Arhive kategorija: 1995.ratna

Omarska 1995.

Rejon razmještaja Omarska

Daleko smo od linije fronta  Brigada ima sasvim novu ulogu i nove zadatke. Sa potpukovnikom Boškom Peulićem, operativcem OG-10 odlazimo na izviđanje, kako bi upoznali teren i pravce eventualne upotrebe snaga. Izviđeni su pravci :

Blagaj – Suhača – Budimilić Japra

Prijedor – Ljubija – Stara Rijeka

Prijedor – Oštra Luka –

Prijedor – Tomašica – Sanica

Omarska – Mrakovica – Orahovo

Orahova – Dubica – Bačvani – Knežica

Bačvani – Petrinja – Kostajnice

Poslije komandantskog izviđanja imali smo potpuniju predstavu kakva nam je uloga i koji su nam zadaci.

Borci uglavnom odmaraju, povremeno vršimo doobuku pojedinih specijalnosti, a posebno na oruđima.

U borbenim dejstvima najčešće nismo se opterećivali formacijskom strukturom brigade, bitno nam je bilo da sve funkcioniše u datom momentu. Iz Korpusa insistiraju da se brigada mora ustrojiti prema formaciji, a ovu aktivnost kontroliše pukovnik  Lazić, a najveći dio posla mora uraditi poručnik Momir Krajišnik, personalac u  brigadi. Svakodnevno smotre, ustrojavamo brigadu, ide sve po planu, a onda novo naređenje str.pov.broj: 1-242 od 03.11.95. godine koje ukratko glasi: “16.mtbr Posjeda širi rejon Manjače, a umjesto 16.mtbr. Zonu odgovornosti preuzet će 1. lpbr Prnjavor. Preuzimanje s/o otpočeti 05.11.1995. godine i završiti 08.11.95. godine.

Sve smo mogli očekivati ali ovakav zalogaj baš nikako. Da li je ovo još jedno povjerenje brigadi ostaje nam nejasno. Šta reći  o 16.Mt.br. Sigurno jedna od najautoritativnijih brigada, izvanredno organizovana, sa sjajnim komandnim kadrom na čelu sa komandantom Topićem i načelnikom Vukovićem. Brigada broji oko 1800 boraca, oko 300 kamiona, 30 tenkova, 80 cijevi velikog kalibra. U 1. KK niko se nije mogao porediti sa 16.Mt.br. Vojni uspjesi brojni, brigada za poštovanje. Našli smo se pred gotovo nerješivim problemom. Molili smo generala Talića i generala Kelečevića da promijene naređenje, sve naše molbe ostale su bez rezultata. Pribojavali smo se ovog zadatka, a odgovor smo dobili – dobro ste organizovani i ovaj zadatak kao i sve ranije uspješno će te izvršiti.

GLAS BORCA U POZADINSKOJ ČETI

 

Prnjavorska brigada odbranila Novi Grad

26 година од одбране Новог Града

ПРЊАВОРСКА БРИГАДА ОДБРАНИЛА  НОВИ ГРАД

18.9.2021. године је 26 година од успјешне одбране Новог Града, што је прилика да се сјетимо на одлућујући допринос бораца Прњаворске бригаде у одбрани овог дијела Републике Српске и стварање Републике Српске.

Ратна 1995. година

1995-1996.

Прва прњаворска лака пјешадијска бригада стварана је у ратном вихору и стасала у најжешћим борбеним окршајима са непријатељем у пробоју коридора, ослобођењу Дервенте и Брода, битке на Озрену и одбрани Новог Града. Формирана је 29. маја 1992. године по наређењу генерала Момира Талића, команданта Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске од бораца територијалне одбране попуњених резервним саставом са простора Прњавора. У свом саставу Бригада је имала три пјешадијска лака батаљона, одред Вукова са Вучијака, извиђачки вод, вод војне полиције и подршку коју су чинили вод минобацача 82 мм, вод минобацача 120 мм и мјешовита ПОБ.  Бригадом је, од формирања до краја рата, командовао пуковник Владо Живковић. У бригаду је било распоређено 2.916 бораца, а кроз бригаду је прошло још 1430 припадника 4.лпб-сеоске страже, 547 бораца, припадника ратне јединице “Вукова са Вучијака“, 542 борца радничког батаљона и 59 припадника почасног вода. 229 је  погинуло, 5 је умрло током рата, а 16 се и данас воде као нестали. Учествовала је у борбама на 42  ратишта, а највеће губитке претрпила је на озренском ратишту.

ПРЊАВОРСКА БРИГАДА У ОДБРАНИ НОВОГ ГРАДА

Новоградско ратиште налази се на сјеверозападу Републике Српске непосредно наслоњено на ријеку Уну и ријеку Саву и обронке планине Козара директно суочено са Хрватском војском, која је након пада Републике Српске Крајине контролисала простор лијеве обале ријеке Уне и представљала опасност за напад која су била планирана на разбијању српских снага.

Суочен са нападом Хрватске војске на Републику Српску преко ријека Уне и ријеке Саве[1] командант 1. крајишког корпуса генерал Момир Талић одлучује да се на новоградско ратиште упути Прњаворска лака пјешадијска бригада. Након краткотрајних припрема Бригада је, без другог батаљона, дошла 06.09.1995. године на простор Новог Града. Борци су били добро примљени од стране мјештана и смјештени су по кућама, организујући војнички живот у складу са развојем борбене ситуације.[2]

О непријатељској Хрватској војсци на овом фронту веома мало се знало.[3]На лијевој обали Уне свакодневно је уочавано слободно кретање војника и цивила и одвијање саобраћаја на комуникацији Двор – Хрватска Костајница који је текао сасвим нормално, баш као и у зони одговорности бригаде. Све је изгледало сасвим нормално, а тако ипак није било. Сви су били обавијештени да се не отвара ватра и не провоцира непријатељска страна, односно да се поштује примирје. Зона одговорности Бригаде била је велика од Новог Града до Костајнице, а као ојачање придодат јој је раднички батаљон 43. мтбригаде којим је командовао мајор Ђенадија.[4]

ТУЊИЦЕ МЈЕСТО ФОРСИРАЊА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ

Tunjice mjesto forsiranja HV

Око 07.00 часова 18.09.1995. године замјеник команданта 3. батаљона јавља у Команду бригаде „у рејон Туњица упала је диверзантска група, имамо погинулих и рањених.” Тамна ноћ и изузетно јака магла омогућила је непријатељу да изненади српске снаге, преплови ријеку Уну и упадне у прве ровове, гдје су почеле борбе.[5] Трећи батаљон се добро организује и прихвата први удар на себе, а из 2. батаљона креће резерва као појачање у рејон Туњица.

Око 9.30 сати почиње жесток артиљеријски напад Хрватске војске на Нови Град и Туњице, све до „Лигнoшпера“, преносећи ватру и по дубини зоне одбране. Непријатељ туче ВБР-ом, а о бројним артиљеријским гранатама да се и не говори. Захваљујући бројности артиљеријског оружја хрватске снаге користе испробану технику „Спржена земља“ пребацујуће дејства по дубини по комуникацијама батеријском ватром. Истовремено, из базе УНПРОФОРА-а у Двору туку се српски положаји врло жестоко артиљериским оруђима великог калибра, и они помажу Хрватима. Са добро припремљених положаја минибацача узвраћа се по непријатељским положајима. Настављају се интензивна артиљеријска дејства непријатеља топовима Т-12 из базе УНПРОФОР-а као и минобацачима 120 мм. Рачуна се да је Хрватска војска на Нови Град и снаге одбране испалила 2000 граната.

И наша артиљерија почиње интензивна дејства из хаубица 122 мм, 105 мм, 60 мм, ПРАГ-а, Т-12, троцијеваца по изабрабним циљевима и узвраћа на ватру. Двор гори. Овакав артиљеријски двобој био је невиђен током рата а непријатељ наставља да гранатира масовним испаљивањем пројектла убитачном запрежном батеријском ватром Нови Град, Туњице, Кулу, али и по дубини тражећи положаје наше ариљерије и прилазне комуникације граду.

Зона борбених дејстава на новоградском фронту у рејону Туњица

У Туњицама непријатељ је успоставио мостобран на ријеци Уни и отвара жестоку ватру, по линији одбране бригаде, тежиште у рејону одбране 3. батаљона. Борци Прњаворске бригаде стисли су их и они не могу даље пјешадијски нападати. Рјечицом Жировница из Двора, спуштају се чамцима према ријеци Уни. Магла се разишла па се виде њихови покрети према ријеци. Наши везисти су им упали у везе и слушају њихове разговоре и наређења. На радио везама видљиво је њихово навођење на одређене циљеве. Истовремено, јављају о великом броју погинулих и рањених бораца које је тешко збринути због тешких прилаза. Међутим, било је видљиво да непријатељ не одустаје од почетног успјеха и постављених циљева. Непријатељ настоји обезбједити мостобран и увести нове снаге преко ријеке. Из ОГ-10 долази потпуковник Бошко Пеулић и мајор Брдар да би се информисали о стању и и помогли у рјешавању проблема. У Бригади истичу да им ништа не треба изузев артиљеријске муниције коју је потребно хитно доставити, охрабрује их да су борци сигурни у своје могућности.

Из Прњавора брзо довозе гранате за минобацаче. Од претпостављених команди стижу подаци да је нападнута широка линија одбране од Санског Моста до Козарске Дубице, посебно жестоки покушаји успостављања већег мостобрана код Дубице јачим снагама[6].

Борци Прњаворске бригаде боре се цијели дан. Воде се врло жестоке борбе. Поред изненађења и почетног успјеха непријатељ није у стању да још пробије одбрану ни корака и настави напад. На брду изнад Туњица, кључни објекат Мешиновац[7] у рејону тт 242,  припадници 3. пб са помоћником команданта за ОБП 3. пб воде блиску борбу уз подршку минобацача, када је рањен и командир 2. пјешадијске чете 2. пб. У току ноћи 18/19. – 09.1995. године у борбу се уводе извиђачи и још једна чету 2. батаљона, ту је и командант 2. батаљона[8] и замјеник команданта 3. батаљона и начелник безбједности, гдје у борбама гине помоћник команданта 2. пб за ОБП, а на ушћу ријеке Сане у ријеку Уну гдје, у рејону жељезничке станице према Кули, интервентни вод са замјеником команданта из 1. батаљона, чиме се непријатељ нашао у полуокружењу. Током цијеле ноћи непријатељ чамцима низ ријеку Жировницу настоји увести нове снаге и убацује већи број војника у борбу. Српски борци отварају прецизну ватру од које непријатељ трпи губитке. У отвореном разговору преко радио уређаја жале се због губитака и траже хитно повлачење. Током ноћи није било много пјешадијске борбе, али је артиљерија непрекидно радила и страховито тукла Кулу, те коту 242 и Гаврино Брдо кота 262. Борба уопште не јењава а на наш захтјев надлијеће наша авијација и жестоко туче Двор и Матијевиће. На мосту у Двору чека колона тенкова, која постаје циљ српске авијације.  Настала је паника у редовима непријатеља. Резултати бомбардовања наше авијације кратко су се показали успјешни па је накратко престала и артиљеријска ватра.

По наређењу команданта бригаде пуковника Живковића начелник штаба Томић одлази у команду ОГ – 10 Приједор по помоћ у људству и техници. Генерал Момир Зец шаље два тенка Т- 55 и авијацију као подршку на мјесто прелаза Хрватске војске која дејствује из правца ријечице Жировице и мјеста форсирања и пробоја линије у Туњицама. Хрвати су успјели погодити један наш авион (супер галеб 4). Пилот се успио катапултирати и за кратко вријеме мајор Томић, у повратку из ОГ, га проналази поред пута у шуми и пилота доводи у команду. Борба непрекидно траје већ сатима, има рањених који се успјешно збрињавају. Команда хрватске војске из Двора стално тражи да се пјешадијски напад настави према Кули. Очигледно да Хрвати нису у посљедње вријеме навикли на неуспјех и не могу да схвате да су наишли на тако жесток отпор који их спречава у намјери[9]. По непријатељским снагама прецизно туче наша артиљерија, а пјешадија се не повлачи, већ напротив стеже обруч.

НЕПРИЈАТЕЉ ЈЕ ДОЖИВИО ПОРАЗ И ПОВУКАО СЕ ПРЕКО УНЕ

Убрзо,изненађење. Око 18.10 часова стиже наређење хрватским војницима: „Почните са повлачењем, акција је пропала.“ Највећи злочин починили су припадници бригаде „Тигрови“ који су првог дана операције у насељу Туњице код Новог Града, на путу Нови Град-Српска Костајница убили 24лица српске националности (22 цивила и 2 војника). Пуцајући непосредно у чело лица која су превезена у бригадну санитетску станицу у Сводну.

Око 23.00 часова све се утишало, Борци Бригаде поново запосједају ровове уз обалу Уне. Крвава борба, жестоко се водила два дана и ноћ. Заустављена је офанзива непријатеља и тиме је одбрањен Нови Град. Становништво је остало на својим огњиштима, а у овим борбама је погинуло 6 бораца Бригаде (чија су имена уклесана на спомен плочу споменика у Туњицама), међу њима и помоћник команданта 2. пб за ОБП, а 8 тешко и 20 лакше рањено, док је 15 бораца претрпило повреде од детонација. Подаци нису прецизни али су власти утврдиле 23 погинулих цивила. Ово је крвави биланс.

Непријатељ остаје непријатељ, али му се понекад мора одати признање на добром планирању акцију коју су добро започели, али нису имали заштиту веза и обавјештајне податке о моралу, снази и распореду Прњаворске лаке пјешадијске бригаде која је овај задатак врло успјешно извршила. Према подацима противоклопњаци Прњаворске бригаде уништили су током борби око 5 оклопних борбених средстава Хрватске војске на лијевој обали р.Уне.

Сутрадан, као да се ништа није десило. Био је 20.09.1995. године миран дан, ни један испаљени метак. Сумирају се посљедице. Са свих страна стижу честитке Бригади, писмена од команданта ОГ-10 генерала Зеца, захвалност народа. Многи сматрају да је успјешно одбрањен Нови Град, јер да је пао Нови Град био би угрожен Приједор и обронци Козаре.

Борци Бригаде били су свјесни значаја одбране положаја и Новог Града па су храбро добили још једну битку, а мјесно становништво било је увјерено да ће бити заштићени што се и доказало. Требало је брзо санирати посљедице, а батаљони су на линији одбране, наставили са уређивањем резервних положаја.

