Arhive kategorija: Godišnjice NOR-a

Prnjavor-ŽUT

11 godina od održavanja prvog parastosa,

2021.

I ove godine kod spomen-obilježja na Radlovcu, Prnjavor, služen je parastos za 22 Srbina iz sela Mlinci, Paramije, Čorle, Donji Galjipovci i Srpovci koje su ustaše zaklale na današnji dan 1941. godine.

2020.

NA OVOM SPOMEN OBILjEŽJU UPISANI SU:

  1. ČOLIĆ DUŠAN
  2. GAJIĆ NEDO
  3. KNEŽEVIĆ LjUBO
  4. JANјIĆ NEDO
  5. MIKIĆ DIMITRIJA
  6. SAMČEVIĆ NENAD
  7. STOJAKOVIĆ TRIVUN
  8. STOJAKOVIĆ JOVAN
  9. REPIĆ NOVO
  10. VASIĆ DRAGUTIN
  11. VASIĆ RAJKO
  12. VASIĆ MILAN
  13. VASIĆ JELISIJA
  14. VASIĆ STOJAN
  15. VASIĆ BOGOMIR
  16. MILADINOVIĆ BRANKO
  17. MILADINOVIĆ MARKO
  18. SIMIĆ NOVAK
  19. MARIĆ JELISIJA
  20. VUČIĆ ĐORĐO
  21. RAKIĆ MIRKO
  22. KNEŽEVIĆ MARKO

OVO JE 11 GODIŠNJICA KAKO SE ZA  4. DECEMBRA ODRŽAVAJU PARASTOSI, POLAŽU VIJENCI I SPOMINјU NјIHOVA IMENA SA NAMJEROM DA SE NIKADA NE ZABORAVE.

Prnjavor.info (video)

   Obilježavanje stratišta Spomen-obilježja na Radlovcu, Prnjavor,

Масовна гробница и стратиште “Радуловац”

2020.

Оружане снаге Независне државе Хрватске из гарнизона у Прњавору, 4. децембра 1941. године око поднева, упадају у села западно од Прњавора: Чорле, Парамије, Млинце и Лишњу.

Једна група усташа и домобрана упада на имање Николе Чорног у селу Лишњи, те заробљавају оне Србе који су то јутро дошли да циједе уље из сјеменки. Заробљене Србе су тада потјерали до Симића брда уздигнутих руку, гдје су их постројили, претресли и одузели све драгоцјености које су имали по џеповима.

Средоје Васић о овом догађају свједочи:

„Друга група војника је из Чорли и Парамија гонила према нама двије колоне похватаних људи. Тада сам гледао како су једног старијег човјека из Чорли, који није могао ићи, тукли кундацима по леђима. Старац је падао, подизао се и поновно под ударцима падао.

Кад смо изашли на зараван брда, зауставили су нас и постројили. Настало је претресање. Имао сам нож у унутрашњем џепу капута, али га срећом нису нашли. Никола Чорни је ту нешто разговарао са официрима. Након извјесног времена повратили су нас у његово двориште и опет постројили. Тројица официра су се издвојили, Чорни је са њима нешто жустро расправљао. Ми смо стајали убијеђени да ће нас отјерати у Прњавор и тамо поубијати. Док је Чорни са њима расправљао појави се један усташа са пиштољем „гасером“ у руци. Преко друге руке носио је ципеле повезане пертлама. Наишавши крај нас рече: ‘Убио сам једног бандита!Скинуо сам му пиштољ и ципеле.’ Била је то лаж, јер партизана ту уопште није било. Одједном један официр повика: ‘Сви они који су дошли да праве уље нека изнесу своје ствари и стану у строј!’ […] Кад се постројисмо официр повика: ‘Ви с врећама марш кући! Остали правац Прњавор!’ […] Сви из Чорли и Парамија су отјерани у Прњавор и поубијани исте ноћи. Било их је 27, различитог узраста и година.“

Никола Чорни свједочи да је у тренутку док је ишао ка Симића брду сусрео дванаест Пољака и Украјинаца које су усташе пустили. У разговору са усташким официрима успио је издејствовати да се пусте неки Срби који су то јутро код њега дошли у радњу да циједе уље. Из дворишта су по сјећању Чорнија одведени: Бранко Миладиновић, Марко Миладиновић, Димитрије Микић, Душан Чолић, Ненад Самац, Богомир Васић, Марко Тубоњић, Ђуро Кнежевић и Рајко Васић. Они су заједно са још деветнаест сељака из Чорли, Млинаца и Парамија отјерани у Прњавор.

