Na dostignutoj liniji brigada je dobro organizovana, a neprijatelj ne kreće u ofanzivna dejstva, već čestim granatiranjem prednjeg kraja i po dubini nastoji nam nanijeto što veće gubitke. Ispred nas se nalazi 108. brigada armije BiH, koncentracija snaga im je u rejonu s.Brod, s.Brka i s.Omerbregovača kao i na pravcu selo Bukvik i Lipovac. Artiljerijska oruđa razmještena su im u rejonu sela Brod i sela Vitanovići Donji.

U Krajini ima dosta problema oko obezbjeđenja električne energije, Srbija bi nam obezbijedila električnu energiju, ali u selu Brod nalaze se trafostanice koje su pod kontrolom muslimana. Trebalo je obezbijediti nesmetan dovod struje. Na našem pravcu u akciji „Struja“ učestvuje 16. KMTBR, 5. KLBRP, 2. posavska i 1. PLPBR. Naš zadatak je izbiti na liniju s. Poljani-S.Gajevi. A u daljim aktivnostima u sadejstvu sa 2. posavskom brigadom, ovladati selima Vitanovići Donji i Gornji i izbiti na put u rejonu sela Bukvik Donji. Gotovost za napad 21.7.1993. godine u 01,00 časova.

Borba je počela 21.7.1993. godine u ranim jutarnjim časovima. Naš 1. bataljon dobro napreduje, 2. bataljon izbjegava borbu, uzeti su prvi rovovi i čekalo se na uvođenje tenkova koji bi omogućili nastavak ofanzivnih dejstava. Nažalost, neiskusna posada tenka otvara vatru po našim borcima, poginuo je Mikić Savo, a teško ranjeni Knežević Neđo, Dakić Radoje i Veselinović Slaviša. Za taj dan završene su borbene aktivnosti, teška psihološka situacija u brigadi. Borbeno ofanzivna dejstva nastavljena su sutradan, žestok otpor neprijatelja, brojni su, dobro ukopani, a artiljerijom nas poklapaju da glavu ne možemo dignuti. Ponovo imamo ranjenih i poginulih boraca. Vodimo žestoku borbu i za sebe vezujemo velike neprijateljske snage, kako bi rasteretili naše lijevo krilo na kome napada 16. KMBR. I 5. KLPBR sa dosta uspjeha, jer su potisnuli neprijatelja iz dobro utvrđenih rovova. Borbe neprekidno traju do 29.7.1993. godine, cilj je ostvaren, oslobođen je Brod i stvoreni su uslovi za obezbjeđenje struje za Krajinu. U ovim borbama za struju imali smo veći broj poginulih i ranjenih boraca. Aktivna borbena dejstva se prekidaju naredbom IBK, str.pov.br. 915-1/149 od 30.7.1993. godine, i prelazimo u aktivnu odbranu, zaposjedamo dostignutu liniju, utvrđujemo položaje, uspostavljamo čvrstu vezu sa lijevokrilnim – 5. kozarskom LBR. i desnokrilnim – 2. posavskom brigadom. Z/o brigade desno rijeka Tinja (kota 96), lijevo s.Purići (kota 108,8). Na osnovu naređenja GŠVRS – str.pov.br. 02/2-585 od 29.7.1993. godine, a u vezi mirovnih pregovora u Ženevi obezbjediti :

-obezbjediti prekid b/d na svim linijama dodira,

-naređenje o prekidu b/d stupa na snagu 30.7.1993. godine u 12.00 časova.

Na novoposjednutoj liniji odbrane Бrigada se dobro organizovala, utvrđeni su položaji, b/d uglavnom nema izuzev sporadične vatre iz pješadijskog naoružanja. Prekid vatre – b/d, slobodno možemo reći, slabo se poštuje, rijetko ali ipak sa MB 60 i 82mm neprijatelj nas tuče, nastojeći nam nanijeti gubitke. Ponekad i mi odgovaramo minobacačima na neprijateljske provokacije. Na brčanskom ratištu proveli smo nepunih devet mjeseci.

Brčko 1993. sanitet lpbr dr Cvijanović, Jagoda, Miladić i Stojaković

U ovim borbama imali smo gubitke: 44 lakše ranjena, 26 teže ranjenih, umrlo jedan, i 10 poginulih pripadnika brigade.[3]

Na osnovu naređenja GŠ VRS, str.pov.br. 02/2-849 od 28.10.1993. godine i zapovijesti za marš k-da 1. KK, str.pov.br. 523-1/93 od 29.10.1993. godine, LPBR (sa pridodatim jedinicama hab122 и  inžinjerijski .vod) upućuje se na benkovačko ratište, RSK  gdje će biti u gotovosti za prijem zadataka 4.11.1993. godine.

Sa položaja u Vozućoj u rejonu Stalići poćetkom novembra 1993. godine predaje poloćaje Krnjinskoj brigadi i izvlaći se i kompletan 3. bataljon koji ulazi u sastav brigade, radi odlaska na novo ratište u Benkovac.

Vozuča 1993. godina komanda 2.ozlpbr sa starješinama Prnjavorske lpbr

Bataljon je ostvario vema dobru saradnju sa 4.lpbr Vozuća i lokalnim oranima vlasti.

 

 

 

 

Ostaci društvenog doma u Stogu

Spomen ploča poginulim pripadnicima lpbr u crkvi u Stogu, Vozuća.

Poslije rata u rejonu Stoga, Vozuća, srušena osnovna škola, društveni dom i popova porodična kuća.

s.Stog 2011. godine, porodice poginulih i nestalih boraca opštine Prnjavor ispred crkve

 

 

 

Posjeta prnjavorčana parastosu poginulim borcima prnjavorske i srbačke brigade, u crkvi postavljena spomen ploča.

 

 

GLAS BORCA U 1. BATALJONU

 

GLAS BORCA U 3.BATALJONU

[1] Teže ranjen zamjenik komandira 1. pješadijske čete, sv Peulić S., 2 ranjena borca i 2 poginula.

[2] Izvršena zamjena položaja sa pješadijskom četom iz sastava krnjinske lake pješadijske brigade.

1.6.1994. godine u napadu muslimaskih snaga na položaje Stalići-Visić i Podvolujak izgubljeni su položaji 1.mtb 27.mtbr iz Dervente sa 8 poginulih i 6 ranjenih i povređenih pripadnika 1.mtb iz Smrtića.

 

[3] Isto, str,19-20