Командант лаке прњаворске бригаде о борбама за одбрану Новог Града, 20.7.2019.г. између осталог каже, да велико борбено искуство, јак морал бораца и добар распоред средстава подршке зауставили су напредовање непријатеља …(14.45)

 

Ушли смо до самог руба Мешиновца.[10] Ту смо наишли на противничке војнике. Тада смо отворили ватру по њима. Ја сам кренуо још даље противник због пуцњаве није чуо моје кораке. Пришао сам противничким војницима на десетак метара да бих видио све њихове положаје. Одједном је пуцњава утихнула само се чуло пуњење шанжера мецима. Тог момента нисам смио направити ни један покрет да ме не би противници примијетили. Молио сам бога само да неко запуца па да се могу повући назад. Секунде су у том моменту биле вјечност. Када је поново почела пуцњава ја сам се извукао назад. Узео сам радио станицу и обавијестио команду о својој позицији да нас не би тукли артиљеријом. Од командира минобацача тражио је да туче унапријед одређени циљ по шифрама. Он ми је рекао да смо ми ту на том циљу. Човјече туци нас је мало а њих је пуно више. Долетјела је минобацачка граната и погодила тачно тамо гдје сам се срео са противничким војницима, а то је двадесетак метара даље од нас. Послије тог поготка кренули смо даље напријед и пресјекли њихову полукружну одбрану.

Приликом окршаја када смо разбили противничку одбрану Један од наших војника је пао погођен метком у главу. Када смо му пришли видио сам да је то онај млади војник који је прокоментарисао „зар задњи дан рата морам погинути“. Давао је знаке живота па смо га брзо транспортовали до санитета. Стигао је до Бањалуке али је брзо подлегао ранама. И данас носим терет на души што га нисам вратио да не иде замном у акцију, тим више што сам га познавао као малог.  Када смо се убацили у противничке редове на позицију из које нас нису могли отјерати док не приђу на двадесетак метара до нас. Официр безбједности наше бригаде ми је реко. „Човјече јеси ти продоран у нападу“. Морамо отјерати  противника са Мешиновца у Хрватску а то не можемо без одлучности. Ту одлучност морамо првенствено показати противнику. Двојица мјештана која су била са мном рекли су ми „ми смо се на овом брду играли као дјеца и знамо сваку стопу а ти се боље сналазиш од нас“. Мени Бог преко анђела чувара говори шта да радим. И овом приликом сам показао да за мене није било да се нешто не може урадити. Све се може урадити само уз Божију помоћ. Због моје храбрости и одлучности да будем на услузи своме народу Бог ми је великодушно помагао. Официр безбједности са два полицајца да би се што прије извукли из настале позиције рекли су да морају да иду на неке друге задатке и одоше. Противник је био тако близу да су чули сваку ријеч мог разговора на радио станици са командом батаљона. На моје тражење појачања они су појачали притисак на нас. Рекао сам борцима да симулирамо долазак појачања. Позвао сам минобацаче да туку плотуном на петнаест метара поред нас по противнику а ја сам повикао ево појачања сада ћемо да их отјерамо одавде. Отворили смо снажну пјешадијску ватру. Тако смо потпуно умирили противника. Након пола сата стигло нам је појачање.

Командир чете другог батаљона који је био родом из Равница општина Нови Град довео је групу војника до нас. Пун амбиција покушао ја да направи снажан притисак на противника. Испалили су тромблонске мине отворили пјешадијску ватру ја сам тражио подршку минобацача. У моменту када је долетјела минобацачка граната командир чете се залетио и бацио бомбу. Један велики гелер га погађа у прса, он је пао уз повик погибо. Не бој се кад можеш да причаш преживјећеш. Гелер га је погодио у прса направио рану тако да су се видјела плућа. Превили смо му рану и двојица војника су га однијели са бојишта. Послије ми је причао да је сво вријеме до Бањалуке препјевао да штовише крви избаци из плућа. Противник је снажном артиљеријском ватром гранатирао Лонџе, Туњице и Пољавнице, а ми смо били у артиљеријском звону.

Противник је по сваку цијену хтио преко Лонџи да заузме Кулу и  жељезничку станицу Нови Град. Гранатама претуче све објекте у Лонџама а онда покрене пјешадију на Лонџе. Ја сам са своје позиције видио сваки њихов покрет, и наводио минобацачку ватру по њима. Том приликом су трпили велике губитке и одустајали од напада. У тим покушајима да крену у напад противник је изгубио неколико официра и велики број војника. Све се ово догађало у интервалима  у размаку сат до два. Послије снажног гранатирања Лонџи покретана је пјешадија коју смо прецизним гранатирањем неутралисали у самом поласку. То се понављало осамнаестог и деветнаестог септембра по дану. Ноћ између ова два дана је била мирна, али је била веома дуга. Послије пола ноћи је захладило.

[8] Сјећање команданта 2. пјешадиског батаљона ппор Ранка Поповића- Поп,  на пријем задатка од команданта прњаворске бригаде и његова одлучност да по сваку цијену одбрани Нови Град: „По позиву команданта да је непријатељ пробио линију у рејону с. Туњице код 3. батаљона и наређењу које је гласило овако „Попе поведи једну чету, поведи двије чете, узми све што имаш од војске  на камионе и дођи до командног мјеста, ту ћеш добити задатак“.

Врло брзо смо били код команде гдје је командант ппук Владо Живковић мени издао наређење које је гласио  дословно овако: “ Попе ту и ту је пробило линију има жртава цивила и наших из 3. батаљона. Непријатељ жели да се домогне Kуле. Затвори то, блокирај и заустави напад како знаш и умијеш, одвје се бране наше куће. Ако то  не успијете боље се поубијате сами него да вас они мрцваре. Попе је ли ти јасно све. Рекао сам да команданте. Рекао ми је војничким ријечником :“На извршење, а ја њему разумијем команданте. Остало је све познато мање више“

Преглед припадника 1. прњаворске лпбр на старјешинским дужностима у борбама за одбрану Новог Града

У непосредном борбеном додиру са снагама ХВ учествују оперативни помоћници команданта батаљона, командири чета и водова:

Презиме Име Рођен Чин Назив дужности јединица
ТУБАК БРАНЕ 1959 ппор командант батаљона 1. лпб
МОДИЋ СИНИША 1971 ппор замјеник к-данта пб 1.лпб
ЊЕЖИЋ АЛЕКСА 1963 ппор пом.к-данта за морал 1.лпб
ЈЕЛИЋ НЕНАД 1956 з1к пом. к-данта за позадину 1.лпб
ПЕТРОВИЋ МИРОСЛАВ 1953 вој пом. к-данта за ОБП 1.лпб
ТОМАШ МЛАДЕН 1962 ств1к зам. к-дира чете 1.лпб
ЧАБРИЋ СЛОБОДАН 1967 ппор командир чете 1.лпб
ДАНОЈЕВИЋ ДРАГО 1972 вој зам. к-дира чете 1.лпб
КАЛАБИЋ ЧЕДОМИР 1972 ппор зам. к-дира чете 1.лпб
ДУКИЋ РОДОЉУБ 1968 заст зам. к-дира чете 1.лпб
БОГИЧЕВИЋ ДРАГИША 1968 вод к-дир интервент. вода 1.лпб
ПОПОВИЋ РАНКО 1970 ппор командант батаљона 2.лпб
СУБИЋ ТОМИСЛАВ 1965 ппор замјеник к-данта пб 2.лпб
ПЕТКОВИЋ ПРЕДРАГ 1966 вод пом. к-данта за  ОБП 2.лпб
ПРЕРАДОВИЋ ЖЕЉКО 1967 ствод пом. к-данта  за ОНП 2.лпб
РАДОШЕВИЋ ОБРАД 1956 вод пом. к-данта  за морал 2.лпб
КРАЈИШНИК ПЕТАР 1958 ппор пом. к-данта позадину 2.лпб
ПЕЈИЧИЋ Недељко 1954 вод рефернт ИнСл 2.лпб
ЦВИЈАНОВИЋ ЉУБИША 1963 ппор референт СнСл 2.лпб
ЧЕРКЕТА ЖЕЉКО 1964 вод командир чете 2.лпб
ВУКОВИЋ МОМИР 1966 ппор командир чете 2.лпб
ПАВКОВИЋ БОЖИДАР 1973 ппор командир чете 2.лпб
ОСТОЈИЋ ДАЛИБОР 1974 вод командир чете 2.лпб
МИЛОШЕВИЋ БРАНЕ 1959 вод зам. к-дира чете 2.лпб
ПРЕРАДОВИЋ МЛАДЕН 1962 заст зам. к-дира чете 2.лпб
КУСИЋ НЕВЕНКО 1964 вој зам. к-дира чете 2.лпб
БЛАГОЈЕВИЋ ВЛАДО 1966 ппор командант батаљона 3.лпб
САНЧАНИН БОГОЉУБ 1971 ппор зам. к-данта пб 3.лпб
СИБИНЧИЋ БУДИМИР 1951 заст пом. к-данта за поз. 3.лпб
ВОЈВОДИЋ МИРОСЛАВ 1958 ствод пом. к-данта за ОБП 3.лпб
ШУШАК АНЂЕЛКО 1950 заст пом. к-данта за морал 3.лпб
СЛИЈЕПЧЕВИЋ ВЛАДО 1950     млв референт АБХО 3.лпб
КАЛАБИЋ ЧЕДОМИР 1972 ппор командир чете 3.лпб
ПАНИЋ НЕВЕНКО 1965 дес командир чете 3.лпб
ЖИВКОВИЋ БРАНИСЛАВ 1953 кап командир чете 3.лпб
ЈАНКОВИЋ ДРАГУТИН 1959 ствод зам. к-дира чете 3.лпб
ВАЈУКИЋ НЕНАД 1970 дес зам. к-дира чете 3.лпб
ЦВИЈАНОВИЋ ЖЕЉКО 1965 ппор командир чете чмб120
МИТРИЋ ЗОРАН 1963 вод зам. к-дира чете МБ чмб120
ЖИВКОВИЋ ВЛАДО 1955 ппук командант бригаде к-дабр
ТОМИЋ СРЂАН 1957 мај НШ к-дабр
КУЗМАНОВИЋ МИЛОРАД 1947 мај референт ОНП к-дабр
МЕРЛОВИЋ НИКОЛА 1942 мај референт ОНП к-дабр
ТОШИЋ ДРАГАН 1972 ппор НВ к-дабр
ПОПАДИЋ БОРИВОЈА 1965 ппор НБ к-дабр
МИТРИЋ БОРЕ 1963 пор пом. к-данта за морал к-дабр
БУКОВИЦА МЛАДЕН 1961 кап начелник АБХО к-дабр
ВУКОВИЋ ЖИВОЈИН 1956 ппор начелник ТхСл к-дабр
ЈЕВЂЕНИЋ БОРО 1954 к1к начелник инжињерије к-дабр
ИВАНОВИЋ ДРАГО 1955 Ппор начелник ИнСл К-дабр
ФИГУРЕК МИХАЈЛО 1953 вој начелник СнСл к-дабр
КРАЈИШНИК МОМИР 1951 пор пом. НШ за попуну к-дабр
ДАВИДОВИЋ БРАНКО 1950 ствод референт ОБП к-дабр
САВКОВИЋ ЉУБИНКО 1949 заст референт за МВП к-дабр
ПОПАДИЋ ВЕСЕЛКО 1949 ств1к референт МВПП к-дабр
ИЛИШКОВИЋ НЕДЕЉКО 1948 пор пом. к-данта за позадину к-дабр
ТРИВИЧЕВИЋ ВОЈИН 1944 мај пом. к-данта за ОБП к-дабр
ПУПОВАЦ ДРАГАН 1957 к1к начелник СбСл к-дабр
ЈОВАНОВИЋ МИЛЕНКО 1967 вој командир чете маб
ПРАТЉАЧИЋ МЛАДЕН 1966 дес зам.к-дира чете маб
СИМИЋ МИЛУТИН 1955 заст командир чете позч
ЛУКИЋ ДРАГАН 1968 ппор замјеник к-данта рјВВ
МИЛИЈАШ ЉУБИША 1970 вод пом. к-данта  за морал рјВВ
ПРОДАНОВИЋ ГОРАН 1969 ппор пом. к-данта за ОБП рјВВ
ЛАЗИЋ ГОРАН 1971 вој командир чете рјВВ
БУДАК ВЛАДО 1964 ппор командир чете рјВВ
ШИКАРАЦ МИРО 1968 ппор командир чете рјВВ

Преглед губитака Бригаде у борбама у рејону Нови Град 18. и 19.9.1995.