Два дана доцније, када нису стизале никакве вијести о одведеним комшијама, једна група Пољака и Украјинаца је отишла у Прњавор, тачније 6. децембра, да моли котарског предстојника да се комшије Срби пусте кућама. Предстојник их је том приликом истјерао вани уз псовке и тада су сазнали да су комшије Срби побијени исту вече када су и дотјерани у Прњавор. Док су ови људи стајали поред цркве видјели су заробљену групу Срба из села Гаљиповци које су усташе проводиле кроз Прњавор вичући наоколо како су похватали четнике.

Чорни се присјећа:

„Међу усташама који их гоне спазих Јозу Козјака из села Парамија. Приђох му и рекох: ‘Јозо шта то радите, јесте ли полудјели? Куда гоните те недужне људе, па то су сељаци!’ Јозо скиде пушку и дрекну на мене: ‘Још једну проговори па ћу те убити!’ Остадох скамењен: шта је том Козјаку? До јучер смо били добри познаници, а сада хоће да ме убије! Пошао свијет у понор из којега га нико неће извући, помислих. Управо тада ми приђе Прњаворчанин Јошко Молнар, обучен у домобранску униформу, и упита ме шта баш данас тражим у Прњавору. Казах зашто смо дошли. Он ме погледа и рече: Никола, они су сви прошле ноћи побијени!“

Сви Срби ухваћени у тој рацији су дотјерани у Прњавор и затворени у затвор. Истјерани су ноћу 4/5. децембра 1941. године, одведени на њиву испод градског гробља и ту звјерски побијени. Након покоља су затрпани у масовну гробницу.

Жртве никад нису биле опојане, а Општински одбор СУБНОР-а је тек 1973. године подигао спомен-плочу са неколицином имена пострадалих. Преко тридесет година ова гробница је била запуштена. Активностима Светосавске омладинске заједнице 2010. године, ова масовна гробница је очишћена, плоча је обновљена, a постављена је и саобраћајно-туристичка сигнализација која упућује пролазнике на ово стратиште. У јавност је пласирана и наново објављена прича о овом догађају, што је пробудило потомке жртава те су заједничком иницијативом подигли бетонски спомен-крст и обновили ову гробницу.

Ово стратиште је именовано као „Радуловац 1941“, а тај назив је усвојен и на саобраћајно-туристичким сигнализацијама. У непосредној близини се налази и друга масовна гробница са непознатим бројем жртава именована као „Манастир 1941“, која је уједно и највеће прњаворско стратиште.

Да ли је на стратишту „Радуловац 1941“ побијено још људи, не зна се са сигурношћу, али постоји сумња да је број страдалих на овом локалитету и нешто већи. Не зна се да ли је ту ноћ у затвору било и других заробљеника који су изведени на ово стратиште. Иако не можемо говорити о тачном броју страдалих Срба у овој масовној гробници, поуздано се зна да су ту пострадали сљедећи: Чолић Душан, Гајић Недо, Кнежевић Ђуро, Кнежевић Марко, Јањић Недо, Микић Димитрија, Самчевић Ненад, Стојаковић Тривун, Стојаковић Јован, Репић Ново, Васић Драгутин, Васић Рајко, Васић Милан, Васић Јелисија, Васић Стојан, Васић Богомир, Миладиновић Марко, Миладиновић Бранко, Симић Новак, Марић Јелисија, Вучић Ђорђо, Ракић Мирко,Тубоњић Марко.

Бојан Милијашевић istorijaprnjavora

Nastavite sa čitanjem

Godišnjice iz Oslobodilačkih ratova

17.10.2022.

SUBNOR-Obilježeni istorijski datumi iz NOR-a od 1941. do 1945. godine na Ljubiću

Spomenik NOR-a na Ceru

 

Na spomeniku na Ceru u Prnjavoru

Cer

 

Spomenik NOR-a na Ljubiću

Na spomeniku na Ljubiću  obilježen je Dan formiranja 14. srednjobosanske narodno – oslobodilačke udarne brigade i formiranje 1. prnjavorske partizanske čete.

Kroz brigadu je prošlo 4.000 boraca, od kojih je 568 poginulo.

Vijence su položili delegacije opštine-načelnik OBIZ, SUBNOR-a Prnjavor i boračkih udruženja sa područja opštine.

2018. godine: Još 11 živih boraca iz drugog svjetskog rata zajedno sa poštovaocima svake godine odaju počast palim žrtvama.

Grob poginulog borca 5.kbr NOVJ

Na padinama Ravnog brda prema z.Kovačevići nalazi se grob Salamić Milana, poginulog pripadnika 5. kozaračke brigade NOVJ. Poginuo je 1943. godine sa 16 godina života.

 

Nastavite sa čitanjem

Oslobođenje Prnjavora u 2.SR

10.7.2022.