Догађај Презиме Име бат Јединица
Повреда

од МЕС

ЦВИЈАНОВИЋ ЗОРАН 2.лпб 1.чете,2.пјешади-јског батаљона
погинуо ПЕТКОВИЋ ПРЕДРАГ 2.лпб команда 2.пјешадиског батаљона
рањен ПЕУЛИЋ СРЂАН 2.лпб противоклопни вод 2.пјешадијског батаљона
погинуо КОВАЧЕВИЋ ЉУПКО 3.лпб 2.чете,3.пјешадијског батаљона
погинуо МИЈАЈЛОВИЋ МИЛОРАД 3.лпб 3.чете,3.пјешадијског батаљона
погинуо ПАНИЋ ЖЕЉКО 3.лпб 3.чете,3.пјешадијског батаљона
рањен РАДИШИЋ САША 3.лпб 1.чете,3.пјешадијског батаљона
повреда ЂУКИЋ ЖЕЉКО ввп вод војна полиција
рањен КНЕЖЕВИЋ ЖЕЉКО 1.лпб вода мб 1.пјешадиског батаљона
рањен ЛАКИЋ ОБРЕНКО 1.лпб командир вода 2.чете,1.пјешадијског батаљона
рањен БОШЊАК МЛАДЕН 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ЧЕРКЕТА ЖЕЉКО 2.лпб командир чете
рањен ЂАЈИЋ ДРАГО 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ЂЕКИЋ ЂУРАЂ 2.лпб позадинског вода 2.пјешадијског батаљона
повреда ДЕРАЈИЋ МЛАДЕН 2.лпб 3.чете,3.пјешадијског батаљона
повреда ЈАНКОВИЋ ОБРАД 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ЈЕВТИЋ РАДОМИР 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен КОСТЕЦКИ МИХАЈЛО 2.лпб 1.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен КОВАЧЕВИЋ МЛАДЕН 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда КУСТУРИЋ МИЛАН 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен КУЗМАНОВИЋ АЛЕКСА 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен КУЗМАНОВИЋ ЖЕЉКО 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ЛЕБУРИЋ ВЕЛИМИР 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МИЛАШИНОВИЋ НЕЂО 2.лпб пов 2.пјешадијског батаљона
рањен МИЛОШЕВИЋ БРАНЕ 2.лпб замјеник командира 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МИЛОШЕВИЋ НЕДЕЉКО 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МИЛОШЕВИЋ ПЕТАР 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МИЛОШЕВИЋ РАДЕНКО 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МИТРОВИЋ СТАНИСЛАВ 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МОРАВАЦ МИЛЕНКО 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда МОРАВАЦ ВАСИЛИЈА 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ПАВКОВИЋ БОЖИДАР 2.лпб командир 2.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ПЕТРОВИЋ ГОРАН 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ПЕТРОВИЋ НЕДЕЉКО 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ПЕТРУШИЋ НЕЂЕЉКО 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ПЕУЛИЋ ЈАКОВ 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ПЕУЛИЋ МИРИСЛАВ 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
погинуо ПОПОВИЋ ГОЈКО 2.лпб 3.чете,3.пјешадијског батаљона
повреда ПРЕРАДОВИЋ МАНЕ 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ПРГОЊИЋ МИЋО 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда СУБОТИЋ ЗОРАН 2.лпб 3.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ТОШИЋ БОШКО 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
повреда ВРАЧЕВИЋ РАДИСЛАВ 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
погинуо ВУЈАСИНОВИЋ ДОБРИЋ 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен МИЛИЈЕВИЋ БОРО 2.лпб 2.чете,2.пјешадијског батаљона
рањен ЦВИЈАНОВИЋ ДРАГАН 3.лпб 3.чете,3.пјешадијског батаљона
рањен ПАНИЋ РАДОМИР 3.лпб 3.чете,3.пјешадијског батаљона
самора-њавање ПАВЛОВИЋ НЕНАД 3.лпб позадински вод 3.пјешадијског батаљона
рањен РАДУЛОВИЋ РАДЕНКО 3.лпб пов,2.пјешадијског батаљона
рањен ВОРОТЊАК ВЛАДО 3.лпб 2.чете,3.пјешадијског батаљона

ЗАКЉУЧАК

Операција „Уна“ једина је операција Хрватске војске која је завршена поразом. Одвијала се од 18. до 19. септембра 1995. године. У операцији „Уна“ Хрватска војска се, мимо очекивања, суочила с организированим и врло одлучним отпором Прњаворске бригаде код Новог Града. Према хрватским изворима у Хрватској војсци било је доста губитака међу њима чак 8 виших старјешина који су погинула у рејону Туњица, а уништена су знатна оклопна борбена и неборбена возила која су била спремна за наставак операције.

По хрватским изворима у операцији „Уна-95” на новоградском фронту било је ангажовано 1.500 хрватских војника из састава гардијских бригада и домобранских пуковнија. Не знајући да се српска војска консолидовала и да их је спремно чека Прњаворска бригада, у Хрватској је донијета прије свега политичка а не војна одлука о нападу на западнокрајишке општине у РС. Због великих жртава операција се сматра једном од најтрагичнијих акција Хрватске војске, а хрватска јавност уопште не зна потпуну истину о томе због чега је, према службеним подацима у тој операцији страдало 49 припадника ХВ, а према неслужбеним између 60 и 80.

Изјава команданта прњавоске бригаде поводом обиљежавања годишњице напада ХВ на Нови Град, септембра 1995. године. “ да су се водиле  тешке борбе…“Дневник СРТВ

 

 

NEPROBOJNI SRPSKI BEDEM Kako je propala HRVATSKA OPERACIJA operacija UNA 95! Desant se pretvorio u pakao! 70 mrtvih i 250 ranjenih

 

 

 

[1]Напад је био саставни дио офанзиве ХВ ради дефинитивне окупације, разбијања и уништења РС, а базиран је на основу сплитског састанка и договора Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана средином године у Сплиту. Прије овога напада покушан је напад на Градишку, извођењем операције „Бирбир“# у којој су учествовали муслимани избјегли из БиХ у Хрватску, као и сви други прикупљени по Европи и шире. Еквивалент ових снага је био 1-2 бригаде ортодоксних Муслимана, са циљем да енергичном акцијом на правцу Градишка – Топила – Лакташи – Бања Лука, расјекла територију РС на два  дијела, почине масован покољ и присиле становништво на егзодус. Акција је у потпуности осујећена снагама лпбр Градишка, осталих дијелова 1. KK и становништва бригада. Операција „Бирбир“ разбијена и снаге одбачене преко р. Саве назад у Хрватску уз велике губитке, остале на територији РС. #“Бибир“ је латински назив за Градишку. (Запажања потпуковника Бошка Пеулића, члана Оперативне групе 10 Приједор, Прњавор,  мај 2021. године).

[2] У самом граду Нови Град и око њега су б/д изводиле снаге 1.лпбр Нови Град, док је већи дио снага бригаде био ангажован на противнападу на правцу: Вјешала – Kрупа на Уни, са циљем да са дијеловима 16.кмтбр изврши противнапад и одбаци дијелове 5.K тзв. АБиХ преко Уне и врати привремено заузете дијелове и град Kрупа на Уни. Због низа слабости у РиK, моралу и др. ова акција није успјела, а дијелови снага новиградске бригаде који су посједали положаје на десној обали р. Уна су оставили наоружање и побјегли, што је енергично отклоњено ангажовањем мањих снага из лпбр Прњавор и Нови Град је спашен од заузимања. (Запажања потпуковника Бошка Пеулића, члана Оперативне групе 10 Приједор, Прњавор,  мај 2021. године).

[3] На фронту напада с.Матијевићи – Двор на Уни – Kостајница Врховна команда Хрватске је имала за циљ крајње радикалне намјере: заузети Нови Град и Kостајницу, заузимањем жељезничког чворишта у Новом Граду ослободити несметани жељезнички  саобраћај пругом Суња – Добрљин – Нови Град , Kрупа на Уни – Перковићи – Kнин, у вези са тим су на правцу Двор на Уни – Нови Град ангажовали „елитну“ гардијску бригаду „Тигрови“, а на правцу Сисак Kостајница – Дубица, другу „елитну“ гардијску бригаду „Пуме“, са циљем да се енергичним дејством на поменутим правцима заузме жељезничко чвориште Нови Град, обухватним маневрима  доведу у окружење дијелови снага ВРС уништи и протера становништво, избије на Kозару и поврати духовни сан из 2.свјестског рата са Kозаре. (Запажања потпуковника Бошка Пеулића, члана Оперативне групе 10 Приједор, Прњавор,  мај 2021. године).

[4] Батаљон је имао назив Борбена група „Баљ“по објекту Баљ изнад Kостајнице а бранио и затварао је правац Kостајница – Kнежица – Приједор.

[5] Снаге 1.гардујске бригаде „Тигрови“ су користећи матицу ријеке која са територије Хрватске тече поред Двора на Уни, десантним и другим пловним средствима, без паљења мотора, носећи снагом матице ријеке Жировице успјели пријећи лијеву обалу р. Уне, до пјешчане аде на средини Уне, а затим  вјероватно газом прешли десни крак Уне и домогли се обале и ивице пута Нови Град – Kостајница, формирали једнострану засједу и у свитање отпочели са дејством на све што се кретало комуникацијом, при чему су нанијели знатне губитке прије свега цивилном становништву од око 80-100 жртава при чему је погинуо и изузетно способан официр мајор Слијепчевић Миленко из команде 11.дубичке лаке бригаде

Дејство убачене гупе је било подржано снажном ватром авијације и тенковима Т-55 из рејона Двора на Уни и с.Матијевићи. (Запажања потпуковника Бошка Пеулића, члана Оперативне групе 10 Приједор, Прњавор,  мај 2021. године).

[6] Напад на Kозарску Дубицу су веома жестоко извеле снаге 2.гардијске бригаде „Пуме“ по сличном методу и начину као и на Нови Град, заузеле део Дубице, али су енергичним дејством 11. дубичке лпбр и питомаца СВШ „Рајко Балаћ“ уз веома велике губитке, одбачене преко р.Уне на Хрватску територију.

Ове двије акције  су биле веома синхронизоване,  али жестоком борбом, моралом и одлучношћу Kрајишници су показали свој прави борбени квалитет. (Запажања потпуковника Бошка Пеулића, члана Оперативне групе 10 Приједор, Прњавор,  мај 2021. године).

Радне карте са сајта lpbr-prnjavor.info
[7] Борбе на Мешиновцу записао је св1к Мирослав Војводић, помоћник команданта 3. пб у дијелу рукописа, Мемоарима, Прњавор 2020. године.
[8] Сјећање команданта 2. пјешадиског батаљона ппор Ранка Поповића- Поп,  на пријем задатка од команданта прњаворске бригаде и његова одлучност да по сваку цијену одбрани Нови Град.
[9] Праћење њихових веза: Не можемо дање. Имамо много мртвака. А, заповјед поглавника ? Добро, идемо даље. ( запажање мајора В.Тривичевића, пом НШ за обавјештајне послове команде лпбр Прњавор.)
[10] Борбе на Мешиновцу записао је св1к Мирослав Војводић, помоћник команданта 3. пб у својим Мемоарима, рукопис, Прњавор 2020. године.

Чланак је писан на основу ратног девника прњаворске бригаде преточен у материјал Борбени пут Прве прњаворске лаке пјешадијске бригаде 1991-1995. године, Прњавор,1997. године

Dan brigade 1995.

Sjećanje na 26 godina od formiranja brigade

Pismo komandanta lpbr povodom Četvrte godišnjice formiranja 1.prnjavorske lake pješadijske brigade, 18.9.1995. godine

OBILJEŽENA I ČETVRTA GODIŠNJICA FORMIRANJA

Glas borca lpbr broj 5. str 3

Pune četri godine od formiranja i ratovanja  Prva  prnjavorska  laka  pješadijska  brigada  obilježila  je  tiše  l  skromnije  nego  ikada. Ovim  povodom  borci  i  komandant  brigade potpukovnik  Vlado  Živković,  držali  su  položaje  kod  Novog  Grada.

U  crkvi u  Prnjavoru svim  poginulih borcima  slu žen  parastos, a u  hotelu  „Nacional“  upriličen  kraći  susret  dijela  komande  brigade  sa  rodbinom  poginulih  boraca. Rodbini  šestorice  poginulihu  ime  komandanta  brigade Medalje  majora  Milana  Tepića uručio  Boro  Mitrić, pomoćnik  komandanta  brigade  za  moral. pravne  poslove  i  vjerska  pitanja.

I četvrtu  godišnjicu  komanda  i  borci  Prve  prnjavorske  lake  lješadijske  brigade. obilježili  su  na  borbenoj  liniji, i  dalje  od  Prnjavora. Bilo  je  razmišljanja  da  18.9.1991. godine,  kao  dan  formiranja brigade,  među  borcima  buda  ozvaničen  skromnijim  i „neuniformisani“   ručkom. ali  je  i  ova  „kombinacija“  zaobiđena. Jer  su  tako  diktirali  bezbjednosni  uslovi. Na  zajedničkom  parastosu,  služenom  za  duše  svih  poginulih  boraca  Prve  prnjavorske  lake  pješadijske  brigade, pojavili  su  se  komandanti  bataljona  i  jedan  broj  starješina, članova  Štaba  brigade. Uz  njihovo, i  prisustvo  rodbine  poginulih, i  vjernike  prnjavorske  parohije u   crkvi  Svetog  velikomučenika  Georgija  u  Prnjavoru, parastos  je  služio  protojerej  Rade  Savičić.

Po završetku  parastosa. a  kako  je  i  predviđeno  zvaničnim  protokolom  obilježavanja  četvrte  godišnjice  formiranja  brigade,  prisutna  rodbina  poginulih  i  na  Ozrenu  nestalih  boraca, zajedno  sa  predstavnicima  Prve  prnjavorske  i  predstavnicima  opštinske  vlasti. preselila  se  u  hotel  „Nacional“. gdje  je  ovim  povodom  organizovana  solidna  trpeza  i  neobavezan  razgovor.

Sporečen zbivanjima  u  neposrednoj  blizini  ratne  zone  odgovornosti  Prve  prnjavorske , njen komandant, potpukovnik  Vlado Živković, se porodicama obratio pismom koje je pročitao Boro Mitrić, njegov  pomoćnik  za moral, pravne poslove i vjerska  pitanja:

Poštovane porodice,  poštovani  gosti!

komandant brigade

Kao komandant  Prve  prnjavorske  lake  pješadijske  brigade, u ime svoje  i u  ime  starješina  i  boraca. osjećam  potrebu  da  vas  pozdravim  i  da  vam  uputim  nekoliko  ljudskih  riječi.

Sutra će  četiri  godine  kako  smo  odlukom  pretpostavljene  vojne  komande  i  uz  podršku  organa  vlasti  formirali  našu  ratnu  jedinicu. Bila  je  to  naša  i  muška  i  patriotska  obaveza. Bilo  je  to  u  vrijeme  na  koje  mislim  da  nije  potrebno  da  vas  podsjećai.

Međutim,  bilo  je  to  u  vrijeme  kada  nas  je  bilo  više  i  kada  smo  se  nadali  da  be  ratnih  godišnjica  biti  manje, a  naših  boraca  –  vaših  sinova. muževa,  braće  i  očeva,  među  živim  mnogo  više. da  smo  se  danas  u  crkvi  i  na  ovom  mijestu, u  ovakvom  broju  našuli  bilo  kojim  drugim  povodom  –  kao  domaćin,  trebalo  bi  da  vam  kažem  „Hvala  na  odzivu“.Zajedno sa  vama, i  ja  sam  sada  tužan  zato  što  ste  u  ovom  broju,  jer  znam  da  je  svako  od  vas, u  proteklih  četiri  godine  izgubio  nekog  u  koga  je  polagao  najveću  nadu  i  prema  kome  je  osjećao  najveću  ljubav. I  ja  i  borci  iz  sastava  Prve  prnjavorske  brigade,  žalimo zajedno  sa  vama  i  ako  vam  to  nešto  znači,  sutra  nećemo  slaviti  godišnjicu  našeg  formiranja  i  četvorogodišnjicu  borbe  koja  i  dalje  traje  i  odnosi  nove  mlade  živote. 

Oprostite mi  što  se  usuđujei  da  vam  kažem  da  znam  težinu  vašeg  bola  i  veličinu  vaše  žrtve  u  ovom  nesrećnom  vremenu. Svi  mi  imamo  svoje  porodice  i  dobro  znamo  sa  kakvom  strepnjom  nas  ispraćaju  i  radošću  dočekuju. I  upravo  zbog  toga,  znam  i  znamo  u  brigadi,  kako  je  vama  koji  se  više  ne  nadate.         Vi ste  svjedoci  da  i  pored  tolikih  grobova  i  žrtava,  naš  narod  nikako  da  dočeka  mirnu  noć  i  vedriji  dan. Vaši  sinovi,  muževi. braca  i  očeni borili  su  se  i  živote  dali  za mrniji  život  onih  koji  imaju  pravo  na  takav  život. Nepravedno  je,  ali  takvo  pravo  uživati  i  oni  koji  ništa  ne  učiniše  da  se  zaustave  nesreća  i  stradanje. I  zbog  toga  već  sada  žalimo,  ali  o  takvima  neka  sude  nadležni. Za  borbu  koju  vodimo,  mi  nismo  završavali  škole. S  obziro i  na  snagu  onih  protiv  kojih  se  borimo, u  ovom  višegodišnjem  ratu,  sačuvali  smo  čast  i u  odlučnim momentima  pokazali  potrebnu  sposobnost  i  hrabrost.

Često nam  je  bilo  teško,  sada  je  najteže  i  znamo  da  se  strah  i  među  vas  uvukao. Izdržaćemo  i  ovo! Naši  saborci, a  vaši  najdraži  zbog  kojih  i  jesmo  danas  zajedno,  nisu  i  neće  biti  uzaludne  žrtve. Ova  borba  mora  biti  završena  stvaranjem  države  u  kojoj  će  biti  poštovanja  i  prema  poginulim i  prema  njihovim  porodicama. U  to  ime, ispred  boraca  i  starješina  brigade,  hvala  vam  na  razumijevanju  i  živjeli!

Riječi pozdrava, podrške  i  razumijevanja  porodicama  poginuih  i  boraca, ovom prilikom uputio je, i zatim i Nemanja  Vasić, predsjednik  Opštine, odnosno Ratnog predsjedništva  Opštine  Prnjavor. Pri  kraju  ovog  kraćeg  susreta. a  nakon  što  je  Tane  Peulić, pomoćnik  komandanta  za  garnizone  poslove  u  brigadi, pročitao  ukaz  predsjednika  Karadžića, rodbini  šestorice  poginulih  boraca  uručene  su  medalje  za  hrabrost  i  vojničke  vrline.

Medalje majora  Milana  Tepića  uručene  su  rodbini  posmrtno  odlikovanih. To  su: VLADO  Petra  Radonjić,  LJUBO  Slavka  Blagojević,  DUŠKO Milana Šljivić, i DUŠKO  Ljube  Smiljanić. Zlatatnom  medaljom za  hrabrost  odlikovan  je  BORISLAV  Save  Gligorić, a  medaljom  za  vojničke  vrline  PERO  Miloša  Kerezović.  Kako  stoji  u  obrazloženju  za  ova  odlikovanja,  dobili  su  borci  koji  su  se  istakli  junačkim   podvizima  u  oružanoj  borbi, prestavljaju  posoban  primjer  junaštva  i  upravo  su  medalje, kao  odlikovanja, znaci  za  djela  koja  zaslužuju  poštovamanje  i  isticanje.

Vozuća 1995. pad

Hrabri borci 1.srbačke lake pješadijske brigade u odbrani Vozuće

Branili Vozuću do kraja

Stanje jedinica VRS u Vozućoj

Jedinice 1.prnjavorske lake pješadijske brigade, prvi put odlaze na Ozren, odnosno Vozuću krajem 1992. godine, zbog izuzetno teške situacije na ozrenskom ratištu,kako bi pomogli u stabilizaciji linije i spriječili masovno iseljavanje stanovništva sa Ozrena i Vozuće.                                                                                                                      Naređenjem pretpostavljene k-de OG Doboj, 70 dobrovoljaca iz 1. i 3. bataljona i vojna policija s komandantom Vladom Živkovićem odlaze na Ozren, vozućko ratište, . 19.12.1992. godine.                                                                                                                  Po naređenju komandanta brigade, komandant 3.lpb sa (drugom) 2.pč 3.lpb upućuje se u južni dio  Vozuće, opština Zavidovići na uspostavljanju linije odbrane na pravcu Kamenićka premet (Ljeskovac (1017m) – Gradac i jedna pješadijska četa 1.lpb sa komandantom brigade i zamjenikom komandanta 1.lpb  vod Tubak, zauzima položaje na vijencu Stolići – Gradac preko r. Krivaje zapadno od  Vozuće. Do 5.1.1993. godine izvlači se 2.pč  sa Ljeskovca i ulazi u sastav 3.lpb u rejonu odbrane s. Gojakovac, kod Doboja.

Stolići

Dana 18.3.1993. izvlači se 3.lpb iz zone odbrane lpbr u Brčkom i upućuje na smjenu dijelova 1.lpb u rejon s. Stog u Vozuću, opština Zavidovići, gdje  organizuje odbranu na liniji Visić- Stolići – Gradac prema s. Mahoje-Zuber. Privremeno kao podrška  3. bataljonu na Ozrenu ostaje dio voda MB 82 mm 1. bataljona. po naređenju komandanta brigade .[1] 

3.lpb ostaje osam mjeseci u odbrani dodijeljenog rejona odbrane, a dijelom snaga 2.pješadijske čete 3.lpb učestvuje sa 2. ozrenskom lakom pješadijskom brigadom u napadu i zauzimanju objekta Krš istočno od Vozuće, prema Ribnici i 26.10.1993. po naređenju komande TG Ozren 3.lpb se izvlači iz rejona Vozuće[2] i ulazi u sastav brigade u Prnjavoru.

Prnjavorski 3.lpb zamjenjuje Knjinska pješadijska četa u rejonu Visić- Stolići – Gradac- s.Stog, u 1994. godini dolazi do zamjene sa 1.mtb 27.mtb 1.KK Derventa (Pepin bataljon, jedan mtb iz 43.mtbr Prijedor, a u junu 1994. godine položaje prezuma 2.pb 1.srbačke lpb, koja će kasnije kompletno preuzeti odbrane zapadnih dijelova Vozuće do pada Vozuće 1995. godine.

Pripreme Muslimanske vojske za napad na Vozuću i Ozren

Operacija oslobađanja Vozuće je nazvana „ Farz 95“. Za  završni udar na četnička uporišta na Vozućoj uključeno je mnogo više vojnika iz 3. korpusa i 2. korpusa Armije RBiH. Sa strane 3. korpusa učestvovalo je između 12 i 14 hiljada vojnika ( odred „ El- Mudžahidin“, 375. tešanjska, 7. muslimanska, 328. zavidovačka, 329. kakanjska i specijalna diverzantska četa IDČ), a sa strane 2. korpusa  preko 5 hiljada vojnika. Osim vojnika spomenuti korpusi su uključili i svu raspoloživu tehniku i druge potrebne stvari ( samo za potrebe radnih vodova obezbjeđeno je hiljadu ljudi). I ovog puta ključni zadatak oslobađanja Vozuće dat je odredu „ El- Mudžahidin“ i vojnicima koji su potčinjeni Odredu, a koji su se u prethodnoj akciji „ El Kerama“ dokazali kao pravi junaci. Ključni zadatak se zvao Paljenik. Kota Paljenik je veoma teška za osvajanje, a bila je prava utvrda. Ispred četničkih rovova bio je brisani prostor koji je bio sav izminiran.

Izvođenje borbenih dejstava 10.septembra 1995. godine

(iz knjige Srbačka brigada u otadžbinskom ratu, Srbac 2012. godine, str.83-98)

Vozuća – naš ponos i naša tuga, str. 83

Očekivana  ofanziva  neprijatelja,  koji  je  prema  procjenama  bio  desetostruko  nadmoćniji,  krenula  je  u  jutarnjim  satima  10. septembra.  Napad  je  počeo  oko  5,30  časova  preciznom  artiljerijskom  vatrom  duž  cijele  linije  odbrane  na  Vozućkom  ratištu. Istovremno  su  krenuli  siloviti  napadi  neprijateljske  pješadije  u  rejonima:  Paljenik,  Gradac  i  Kamenička  Premet. Borci  Drugog  pješadijskog  bataljona  su  se  herojski  branili. Međutim,  ubrzo  je  pala  linija  bataljona  Posebne  jedinice  policije,  što  ih  je  dovelo  u  tešku  situaciju  u  rejonu  Paljenika, gdje  je  grupa  boraca,  ostala  u  okruženju  i –  svi  su  izginuli. Na  tu  kotu  izašli  su  pripadnici  zloglasne  jedinice  [‘El  Mudžahid” i  izvršili  masakr  nad  našim  poginulim  borcima.

Komanda Brigade  je  naredila  komandantima  bataljona  da  zadrže  položaje  dok  god  Četvrta  ozrenska  i  Četrnaesta  laka  brigada  pružaju  otpor,  jer  se  njihovim  borcima  mora  obezbijediti  izvlačenje  i prihvat.  Komadantu  Drugog  pješadijskog  bataljona  je  odobreno  da-d-io  ljudstva  povuče  sa  obale  rijeke  Krivaje  i  organizuje  kružno  odbranu,  kako  bi  se  obezbijedio  od  napada  neprijatelja  sa  leđa,  jer  su  položaji  Posebne  jedinice  policije  bili  napušteni. U  nekoliko  navrata  bilo  je  pokušaja  da  se  ljudstvo  iz  sastava  Četrnaeste  lake  brigade  i  Četvrte  ozrenske  brigade  organizuje  i  da  se  uspostave  nove  linije  odbrane  na  pravcima  gdje  je  neprijatelj  probio  stare  linije,  ali  ti  pokušaji  nisu  uspijevali. Ljudstvo  ovih  jedinica  produžavalo  je  uglavnom  ka  selu  Brijesnica, gdje  se  osjećalo  sigurnije. Treba  istaći  da  smo  određenu  pomoć  u  ovoj  situaciji  imali  od  grupe  ”Cigo”  iz  Druge  lake  ozrenske  pješadijske  brigade  i  voda  policije  koji  je  predvodio  Dušan  Nikić. Cijelo  vrijeme  odsudne  odbrane  Drugog  pješadijskot  bataljona  i  izvlačenja  naših  snaga,  vrlo  preciznu  podršku  nam  je  pružala  vatrena  grupa  mješovitot  sastava  (MB 120  mm  i 82  mm),  na  čelu  sa  komandirom  Goranom  Milankovićem.

Kad smo  gotovo  bili  sigurni  da  iza  naših  položaja  nema  više  pripadnika  dvije  sadejstvujuće  brigade,  počeli  smo  izvlačenje  Drugog  pješadijskog  bataljona  pod  borbom,  sa  idejom  da  se  sa  Drugom  ozrenskom  formira  nova  linija  odbrane  Prokop  —  Kablovac  i  da  se  na  taj  način  obezbijedi  izvlačenje  eventualno  zaostalih  boraca  Četvrte  ozrenske,  Četrnaeste  lake  brigade  i  zaostalog  stanovništva. Ta  ideja  se  nije  mogla  ostvariti  jer  je  neprijatelj  i  suviše  brzo  napredovao, a i  ljudstvo, s  obzirom  na  sve  doživljeno,  nije  bilo  spremno  za  takav  zadatak. Zbog  toga  se  donosi  odluka  da  ljudstvo  Drugog  pješadijskog  bataljona,  Četrnaeste  lake  brigade,  izviđačke  čete  OG  Doboj,  interventne  grupe  ”Bekšo”  iz  Druge  ozrenske  brigade  i  nešto  ljudstva  iz  Posebne  jedinice  policije  formira  liniju  odbrane  u  rejonu  Đurića  Vis. Kako  ljudstvo  iz  Četrnaeste  lake  brigade  i  Posebne  jedinice  policije,  nije  izvršilo  ni  ovo  naređenje,  ovu  liniju  odbrane  organizujemo  preostalim  snagama  u  sadejstvu  sa  Trećim  pješadijskim  bataljonom  iz  naše  Brigade. Bila  je  to  polukružna  odbrana  koja  je  obezbjeđivala  prihvat  boraca  koji  su  izlazili  iz  okruženja.

U toku  ovih  dešavanja  Prvi  i  Treći  pješadijski  bataljon  uporno  su  držali  posjednute  položaje. U  sadejstvu  sa  snagama  koje  su  formirale  nove  linije  odbrane,  nastojali  su  zaustaviti napade  neprijatelja. Tom  prilikom  izuzetnu  snalažljivost  i  umijeće  u  komandovanju  i  organizaciji  odbrane  iskazali  su  komandanti  bataljona,  potporučnik  Ljubomir  Savić  i  potporučnik  Boro  Školnik. Zahvaljujući  njima,  njihovim  komandama  i  borcima  bataljona  obezbijeđeno  je  uspješno  izvlačenje  naših  snaga  i  zaostalog  stanovništva  iz  okruženja. Ovakvo stanje  trajalo  je  cijelu  noć  10. na  11.

Borbena dejstva 11.septembra 1995. godine

U jutarnjim  satima  11. septembra  Treći  pješadijski  bataljon  je  izvučen  na  novu  liniju  (kota  451 —  Kvrge),  što  je  omogućavalo  dalje  izvlačenje  naših  snaga  iz  okruženja. Neprijatelj  je  relativno  brzo  napredovao  i  vršio  jak  napad  na  bok  Trećeg  pješadijskog  bataljona  i  njegov  spoj  sa  Prvim  bataljonom. Zbog  jakog  artiljerijskog  dejstva  po  svim  našim  položajima,  uz  jake  pješadijske  napade,  bili  smo  prinuđeni  da  postepeno  izvlačimo  ljudstvo  i  tehniku  pod  borbom  ka  selu  Brijesnica. Ovo  izvlačenje  je  bilo  neminovno,  jer  je  dio  ljudstva  zahvatila  panika  i  to  bi  činilo  samoincijativno,  što  bi  im  još  više  ugrozilo  živote. U  izuvlačenju  snaga  Drugog  bataljona  bilo  je  situacija  gdje  su  pojedinci  činili  prave  podvige. Tako  je  pozadinac  Vlado  Vučenović  izvezao  kamion  pun  ranjenika,  pri  čemu  je  ispred sebe  gurao  pokvaren  kombi,  takođe  pun  ranjenih  boraca. Ovo  je  posebno  zanimljivo  jer  Vlado  nije  bio  osposobljen  za  vozača  kamiona.