Prvo oslobođenje Prnjavora  u januaru 1943. godine

Spomenik u Prnjavoru

79 godina sobode Prnjavora TV K3 (VIDEO)

Iz prošlosti Prnjavora (10. jul 1943. godine): Dan kada su partizani oslobodili grad u II svjetskom ratu

10.7.2021.

U subotu 10. jula obilježena je godišnjica oslobođenja Prnjavora u Drugom svjetskom ratu polaganjem vijenaca kod spomen obilježja NOR-a i kod spomenika poginulim pripadnicima VRS u Odbrambeno-otadžbinskom ratu Republike Srpske.

https://www.prnjavor.info/obiljezeno-78-godina-od-oslobodenja-prnjavora/

https://www.prnjavor.info/danas-je-10-juli-dan-oslobodenja-prnjavora/

I ove godine treba spomenuti i sjetiti se da je u oslobođenju Prnjavora 1943. godine, pored partizanskih jedinica učestvovali i četničke jedinice sa Motajice. Vijeme je da nestane podjela na četnike i partrizane, jer i jedni i drugi su bili antifašisti i boriri se za slobodu srpskog naroda.

Pogledi, 2020.

O tome Veroljub Maletić u knjizi Komunističko-ustaška saradnja u podmotajičkom kraju od Mitrovačkog  sporazuma 1937. do danas, NIP Pogledi, 2020. godine str.53-59, piše:

Iz ovih sporazuma se jasno vidi da je akcija na oslobođenju Prnjavora bila zajednička i da su četnici držali položaje sjeverno od grada, kao i putnu komunikaciju prema Derventi. Uostalom, napad na grad je i sproveden po četničkom planu.

Međutim, komunisti u svojoj literaturi, u kojoj obrađuju napad na Prnjavor, preskaču ove sporazume i negiraju četničko učešće.

https://www.youtube.com/watch?v=bmi9j_awuG0

Oslobađanje Prnjavora u januaru 1943. godine

Na primjeru ove partizanske akcije vidjećemo kako se odvijala saradnja komunista sa hrvatskim jedinicama, kada je u pitanju naoružavanje i borba protiv zajedničkog neprijatelja – Srba.
Prnjavor je prije rata bio središte sreza, koji je prema popisu iz 1930. godine imao 63653 stanovnika, od čega je 6679 otpadalo na narodnosti (Ukrajinci, Nijemci, Česi, Italijani, Slovaci…). Ovaj gradić je imao veliku važnost, jer se nalazio na putnoj komunikaciji Banjaluka – Кlašnice- Derventa – Brod. Sa sjeverne strane grada se pruža planina Motajica a sa južne Ljubić.
Od početka rata ustaše su uspostavile svoju vlast u gradu i okolini su već vrajem 1941. godine od strane narodnih ustanika bili stjerani u sam grad, gdje su od tada držali jake snage koje su čuvale grad i omogućavale transport pomenutom putnom komunikacijom.
Četnici su oslobađanjem Srpca polovinom 1942. godine zaokružili svoju slobodnu teritoriju od ušća Vrbasa u Savu na zapadu do Prnjavora na jugu i Dervente na istoku, Granicu na sjeveru je činila rijeka Sava. I pored nesuglasica sa Borjanskim četničkim odredom Rade Radića, Srpski motajički četnički odred Nikole Forkape je sa svojim snagama odolijevao naletima ustaša i Nijemaca i suvereno držao Motajicu i okolna sela pod svojom kontrolom.
Njihov uspjeh je bio veći, ako se ima u vidu da je to bio jelini četnički odred u srednjoj i zapadnoj Bosni koji nije potpisao pakt o nenapadanju sa ustašama i Nijemcima.
U to vrijeme, krajem 1942. godine, narod župe, kako se naziva ovo područje, je živio dosta normalnim životom, koliko je to moguće u ratnim uslovima. U to vrijeme na području srednje Bosne ne postoje neke značajnije partizanske snage, a srpski narod je 95% bio uz četnike.
Tako nešto nije moglo da prođe neopaženo komunistima koji na teren srednje Bosne šalju svoju elitnu jedinicu – Prvu proletersku brigadu,
Proleteri stižu u srednju Bosnu u decembru 1942. godine. Pod izgovorom da žele da oslobode narod srednje Bosne oni vrše napade na Teslić, Tešalj, Jelah i Prnjavor. Кasnije će se ispostaviti da je njjihov cilj bio osloboditi narod od svega što je imao, srušiti četničku vlast, naoružati se kod domobrana i ustaša i mobilisati što veći broj Srba u svoje redove, kako bi ginuli za njihove sulude ideje. Uz to napadima na njemačke i ustaške garnizone će na narod navući kaznene ekspedicije koje će vrtšitit strahovite odmazde, a oni sami će, kao što su to uvijek i radili da se povuku na suprotni kraj države Nastavite sa čitanjem