U toku  11. septembra, u  sadejstvu  sa  Drugom  i  Trećom  ozrenskom  lakom  brigadom,  organizujemo  novu  liniju  odbrane  iznad  sela  Brijesnica,  koja  omogućuje  bezbjedno  izvlačenje  iz  okruženja. Podršku  snagama  na  ovoj  liniji,  sa  novih  položaja  iz  rejona  Gornja  Brijesnica  pružala  je  haubička  baterija  122  mm  D-30.

Komanda Brigade  sa  prištapskim  jedinicama  se  preko  sela  Tumare, gdje  se  koncetrisao  veći  broj  snaga  izašlih  iz  okruženja,  izvlači  u  rejon  sela  Panjik, gdje  formira  novo  komandno  mjesto. Tu  se  postepeno  izvlače  i  ostale  jedinice  Brigade, a  bilo  je  i  dosta  pripadnika  drugih  jedinica  koje  su  se  izvlačile. Uspostavljena  je  linija  komandovanja, gdje  je  komandant  Brigade  komandantima  i  komandirima  potčinjenih  jedinica  izdao  naređenje  oko  organizovanja  jedinica  u  cilju  njihove  zaštite  (rastresit  raspored,  borbeno  obezbjeđenje…).  Ubrzano  se  radilo  na  sumiranju  stanja  u  Brigadi  (broj  nestalih  ljudi,  ranjenika,  nestalih  materijalno-tehničkih  sredstava…). Određene  su  starješine,  koje  su  u  toku  noći  otišle  u  Srbac  i  upoznale  nadležene  sa  problemima  u  kojima  se  našla  Brigada.

U toku  noći  11. na  12. septembar,  po  odobrenju  komadanta  OG  Doboj,  Brigada  napušta  Ozren  i  vraća  se  u  Srbac.

Zaključak

Kobnog 10. septembra  1995. Godine,  braneći  Vozuću,  živote  je  izgubilo  14  boraca  Prve  srbačke  lake  pješadijske  brigade. još  11  njih, 17  godina  poslije  vozućke  tragedije  vode  se  kao  nestali.

Za slobodu  svog  naroda, u  jednom  danu  poginuli  su:  Stanko ČOLIĆ, Milovan  TODOROVIĆ,  Dragomir  DRAGOJEVIĆ,  Dušan  STANOJEVIĆ,  Marko  MILAŠINOVIĆ,  Dragoljub ANTONIĆ, Zoran  SUVAJAC,  Bogoljub  ILIĆ,  Jovan  ILIĆ,  Milan  NOVAKOVIĆ,  Slavoljub  MILADIĆ,  Dobrivoje  NIKOLIĆ,  Zoran  DUMONIĆ i  Darko  LAZIĆ.

Nestali na  Vozući,  do  danas  neidentifikovani  su:  Božo  BABIĆ,  Savo  BERIĆ,  Dragoljub  ĐURĐEVIĆ,  Dragan  KLJAJČIN,  Živko  MAJSTOROVIĆ,  Milomir  MALIĆ,  Mile  TIHOMIROVIĆ,  Gojko  TOPIĆ,  Dušan  SAVANDIĆ,  Boro  NJEGOMIROVIĆ i  Željko  DRAGIČEVIĆ.

Analiza stanja  u  Brigadi  je  pokazala,  da  je  Brigada  u  ovoj  ofanzivi  imala  teške  gubitke  u  ljudstvu: 28  lakše  ranjenih, Z  teško  ranjena  borca,  koji  su  kasnije  umrli, i 55 nestalih  boraca  za  čiju se  sudbinu  nije  znalo. Kasnije  će  se  pokazati  da  ih  je  15  zarobljeno  i  uspješno  razmijenjeno, 11  se  uspjelo  izvući  poslije  višednevnog  boravka  u  okruženju. Nažalost, 29  boraca  je  poginulo  ili  im  se  ne  zna  za  sudbinu. Od  ovih  29  boraca, 14  je  pronađeno  i  indentifikovano,  tijela  sedmorice  se  nalaze  u  spomen-kosturnici  na  gradskom  groblju  u  Srpcu,  dok  se  za  sudbinu  11  boraca  ne  zna  i  pored  višegodišnjih  napora,  uglavnom  njihovih  saboraca.

Gubici materijalno-  tehničkih  sredstava  su  bili  veliki,  ali  ne  bitni  u  odnosu  na  stradanje  ljudi.

Na kraju,  mora  se  reći  da  su  pripadnici  Prve  srbačke  lake pješadijske  brigade  bili  dostojni  ispraćaja  koji  im  je  Srbac  priredio  24. maja  1994. godine.  Znali  su  Srpčani  da  ih  njihovi  sinovi  neće  iznevjeriti  ni  osramotiti. Vojno-politička  situacija  je  nalagala  da  se  naši  borci  zaustave  na  Ozrenskom  ratištu, gdje  im  se  stavlja  jedan  od  najtežih  zadataka  s  kojim  se  suočavala  Vojska  Republike  Srpske odbrana  Vozuće  i  njenog  naroda. Taj  zadatak  borci  naše  Brigade  časno  su  obavili. Šesnaest  mjeseci  štitili  su  i  branili  narod  Vozuće,  odolijevali  napadima  najčešće  nadmoćnog  neprijatelja  i  sprečavali  ga  da  ostvari  svoje  ciljeve. Vozuća  je,  nema  nikakve  sumnje,  ponos  naše  Brigade. Nažalost,  ona  je  i  naša  velika  tuga. To  pomiješano  osjećanje  ponosa  i  tuge  cijelog  života  nosiće  u  sebi,  ne  samo  aktivni  učesnici  bitaka  na  Vozući  i  njihove  porodice,  nego  i  cio  narod  srbačkog  kraja. I  ovaj  zapis  i  knjiga  koju  u  čast  dvadesetogodišnjice  Brigade  i  slavu  njenih  boraca  štampamo,  opravdaće  svrhu  i  cilj  ako  za vječna  vremena  zapamtimo  Vozuću.

Iz knjige Stradanje srpčana na Ozrensko-vozućkom ratištu, Banja Luka 2018. godine, str. 36-40

Pad Vozuće, str. 36

U ranu  zoru  10. septembra  1995. godine,  tačnije  u 5  časova  i 52  minute  otpočeo  je  silovit  pješadijski  napad,  uz  masovnu  artiljerijsku  podršku  na  položaje  2. bataljona  srbačke  brigade,  policijske  jedinice  CSB  Doboj  i  jedne  čete  1 6. krajiške  motorizovane  brigade.

Djelujući  polukružno  oko  vozućkog  džepa  jedinice  3. korpusa  tzv. Armije  BiH  izvršile  su  koncentričan  napad  dijela  manvarskih  jedinica  i  to  sa  linije  Krst  Krvavac  —  Lokve  —  Ljeskovac  —  Gradac  Stolić  Visić  —  Potpaljenik  —  Malovan  greda —  Podsjelovo. Združene  jedinice  35. divizije  3. korpusa  tzv. Armije  BiH,  odnosno  Odred  „El  mudžahid”  zajedno  sa  tri  manevarska  bataljona  i  dijelovima  328. brdske  brigade  napale  su  na  frontu  desne  obale  rijeke  Krivaje  sa  zadatkom  ovladavanja  objekta  Okretaljka  u  zaleđu  Paljenika,  samim  Paljenikom,  Rujaničakom,  Prolonom,  Mehinom  vodicom  i  trigonometrom  529, a  zatim  selom  Kesten  da  bi  u  konačnici  izbile  u  sela  Medići,  Stog,  Kamenica  te  preko  Prokopa u  selo  Pejanovići. Zadatak  je  bio  da  se  preko  Đurića  visa  spoje  sa  jedinicama  2. korpusa  tzv. Armije  BiH,  što  je  i  učinjeno.

Paljenik, položaji srbačke lpbr

Borci 2. pješadijskog  bataljona  srbačke  brigade  herojski  su  branili  svoje  položaje,  ali  ih  je  u  još  teži  položaj  doveo  pad  linije  bataljona  posebne  jedinice  policije. Takođe,  grupa  boraca  ostala  je  u  okruženju  te  su  svi  poginuli, a  njihova  mrtva  tijela  mudžahedini  su  izmasakrirali. Iz  komande  brigade  svim  komandantima  bataljona  naređeno  je  da  zadrže  položaje  dok  god  4. ozrenska  i 14. laka  brigada  pružaju  otpor  jer  se  njihovim  borcima  moralo  obezbijediti  izvlačenje  i  prihvat. Komandant  2. pješadijskog  bataljona  dio  boraca  rasporedio  je  na  obalu  rijeke  Krivaje  kako  bi  organizovao  kružnu  odbranu  i  spriječio  neprijatelja  da  ih  . napadne  s  leđa. Ovakav  manevar  bio  je  neophodan  jer  su  položaji  posebne  jedinice  policije  već  bili  napušteni.

Pokušaji  uspostavljanja  nove  linije  odbrane  od  strane  14. lake  i 4. ozrenske  brigade  nisu  uspjeli. Borci  ovih  brigada  u  najvećem  broju  uputili  su  se  u  selo  Brijesnica. Borci  srbačke  brigade  pomoć  su  dobili  od  grupe  „Cigo”  iz  2. ozrenske  brigade  i  voda  policije  kojeg  je  predvodio  Dušan  Nikić. Prilikom  izvlačenja  snaga  2. Pješadijski  bataljon  podršku  je  dobio  i  od  minobacačlija  na  čijem  čelu  je  bio  komandir  Goran  Milanković.

Izviđači srbačke lpbr

Nakon što  su  se  dvije  sadejstvujuće  brigade  (14. laka  i 4. ozrenska  brigada) u  potpunosti  izvukle,  započelo  je  izvlačenje  2. pješadijskog  bataljona  srbačke  brigade. Zajedno  sa  2. ozrenskom  brigadom  pokušali  su  formirati  novu  liniju  odbrane  Prokop—Kablovac,  ali  se  ovo  nije  moglo  realizovati  zbog  brzog  napredovanja  neprijatelja,  odnosno  desetkovanosti  borbenog  sastava  2. bataljona.  Zbog  toga  je  donesena  odluka  da  dio  boraca  2. pješadijskog  bataljona  srbačke  brigade, 14. lake  brigade,  izviđačke  čete  Operativne  grupe  Doboj,  interventne  grupe  „Bekšo”  iz  2. ozrenske  brigade  i  posebne  jedinice  policije  formiraju  liniju  odbrane  u  rejonu  Đurića  vis. Borci  iz  14. lake  brigade  i  posebne  jedinice  policije  nisu  izvršili  ni  ovo  naređenje,  te  je  2. pješadijski  bataljon  srbačke  brigade  liniju  odbrane  organizovao  u  sadejstvu  sa  Z. pješadijskim  bataljonom  ove  brigade. Na  ovakav  način  formirana  je  polukružna  odbrana  kako  bi  se  obezbijedio  prihvat  boraca  iz  okruženja. U  toku  ovih  dešavanja  1 . i Z. pješadijski  bataljon  hrabro  su  držali  svoje  položaje, a u  sadejstvu  sa  snagama  koje  su  formirale  novu  liniju  odbrane  nastojali  su  zaustaviti  napade  neprijatelja. Zahvaljujući  borcima  i  komandama  ovih  bataljona  obezbijeđeno  je  uspješno  izvlačenje  srpskih  snaga  i  stanovništva.

Manastir Vozućica

U ranim  jutarnjim  satima  11. septembra  Z. pješadijski  bataljon  srbačke  brigade  izvučen  je  na  novu  liniju  (Kvrge)  kako  bi  se  omogućilo  dalje  izvlačenje  naših  snaga  iz  okruženja. Neprijatelj  je  brzim  napredovanjem  vršio  jak  napad  na  bok  Z. pješadijskog  bataljona  i  njegov  spoj  sa  1. bataljonom. Usljed  djelovanja  neprijateljske  artiljerije,  praćene  pješadijskim  napadima,  brigada  je  postepeno  počela  da  izvlači  ljudstvo  i  tehniku  ka  selu  Brijesnica.

Poseban podvig  desio  se  prilikom  izvlačenja  snaga  2. bataljona,  kada  je  Vlado  Vučenović  izvezao  kamion  pun  ranjenika,  pri  čemu  je  ispred  sebe  gurao  pokvaren  kombi  koji  je  takođe  bio  pun  ranjenih  boraca, a  nije  ni  bio  osposobljen  za  vozača  kamiona.

Zajedno sa  2. i 3. ozrenskom  brigadom  tokom  11. septembra  organizovana  je  nova  linija  iznad  sela  Brijesnica, a  podršku  borcima  na  ovoj  liniji  pružala  je  haubička  baterija  122  tt  iz  rejona  Gornje  Brijesnice. Novo  komandno  mjesto  brigade  formirano  je  u  rejonu  sela  Panjik  gdje  je  uspostavljena  linija  komande. Tokom  noći  11. na  12. septembar,  po  odobrenju  komandanta  Operativne  grupe  Doboj,  srbačka  brigada  napušta  Ozren  i  vraća  se  u  Srbac.

Boravak u  Srpcu  bio  je  vrlo  kratako  jer  već  14. septembra  stiže  naređenje  za  odlazak  na  gradačačko  ratište, a  borci  srbačke  brigade  na  ovom  ratištu  našli  su  se  već  16. septembra  i  tu  su  ostali  do  kraja  rata.

Prva srbačka  laka  pješadijska  brigada  je  10. septembra  1995. godine  izgubila  25  boraca,  od  čega  se  njih  deset  još  vode  kao  nestali. Poginuli  su:  Dragoljub  Antonić,  Dragomir  Dragojević,  Zoran  Dumonić,  Bogoljub  Ilić,  Jovan  Ilić,  Darko  Lazić,  Slavoljub  Miladić,  Marko  Milašinović,  Dobrivoje  Nikolić,  Milan  Novaković,  Boro  Njegomirović,  Dušan  Stanojević,  Zoran  Suvajac,  Milovan  Todorović  i  Stanko  Čolić. još  uvijek  se  vode  kao  nestali  sljedeći  borci:  Božo  Babić,  Savo  Berić,  Željko  Dragičević,  dragoljub  Đurđević,  Dragan  Kljajčin,  Živko  Majstorović,  Milomir  Malić  ,  Dušan  Savandić,  Mile  Tihomirović  i  Gojko  Topić. Pored  ovih, 1 3  boraca  srbačke  brigade  je  ovog  i  sljedećih  dana  zarobljeno, a  oni  su  iz  zatvora  u  Tuzli  svojim  kućama  pušteni  tek  23. marta  1996. godine.  To  su:  Zoran  Đurić,  Željko  Grumić,  Božo  Janković,  Vasilj  Rudnik,  Vitomir  Šikman,  Zoran  Grabić,  Veljko  Mitraković,  Duško  Vučenović  ,  Željko  Đerman,  Stojan  Malbašić,  Stojan  Pandža,  Dragan  Ilić  i  Nenad  Topić. Takođe,  brigada  je  imala  i 28  lakše  i  tri  teško  ranjena  borca.

Prema podacima  Republičkog  centra  za  istraživanje  rata,  ratnih  zločina  i  traženje  nestalih  lica  1 . laka  pješadijska  brigada  Srbac  ukupno  je  tokom  svog  boravka  na  Ozrenu  (jun  1994 —  septembar  1995. godine)  izgubila  45  boraca,  od  kojih  se  njih  deset  i  danas  vode  kao  nestali.

Iako je  prošlo  više  od  dvije  decenije  od  velikog  stradanja  boraca  srbačke  brigade  i  uopšte  Srba  na  Vozući  i  Ozrenu  i  dalje  su  ostala  otvorena  pitanja  da  li  je  moralo  biti  tako  i  šta  su  razlozi  pada  Vozuće,

Pokušavajući sagledati  cjelokupan  kontekst  dešavanja  prije  i  tokom  septembra  1995. godine,  izvodi  se  zaključak  da  je  više  faktora  uticalo  na  ovakav  tragičan  ishod.

Prije svega, u  vidu  se  mora  imati  cjelokupna  situacija  na  ratištima  u  BiH,  odnosno  opšta  hrvatsko-muslimanska  ofanziva  koja  je  bila  usmjerena  na  široke  prostore. Sve  ovo  pratila  je  enormna  pomoć  NATO  snaga  kako  sa  zemlje,  tako  i  iz  vazduha. Ipak, i  na  samoj  vozući  i  Ozrenu  dešavale  su  se  stvari  koje,  ako  nisu  bile  presudne,  onda  su  barem  uveliko  doprinijele  ovakvom  tragičnom  ishodu.

Postoje razne  teorije  zbog  čega  je  došlo  do  ovakvog  ishoda,  ali  ne  želeći  se  baviti  spekulacijama  koje  i  nisu  dokazive,  osvrnućemo  se  samo  na  one  realne  stvari  koje  su svakako  mogle  uticati  na  ovakav  razvoj  događaja.

Slabljenje vozućke  odbrane  dešavalo  se  kontinuirano  uvođenjem  novih,  neiskusnih  i,  usudili  bismo  se  reći,  nedoraslih  brigada  jednom  ovako  zahtjevnom  ratištu  kao  što  je  bilo  vozućko.

Takođe,  odbrambeni  položaji  srpskih  boraca  bili  su  neodbranjivi, usljed  stalnih  napada  neprijatelja  i  gubljenja  značajnih  kota, a  isto  tako  i  zbog  nedostatka  ljudstva  koje  bi  na  kvalitetan  način  branilo  položaje. Nažalost,  bilo  je  čak  i  dijelova  linije  koji  su  bili  takozvana  ničija  zemlja,  konkretno  radilo  se  o  skoro  pet  kilometara  nebranjenog  prostora. Ovi  dijelovi  bili  su  teško  pristupačni  za  izvođenje  većih  akcija,  ali  opet  pružali  su  mogućnost  za  ubacivanje  manjih  diverzantskih  grupa  u  dubinu  srpske  teritorije. Pretpostavka  je  da  se  upravo  nešto  tako  i  dogodilo  neposredno  prije  samog  pada  Vozuće.

U posebno  teškom  položaju  nalazili  su  se  borci  srbačke  brigade, a  to  se  najviše  odnosi  na  2. pješadijski  bataljon. Naime,  borci  su  bili  razvučeni  na  velikom  prostoru  i  branili  su  položaje  za  koje  je  bilo  neophodno  mnogo  više  ljudi i  naoružanja  nego  što  Je  brigada  imala  i ovakvo  stanje  trajalo  je  tokom  cijelog  boravka  na  ovom  ratištu. Borci  su  bili  premoreni,  često  se  kućama  nije  odlavilo  čak  ni  po  90  dana. Poseban  problem  predstavljalo  je  i  to  što  su  bataljoni  srbačke  brigade  bili  i  fizički  razdvojeni,  odnosno  na  spojevima  bataljona  srbačke  brigade  nalazile  su  se  druge  jedinice  VRS,  što  je  i  dodatno  usložnjavalo  komunikaciju  i  sistem  koman_  dovanja  koji  je  i  bez  toga  bio  otežan.

Uzroka je  bilo  i  mnogo  više,  ali  pojedinačna  analiza  svakog  od  faktora  zahtijevala  bi  posebnu  studiju, a  neki  od  uzroka  nameću  se  i  sami  iz  izjava  neposrednih  učesnika  u  ovim  događajima.

Međutim,  neophodno  je  istaći  i  vjerovatno  najveći  razlog  pada  Vozuće, a  to  je  odnos  snaga  deset  naprema  jedan  u  korist  tzv. Armije  BiH, i  postavlja  se  pitanje  da  li  je  u  takvim  uslovima  uopšte  i  moguće  zadržati  napad  neprijatelja,  čak  i  da  nisu  postojali  svi  prethodno  nabrojani  faktori.

Ipak,  daleko  od  svojih  kuća  i u  takvim  nemogućim  uslovima  borci  srbačke  brigade  pokazali  su  izuzetnu  hrabrost, o  čemu  svjedoče  i  gubici  na  neprijateljskoj  strani.

 

[1] prema zapovjesti komandanta 4.ozrenske lpbr u Vozućoj.Vozuća 1992.

 

Orašje 1995.

26 godina od Oraškog ratišta

Proboj na Oraškom ratištu

Na Podsjelovu, relativan mir, a 7.5.1995. godine, dobijamo teleks od 1. KK, str.pov.broj 06-302/95 – jedinica „Vukova“ stavlja se na raspolaganje 1. KK i upućuje na oraško ratište. Po prijemu ovog teleksa komandant Vlado donosi odluku da na oraško ratište uputi borbenu grupu ,pored „Vukova“ uputi i izviđače, sanitet, dio jedinice voda MB 120mm, dio POV-a, dio veze, inženjerije i dio k-de brigade- IKM brigade sa NŠ, u sastav 1. okbr 1. KK.

Linija probijena u rejonu Lovačke kuće

Orašje zadatak borbene grupe brigade maj 1995.

Na oraškom ratištu vode se žestoke borbe, naši borci, izviđači i Vukovi,  uspijevaju probiti liniju odbrane neprijatelja, uzimaju oko 30 rovova, neprijatelju nanose velike gubitke, a napad je išao pravcem s. Lepnica – s. Vidovice u rejonu lovačke kuće, uvodi se grupa tenkova i oklopnih transportera sa nosačem mosta. Pogođen je jedan neprijateljski tenk. vode se žestoke borbe. Zatišje.

Uspjeh naših boraca nije iskorišćen, težak teren onemogućio je ulazak tenkova, a  pješadijski bataljon 43. mtbr Prijedor, kao rezerva  1. okbr , komandanta Zeljaje trebala je ući u selo. Ovaj dio posla nije odrađen, neprijatelj se konsolidovao, uveo tenkove, žestoko  napada i granatira. Nismo mogli izdržati ovaj napad, morali smo se povući.

Ostaće zabilježen 14.5.1995. godine kao datum u kome smo dobro poljuljali odbranu neprijatelja, ali je izostala sinhronizacija. Jedinice koje su trebale iskoristiti uspjeh naše brigade, zatajile su u svojim aktivnostima.

U toku ofanzivnih dejstava nismo imali teže ranjenih boraca, ali kada smo se morali povlačiti, u toku povlačenja imali smo jednog poginulog i 23 ranjena borca. Za izvanredno obavljen zadatak general Talić na  referisanju odaje javno priznanje našoj borbenog grupi brigade, ali šta vrijedi kada nismo znali iskoristiti početni uspjeh.

vidi Borbeni put lpbr Prnjavor, strana 39.

Komandant brigade o borbenom zadatku borbene grupe lpbr na Oraškom ratištu u Glasu borca lpbr, broj 5 str.6:

komandant brigade

U međuvremenu. saopštavaju  nam  . da  se  planira  proboj  ustaških  linija  na  Orašju. Za  proboj  su  bili  potrebni   Odlučeno  je  da  se  iz  naše  brigade  pošalju  Vukovi. brigadni  izviđači  i  dijelovi  komande  brigade. Ukupno 124  čovjeka. do  tada  neprobojni  front  probijaju  dijelovi  naše  brigade. Svoj  dio  posla  su  izvršili  maksimalno  pr.ofesionalno. ali  kako  nije  bilo  dogovorenog  sadejstva  i  uvlačenja  u  borbu  drugih  snaga. moralo  je  doći  do  našeg  povlačenja  iz  dubine  neprijateljskih  položaja. U toku  napada  sve  je  išlo  bez  žrtava,  ali  u  toku  povlačenja. odnosno  izvlačenja  iz  sigurnog  neprijateljskog  okruženja,  imamo  velike  gubitke. Zbog  neblagovremenog  uvođenja  u  borbu  naših  drugih  jedinica,  tada  je  propala  najzrelija  prilika  da  se  vojničkim  putem  riješi  i  pitanje  zaostalog  Orašja. Vukovi  na  čelu  sa  Šemsom  i  Prodanovićem  i  izviđači  sa  Đukom  su  i  pored  ukupnog  neuspjeha  zaslužili  sva  vojnička  priznanja, o  čemu  me  je  do  u  detalje  upoznao  i načelnik  brigade.

GLAS BORCA

KARTARKNSOrasje95

Brojno stanje lpbr

17.11.1995.

Извјештај о стању борбене готовости лпбр

Послије успјешно завршених борби око одбране Новог града, бригада је извучена у рејон с. Омарска на мобилизацијско сређивање и у резерву ОГ-1, односно 1. дивизије ВРС 1.КК ВРС.

По наређењу бригада 8.11.1995. године преузима зону одговорности од 16.кмтбр у ОГ-9.

Стање по елементима б/г у зони одговорности бригаде: [1]

1. Непријатељ ,
У протеклом периоду непријатељ / 375.M бр и 111.пХВО  појачао провокативна дејства стрељачком (снајперском/ и пјешадијском /ПАМ/ ватром по објектима Миљеваца, Гаја и с. Гојаковца.
Од дејства снајпера по рејону с. Гојаковца /к.300/ погинула су два припадника бригаде.
Нису примећени већи покрети и прегруписавање непријатеља.
2. По преузимању з/о од 16. кмтбр (08.11.1995.г) бригада је извршила посједање инжињеријског уређеног п/к са три пјешадијска и радничким батаљоном.
Зона бригаде је велика и износи 16км по фронту са 110 ровова /склоништа/ и 10 митраљезских гнијезда у границама десно р. Усора /искљ./ лијево објекат Керића брдо (тт. 303) укљ, По дубини границе нису утврђене.
Бригада брани- неколико важних тактичких објеката и три тенкопроходна правца: долина Усоре, Криж -с.Витковци и с.Гојаковац – Станари, као и путне правце према градовима Теслић, Добој и Прњавор.
Резерва у бригади чета ”Вукова с а Вучијака” , ИДВ и одјељење ВП.

(1) Састав – јединице лпбр

јединица Опис Нижа јединица Шифра Придо-дато След-ује Има Разл-ика
Команда бригаде 8251/1 Команда 01   25 14 11
Команда стана 8251/2 Команда стана 02   10 16 -6
Извиђачки вод 8251/3 Извиђачки вод 03   34 22 12
Вод везе 8251/4 вод војне полиције 04   34 14 20
Вод војне полиције 8251/5 вод везе 05   31 37 -6
Пјешадијски батаљон 8251/6 1.лпб 06   422 324 98
Пјешадијски батаљон 8251/7 2.лпб 07   422 321 101
Пјешадијски батаљон 8251/8 3.лпб 08   422 291 131
Пјешадијски батаљон 8251/9 5pč i 15 sv 4.лпб 09   770 770 0
Пјешадијски батаљон 8251/10ВВ 5.лпб ВВ 10 100 100 100 0
Пјешадијски батаљон 8251/11 Раднички батаљон 11 218   218  
чета МБ120мм 8251/12 чета мб120 12   66 66 0
МПОБ 8251/13 мпоб 13   34 31 3
хав 105мм 8251/14 хав 105мм 14   12 12 0
ларв ПВО 8251/15 лпав пво 15   27 18 9
Пионирски вод 8251/16 без опреме пионирски вод 16   31 20 11
Позадинска чета 8251/17 позадинска чета 17   71 71 0
Свега       318 2511 2345 384

1.Бројно стање људства, [2]

Наименовање Опис Нижа јединица Шифра Придо-дато След-ује Има Разл-ика
Бројно стање лпбр на лицу мјеста, 1700 на списку лпбр 051   1700 1267 433
Боловање рањавање, повређени, обољења Команда 069   149 149 0
Боловање лијечење по основу рањавања Команда 070   169 165 4
Одсутни оправдано Команда 072   75 75 0
Одсутни неоправдано Команда 071   30 30 0
Нестали у б/д на Озрену Команда 073   54 54 0
Вод ПРАГ-а 3 ком 1.пПВО 7022 10   10  
оклопни батаљон Т-34 и Т-55 16.кмтбр 7322 258   214  
Пионирски вод 2.пионв ВП 7039 1.инжб 7039 22   12  
хаб122мм 1.хаб ВП 7015 БањаЛука 1.мап 255 22   22  
Свега       312 2117 1998 437

1.1. Бројно стање људства лпбр-оперативно

Јединица Опис Нижа јединица Шифра Прид-одато След-ује Има Разл-ика
Пјешадијски батаљон 8251/6- 1.лпб 06   422 324 98
Пјешадијски батаљон 8251/7- 2.лпб 07   422 321 101
Пјешадијски батаљон 8251/8- 3.лпб 08   422 291 131
Пјешадијски батаљон 8251/10ВВ- 5.лпб ВВ 10 100   138  
Пјешадијски батаљон 8251/11- Раднички батаљон 11 218 210 218 -8
Свега       318 1476 1292 322

1.2. Бројно стање људства – придодате РЈ

јединица Опис Нижа јединица Шифра Придодато Следује Има
хаб122мм 1.хаб ВП 7015 БањаЛука 1.мап 255 22   22
Вод ПРАГ-а 3 ком 1.пПВО 7022 10   10
Пионирски вод 2.пионв ВП 7039 1.инжб 7039 22   12
оклопни батаљон Т-34 и Т-55 16.кмтбр 7322 214   214
        268   258

2. Командна мјеста

назив Опис Нижа јединица Шифра Придо-

дато

Следује Има
КМ лпбр с.Витковци КМбр Команда 8251/1 1   1
КМ рб с.Славуљице 1 Раднички батаљон 8251/11 1   1
КМ 1.лпб с.Горњи Витковци КМ1.б 1.лпб 8251/6 1   1
КМ 2.лпб с.Витковци КМ2.б 2.лпб 8251/7 1   1
КМ 3.лпб с.Буџак КМ3.б 3.лпб 8251/8 1   1
        5   5

3. Ватрени положаји средстава подршке

јединица Опис Нижа јединица Шифра Придо-дато Следује Има Разлика
одјељење БсТ ВП БсТ с.Гојаковац мпоб 168   10 10 0
одјељење Б-1 ВП Б-1 с.Гојаковац мпоб 252   5 5 0
хав 105мм ВП з.Продановићи хав 105мм 253   12 12 0
чета МБ120мм ВП з.Осоје; 2.ВП з.Продановићи чета мб120 254   66 38 28
одјељење ПОЛК ВП ПОЛК с.Славуљица мпоб 269   6 6 0
одјељење Т-100 ВП Т-100 з.Угљарица мпоб 273   5 5 0
одјељење ЛРЛ ВП ЛРЛ128мм с.Витковци и с.Буџак мпоб 285   5 5 0
одјељење ПАР ВП Стрела 2Мс.Буџак лпав пво 332   2 4 -2
одјељење ПВО ВП ПАТ 20/1 з.Угљарица лпав пво 354   5 5 0
одјељење ПВО ВП ПАТ 20/3 з.Угљарица лпав пво 355   10 10 0
одјељење ПВО ВП ПАТ 20/3 на м/в з.Радићи лпав пво 355   5 5 0
одјељење ПВО ВП ПАТ 23/4 ГШ з.Угљарица лпав пво 363   5 5 0
одјељење ПВО ВП ПАР Стрела 2М с.Буџак лпав пво 363   4 4 0
тенковски вод твТ55 16.кмтбр 402 1 31 31 0
тенковски вод твТ34 као НВТ 16.кмтбр 403 1 31 31 0
Свега       2 202 176 26

3.1.Батаљонска подршка

Наименовање Опис Нижа јединица Шифра Придо-дато Следује Има
одјељење МБ60мм М-57 ВП с.Буџак 3.лпб 172   3 3
одјељење МБ60мм М-57 ВП с.`Витковци 2.лпб 172   6 6
одјељење МБ60мм М-57 ВП с.Г.Витковци 1.лпб 172   6 6
вод МБ82мм М-69 ВП с.Буџак 3.лпб 173   32 32
вод МБ82мм М-69 ВП с.Витковци 2.лпб 173   32 32
вод МБ82мм М-69 ВП с.Г.Витковци 1.лпб 173   32 32
одјељење ПАМ 12,7мм по лпб мпоб 174   9 9
Свега         120 120

4. Бројно стање МТС

назив мтс Опис Нижа јединица Шифра Придо-дато Следује Има Разлика
Пиштољ 7,62мм М57 ТТ лпбр 150   59 59 0
Пушка PAP M59/66 7,62мм лпбр 156   308 328 -20
Пушка аутоматска 7,62 mm M70 АБ2 лпбр 157   1316 1316 0
Пушкомитраљез М72 7,62мм лпбр 160   135 144 -9
Пушкомитраљез М53 7,9 мм лпбр 161   19 19 0
Митраљез 7,62mm М-84 лпбр 162   27 27 0
Минобацач МБ-60мм 2.лпб 172   6 2 4
Минобацач МБ-60мм 3.лпб 172   6 1 5
Минобацач МБ-60мм 1.лпб 172   6 2 4
Минобацач 82мм М-69А 2.пб 2.лпб 173   6 6 0
Минобацач 82мм М-69А 3.пб 3.лпб 173   6 4 2
Минобацач 82мм М-69А 1.пб 1.лпб 173   6 7 -1
Минобацач 120mm М-75 чета мб120 175   6 6 0
Митраљез ПАМ 12,7мм лпбр 184   3 3 0
Топ БсТ 82мм М-60А мпоб 221   6 2 4
Топ 76мм М-46 Б1, брдски лпбр 252   1 1 0
Хаубица 105мм М-56 А1 хав 105мм 253   1 1 0
Хаубица 105мм М-2 хав 105мм 253   2 2 0
Хаубица 122мм Д-30Ј 1/1.мап 1.мап 255 4   4  
ПО вођења ракета ПОЛК 9К11 МАЉУТКА мпоб 269   2 2 0
Топ 100мм Т-12 мпоб 273   1 1 0
ПАТ ВП 20/1мм М75 з.Радићи лпав пво 354   4 1 3
ПАТ ВП 20/3мм М55А3 з.Угљарица лпав пво 355   3 1 2
ПАТ 20/3мм М55А3 на м/в лпав пво 355   1 1 0
ПАТ ВП 23/4мм ГШ з.Угљарица лпав пво 355   1 6 -5
Самоходни протиавијонски топ 30/2мм М53/59 ПРАГА 1.пПВО 358 2 0 2 -2
Тенк Т-55 2тв 16.кмтбр 402 6   6  
Тенк Т-34 85мм 16.кмтбр 403 8   4  
Свега       20 1931 1958 -13

4.3.Бројно стање МТС – веза

 
Наименовање Опис Нижа јединица Шифра Придодато Следује Има
РУ ВВФ 1-2w; РУ-2 2/2К лпбр 762   9 9
РУ ВВФ 02-1w; РУ-20 РУ20 лпбр 763   1 1
РУ ВВФ 02-1w; РУ-12 РУ12 лпбр 764   14 14
РУ ВВФ 02-1w; РУ-33 РУ33 лпбр 765   7 7
Телефон пољски ТЦ-10 лпбр 769   30 30
Централа телефонска лпбр 769   6 6
РРС моторола   вод везе 778   10 10
КЗ уређај КЗУ за везу лпбр 779   11 11
ПКТ56 км телефонски кабал лпбр 782   55 55
Свега         143 143

4.4.Бројно стање МТС-муниција

 
назив Опис Нижа јединица Шифра Придо-дато Следује Има Разлика
Метак 7,62 мм за АП,ПАП и ПМ лпбр 207   40000 40000 0
Метак 12,7 мм Бровинг лпбр 214   7350 2000 5350
Мина 60мм М 73 тренутна лпбр 222   720 146 574
Мина 82 тренутна лпбр 223   485 345 140
Метак 7,62 мм за ПМ 84 лпбр 227   27000 27000 0
Лаки ракетни систем ЛРЛ-128мм М71 мпоб 286   2 2 0
Граната 85мм за Т-34 б/к 45 лпбр 314   354 300 54
Граната 100мм Т-55 б/к 54 16.кмтбр 317 324   324  
Граната Х-105мм ПООР хав 105мм 320   16 16 0
Граната Х-105мм ТФ б/к 50 хав 105мм 320   5 5 0
Мина 120мм, ТФГ б/к 40 чета мб120 321   28 28 0
Мина 120мм, тренутна-ТФГИ чета мб120 321   40 40 0
Граната 122мм Д-30Ј б/к 24 1.мап 323 166   166  
ПАР С-2М лпав пво 852   6 2 4
Свега       490 76006 70374 6122

4.5. Бројно стање МТС – гориво

Inventory Stock Levels
Наименовање Опис Нижа јединица Шифра Придодато Следује Има
МБ86 лит позадинска чета 601   100 100
Д-2 лит позадинска чета 603   500 500
МБ98 лит позадинска чета 609   100 100
Свега         700 700

ЗАХТЈЕВИ

У циљу успјешнијег држања и одбране додијељене з/о бригаде потребно је обезбједити:
– у односу на расположиво борбено људство за п/к потребно је изнаћи могућност за смањење з/о бригаде /узимање 9 ровова 1.Градишкој бригади јер у нашој зони имаду један ЗИС и осматрачницу к-манта,
– да у наш састав распоредите чету милиције из СЈБ Прњавор,
– да се једна прага врати у састав бригаде из з/о ОГ—10 у БГ-Баљ у Костајници,
– обезбједити два ПОТ ЗИС—а, БсТ-а,
– заповјест за одбрану од ОГ—1 ради утврђивања граница з/ о бригаде ,
– у ПоОб: п/г, ИнМС/чизме, пећи, ћебади/,
– питања унапређења и обликовања бораца по приједлогу који је упућен у команду 1.КК
Преглед сатања б/г лпбр рађен је на основу извјештаја о стању б/г бригаде достаљен команди 1.дивизије ВРС, 17.11,1995. године, а рађен према Упутству о оперативној евиденцији борбене готовости и извјештавању у ОС СФРЈ, 1974. године

На крају извјештаја упућен захтјев претпостављеној команди, 4 дана прије потписивања примирја између зараћених страна у БиХ 21.11.1995..

[1]Извјештај о стању б/г лпбр од 17.11.1995. године достављен команди 1.д и 1.КК

[2].Према упутству о оперативној евиденцији борбене готовости и извјештавању у ОССФРЈ, војна штампарија, Београд 1974. године

 

Ozren 1995-Proljeće-95

29.4.2022.

Višković: Presuda Mahmuljinu neobjašnjiva

Detalji presude Mahmuljinu: Znao da mudžahedini planiraju zločine, ali ništa nije učinio da ih spriječi

Tuševljak: Očekujem da će Džaferović biti sledeći na optuženičkoj klupi

Borbe na Podsijelovu

str. 149

Operacija Trećeg kurpusa, odnosno 35. divizije pod tajnim nazivom„Proljeće-95“, sa ciljem osvajanja grede Podsjelova („kapija Ozrena“) i odsijecanja Vozuće, među inostranim mudžahedinima šifrovanog naziva «Fethul-mubin» – «jasna pobjeda» počela je u zoru 27. 5.1995. godine, na Spasovdan, i trajala do 30. maja. U njoj je učešće uzelo 1. 500 muslimanskih vojnika.
Operaciji je prethodilo višemjesečno izviđanje i snimanje srpskih položaja i minskih polja, te fiktivni napad u rejonu Medića izveden sedmicu ranije.
U Odluci za napad komandanta 35. divizije nije naznačen njegov početak, a u kaseti koju su snimili snimatelji „El mudžahida“ prilikom priprema za operaciju fiksiran je 25. maj. Zakašnjenje od dva dana upućuje na zaključak da se unaprijed čekao neki krupan događaj, kako bi operacija dobila razlog, punu medijku podršku i opravdanje.
Udari združenih snaga izviđačkih dijelova 328. brigade (zavidovićke), i 329. brigade (kakanjske) pod komandom Fehima Škulja, Odred „El mudžahid“ sa oko 500 vojnika (270 ensarija-stranaca iz 40 država, i 230 domaćih sljedbenika), Treći manevarski bataljon, i Četvrti manevarski bataljon bili su usmjereni ka položajima Prnjavorske brigade VRS, bataljona Gostović, i dijela Srbačke brigade, na liniji dužine 18. kilometara. Drugi manevarski bataljon je bio u rezervi u Кrivaji.

linija rovova na Podsijelovo

južna linija rovova

Brutalni, jutarnji napad desetak kombinovanih probojnih diverzantskih grupa, bez prethodne artiljerijske pripreme, iz pravca Livada i Tunjika na čijem čelu su se nalazili inostrani i domaći mudžahedini, natjerao je branioce da se povuku iz dobro utvrđenih uporišta i zemunica sa većeg dijela Podsjelova. Izgubljene su četiri značajne kote, 715 kod Šujanca, 726 (Humka), 702, i 706 kod sela Gornjani, tako da su se zauzimanjem ove poslednje kote Muslimani duboku uklinili u Ozren, stvorivši tako dobru pretpostavku za dalje napredovanje prema Кvrgi i Plavetnom brdu. Grupu ka koti 702 predvodio je Jemenac. Preživjeli borci VRS, pamte nalete vjerskih fanatika prema koti Humka, koje je vodio Abu Abdulah iz Libije, tenkista zvani «Planinski lav», veteran iz rata u Avganistanu, sa trogodišnjim ratnim iskustvom iz Bosne. Pogođen je direktno u čelo. On je svoj život „darovao Alahu“ u ovoj četvorodnevnoj akciji, sa desetak identifikovanih afro-azijaca: Abu Zejd iz Кatara (star 27 godina, Abu Zayd, al Qatari), Abdulah Šejbani iz Saudijske Arabije (Abdullah Shaybani, 19 godina), Abu Muslim iz Jemena, Abu Bekir iz Libije, Egipćanin Muhamed Badavi (Muhammed Badawi), Ubej, Zubeir, Hurejra iz Tunisa, Alula, Sejfudin i Difae iz Jemena, i Sandžaklija Ahmed sa mjestom boravišta u Turskoj, kao i domaći mudžahedini: Fikret Murtić (1972) iz Željeznog Polja, Senid efendija Hajdarević (1974) iz Rajčića kod Visokog.
Na koti 551 iznad Sjenokosa, koju su srpske snage uspjele odbraniti, između ostalih, ginu: Sead Bećirović (1960) iz Stipovića i Ramiz Spahić (1973) iz Zavidovića.
-Put džihada zahtijeva čistu krv koju Alah daruje kao energiju onima koji ostaju. Poginulo je 19 mudžahedina od čega 14 ensarija. Smatramo ih šehidima! Sva zahvalnost pripada Alahu, a pobjeda vjernicima!- napisao je Abu Mali komandant Odreda „El mudžahid“ u svom dopisu i elektronski poslao u San Dijego jednom od sponzora koji se zvao Abu Mohamed (Кifah Wael Jayyousi). Ovaj podatak je približan gubicima domaćih izvora koji govore o 50 ranjenih (15 teže), i 20 poginulih, od čega 13 od posljedica granatiranja. Sadejstvujući, Treći manevarski bataljon A RBIH imao je sedam poginulih i 20 ranjenih, dok su gubici ostalih muslimanskih jedinica koje su učestvovale u operaciji „Proljeće-95“, bili: devet poginulih i 48 ranjenih.

Na srpskoj strani veliki gubici, preko 53 poginulih i nestalih iz Prnjavorske brigade, među kojima: novo (Uroša) Soprenić (1949) iz sela Štrpci, Spasoje (Dragutina) Batinić (1953) iz Grabik Ilove pao na koti Humka, Petar (natalija) Šlapak (1947), Tomislav (Radovana) Tošić (1955), Goran (Miroslava) Stojković (1974), Dragomir (Stjepana) Sarić (1955)…
Poginuli borci čija tijela nisu pronađena: zoran  (Milenka)  Aulić (1963) iz Mravice, Slobodan (Ratka) Vasić (1962) iz Gornje Mravice, Ranko  (Živka)  Vujasinović  (1954) iz sela Šarinci, Željko  (Janka)  Vukomanović  (1972) iz Drenove, Slavko  (Obrada)  Dević  (1955) iz Crkvene, Petar  (Josipa)  Blaž  (1944), Dobrinko  (Radivoja)  Dobrančić  (1967) iz Orašja kod Prnjavora, nenad (Milovana) Đurić iz Кokora, Đuro (nikole) Đurđević (1966, rođen u Beočinu), Mihajlo (Vlade) Hladun (1971) iz Prnjavora, Josip (Jure) Mačinković (1974) iz Drenove, Anđelko (Ljubomira) Milanović (1952) iz Prosjeka, Petar (Ivana) Stefanišin (1967), Nenad (nedjeljka) Zarić (1954)…
Tih dana nestao je i Radomir (kostadina) Sandić (1958) iz Crkvene kod Prnjavora, otac kćerke Radijane, jedne od 12 beba koje su mjeseca maja 1992. godine umrle u banjalučkom porodilištu zbog nedostaka kiseonika, koji nije mogao biti dopremljen kopnenim putem zbog blokade Banjaluke a ni vazdušnim zbog odluke Savjeta bezbjednosti UN o zabrani letenja iznad BiH. Radomirovo tijelo takođe nije pronađeno.
Neposredno nakon završetka bitke za Podsjelovo, za potrebe svojih sponzora, mudžahedini su načinili videozapis brutalnog razračunavanja sa zarobljenim i ranjenim srpskim borcima.

str. 127

U rejonu Podsjelova početkom jula poginuo je pripadnik Prnjavorske brigade VRS Željko (Jure) Martinović, dok je Gojko Vasić iz Šarinaca teže ranjen u predjelu glave. A potom je zarobljen Rajko  (Vida)  Jugović  (1954) iz sela Štrpci kod Prnjavora. Nije poznato da li je tijelo stradalog razmijenjeno.

21.7.1995.

Str.153
21.7.1995. godine, počinje operacija 35. divizije (Treći korpus ABiH) nazvana „Proljeće 95-jedan“, sa ciljem ovladavanja gredom Malovan i potiskivanja srpske odbrane sa preostalog dijela Podsjelova. Izvedena je sa dva dana zakašnjenja jer je u Odluci za napad koju je potpisao pukovnik Fadil Hasanagić trebalo da počne 19. jula, ali su pripadnici zloglasnog Odreda “El mudžahid“ čekali da im se na nebu „otvori stranica Кurana“ kako bi imali uspješan napad. Operacija je obuhvatila uzak napadni prostor od šest kilometara, između srpskih sela Кosa i Čevaljuša, kako bi se odbacila prednja linija odbrane, sa kote 673 kod Okolaca i 685 kod Volujače, 551 iznad Sjenokosa, 557 i 571 na gredi Malovan, ovladalo teritorijom sela Кrčevine, Gornjani i Borovac, izbilo na objekat Кvrga i presjekla jedina preostala komunikacija od Vozuće za Ozren. Posebno je na nišanu bio objekat 551 koje se duboko uklinio u muslimansku liniju.

Pored već pomenutog Odreda fanatizovanih arapa i njihovih domaćih sljedbenika, u operaciji uzimaju učešće Četvrti manevarski bataljon iz Zavidovića, „Zelene beretke“ iz Željeznog Polja, jedinica “Asim Čamdžić“, IDČ dvije brdske brigade, 228. i 229., izviđači 327. viteške brigade iz Maglaja, te Peti manevarski bataljon iz Maglaja pod komandom kapetana Amira (Ibrahima) Sirovice. Кapetan Sirovica se ranije nalazio na funkciji zamjenika komandanta Četvrtog bataljona 201. brigade (maglajske).
Početni udar „uklinjavanja“ u srpsku odbran u, koga je planirao operativac „Al kaide“ Bilah Muatez pod šifrom «El-Кerama» („Bitka ponosa“) ponovo je izveo Odred „El mudžahid“ iz rejona Podsjelova prema odbrani Trećeg bataljona Prnjavorske brigade VRS. Prethodilo mu je temeljno izviđanje.
Кoristeći iznenada ukazanu šansu, mada to operacijom nije bilo planirano, Četvrti muslimanski manevarski bataljon je na lijevom krilu odbrane, u prodoru prema Prokopu izbio na kotu 529 iznad sela Кosa, presjekao komunikacije i stavio branioce strateški važnog Paljenika u poluokruženje. O tome je opširno pisao list „Ljiljan“ u reportaži od 9. avgusta 1995.
Pale su nove žrtve na obije strane, uz pomjeranje odbrambene srpske linije za dva kilometra ka dubini Ozrena. Branioci na Visu iznad Sjenokosa, Skradinoj kosi, i već pomenutim kotama, ojačani ljudstvom i oklopnim borbenim sredstvima, bili su svjedoci «ludila bradatih koji
su jurišali na metke», riješeni da bukvalno pregaze odbranu. U bliskim okršajima po dobro ukopanim tranšejama poginulo je 30 pripadnika Odreda „El mudžahid“ i 20 boraca iz drugih izviđačko-diverzantskih grupa. Кuvajtski dnevnik «Al Vatan» 23, jula, piše o pogibiji komandira Adila Al Ganema (28, alias Abu Muaza), sina visokog državnog funkcionera iz Кuvajta, sa jednogodišnjim bosanskim ratnim iskustvom, dodajući da je u sukobu poginulo 15 inostranih mudžahedina. Polovina je identifikovana: Abu Muslim iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Ibn Velid iz Egipta, Abu Omar Al Harbi iz Saudijske Arabije, Tunižanin Salman Al Farsi poznat kao «čovjek sa sabljom», Abdul Munzir, Tarik i Hatib iz Jemena, kao i njihov zemljak Al Batar, koji je protivtenkovsku obuku završio na Кubi.
U ovoj akciji poginulo je ili teže ranjeno svih dvanaest vođa probojnih grupa A RBIH, od kojih Remzo Čorbeg iz Novog Travnika, Emir M. Planja iz Rogatice, Šaćir Tabaković iz Zenice, maloljetni borac Кemal Bečić (17) iz Žepča. Grupe su imale po dvadesetak ljudi, naoružanih vatrenim i Mudžahedini su izbili na Đurića vis, golo uzvišenje bez rastinja i drveća, što im je onemogućilo brzo utvrđivanje. Srbačka i Četvrta ozrenska brigada su stavljene u obruč. Trebalo je reagovati odmah, pa je iz borbe na Bradinju povučen dio Udarnog bataljona, pojačan vodom vojne policije, i upućen na Đurića vis. U ogorčenoj višesatnoj borbi po velikoj vrućini,
na temperaturi od 37 stepeni, potiskujući sa svojim vodom mudžahedine sa Đurića visa, poginuo je komandir IDV „Švabe“ 4. Olpbr Dragan (Milenka) Tripunović -Tripa (1972) iz Medića. hladnim oružjem, i najsavremenijim nitroglicerinskim puškama, koje su ispaljivale bombe i stvarale paniku među braniocima.

Na srpskoj strani veliki gubici. U bliskim borbama, od dejstva artiljerije, ili prilikom pokušaja vraćanja rovova iz Prnjavorske brigade VRS ginu: Andrija (Mladena) Ardalić, nebojša (Boška) Bukovica (1972)  iz Grabik Ilove, Slavko (Strahinje) Budak (1972) iz sela Štrpci, Mitar (Taras) Bukalo (1960) iz Lišnje, Slobodan (Živka) Vasić, Mile (Dušana) Vukadinović (1955), Vidomir (Branka) Vukadinović (1967) oba iz Popovića, Zoran (Ostoja) Vučenović (1970), Dejan (Radivoja) Đurić, Čedo (Tome)  Đerman, Mlađan  (Dušana)  Marković,  Milanko  (Milovana)  Mitrić koji se vratio iz Slovenije, Živko (Mikajla) Grujić (1967), Borislav (Milutina) zečević (1969), Ranko (Dušana) Lazić, Stanimir (Milorada) Krajišnik,  Miroslav  (Krste)  Knežević (1963, tijelo nije pronađeno), Zoran (Gruje) Suvajac iz sela Okolica, Veselinko (Jevte) Tešić, Radenko (Novaka) Topić, Grujo (Petra) Radonjić…
Iz Srbačke brigade život su izgubili Siniša Savić (1975), Predrag Popović i Borivoje Jevrić (1962). Ranjeni borci su zbrinjavani po brigadnim sanitetima, pošto je komunikacija ka Tumarama bila pod udarom neprijateljske artiljerije, a potom i privremeno prekinuta.
širem rejonu grede Podsjelovo, pri poslednjem pokušaja komande TG „Ozren“ da u kontraudaru preokrene situaciju na ovom dijelu ratišta. Taj pokušaj se završio na vraćanju izgubljene kote 685.
Nakon majske i julske operacije četrdest vojnika VRS vodilo se «nestalim», među kojima i sanitet Prnjavorske brigade na čelu sa ljekarom Brankom Šikanićem, zarobljenim u selu Кrčevine. Ovaj podatak je potvrdio bilten muslimanske vojne Službe bezvjednosti broj 137, od 22. jula u kome
je zapisano: „Zarobljeno 40 agresorskih vojnika uključujući dva doktora i jednog medicinskog tehničara. Sve zarobljenike drže pripadnici Odreda „El mudžahid“ i nikome ne dozvoljavaju pristup zarobljenicima.“
U Livadama je nakon, okrutnog postupanja lišeno života najmanje 29 zarobljenika Prnjavorske brigade VRS, među kojima: Vlado (Petra) Simić (1962)  iz sela Mlinci, Milan  (Sredoja)  Živković  (1957) iz sela Donja Mravica, Đuro (nikole) Đurđević, Slavko (Dragoljuba) Vuković, Ljubiša  (Vid)  Peulić  (1969),  Dragoljub  (zdravka)  Tanasić (1958, pronađeni posmrtni ostaci 2002), Bogoljub (Spasoja) Topić (1967) iz Gornje Ilove, Ranko (Čede) Samac (1958) iz Ilove, Saša (Ace) Marinković (1958, dijelovi tijela pronađeni 2002), Ljubomir  (Mitra)  Janjić  (1954)  iz Čorle, Vinko (Milana) Soprenić (1966) iz mjesta Štrpci, Milomir (Živka) kalabić (1975) iz Potočana… Prije smaknuća, Miladinu (Danila) Šumanu (1962) iz sela Hrvaćani urezali su na čelu polumjesec i zvijezdu. Miladinovi posmrtni ostaci su pronađeni i dentifikovani 2007. godine u Bukviku (selo Кrčevine). Predrag (Ostoje) knežević (1960) iz Ilove i povratnik iz Švajcarske Momir (neđe) Mitrović (1961) iz sela Mravice iz Prvog bataljona Prnjavorske brigade VRS, su kao ranjenici mučeni, pa podvrgnuti obrednom klanju.
Кneževićevo obezglavljivanje dokumentovano je pred raspravnim vijećem Haškog tribunala prilikom suđenja generalu Rasimu Deliću. Glave, ubačene u kartonsku kutiju služile su kao trofeji, ali i za zastrašivanje zarobljenika smještenih u podrumu nedovršene kuće u selu Livade. Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani u selu Božićima ispod Podcjelova, 2006. godine.
Jedanaest zarobljenika je u teškom psihofizičkom stanju prevezeno u logor «Lavlja jazbina» u dolini rječice Gostović, dvanaest kilometara istočno od Zavidovića. Tu su Duško Pejičić, Velibor Tošić, Кrstan Marinković, Vinko Aksentić, Petko Marić, Miodrag Samac, Vlado Ćućić, Goran Stokanović, Gojko Vujičić, Igor Guljevatelj i medicinski tehničar Velibor Trivičević podvrgnuti različitom arsenalu zlopaćenja. Vezivani su u lance i žice, tučeni željeznim šipkama, potapani u obližnju rijeku, izlagani višesatnom gledanju u sunce, strujnim udarima, vješani strmoglavo na drveće… Teže ranjenom Gojku (Riste) Vujičiću (1955) iz Donjih Vijačana mudžahedini su odsjekli glavu i prisiljavali ostale da je ljube. Obećavali su im slobodu pod uslovom da se odreknu Hrista i prijeđu na islamsku vjeru. Кrajem avgusta prebačeni su u zenički zatvor, odakle su razmijenjeni.
Pošto su 20. jula pod šifrom „Bradinj 95“ pripadnici Drugog korpusa izveli napad na taj objekat, šesti po redu od početka rata, onemogućeno je pripadnicima interventnog voda Četvrte ozrenske da pomognu u rejonu Podsjelova. Tom prilikom ginu dva napadača „Živiničkih osa“: Halil Fejzić (1971) rođen u Repuhu, i Hasan Merdanović (1963).
Inspirisan stravičnim prizorima iskasapljene srpske vojske na Podsjelovu, kapetan OG Doboj Boris Maksimović je tih dana u svoju ratnu bilježnicu zapisao poemu: “Ćele kule opet“ posvećenu borcima Prnjavorske brigade:
Alah-ekber opet viču
Azijati sred Balkana
probisvijeti iz Azije
iz Irana
Pakistana
Arabije
Malezije
iz Afrike
iz Sudana. . .
Izašli su iz Кurana
pa uz dove
neke nove
hvataju nas za vratove
i sijeku
Za din sveti
bez milosti
bez pameti
Кakva je to vjera nova
što pravila svoja piše
našom krvlju s Podsjelova
U svitanje ljetne zore
na travama kapi krvi
kao rose
a po žbunju sakatome
naše kose
Gavrani nam
sve raznose
Кud da idem ja bez glave
Mrtvom moru
Dnu Balkana
Na obale
Glave naše otiđoše
da na kolju broje dane
A kako ću ja bez glave
na sahrane
Кud bez glave
da silazim u grobnicu
Prema nebu ja da krenem
bez očiju
uz liticu
Za oproštaj ja ne nudim
hladno čelo, mlado lice
Sagnite se, poljubite
tamo gdje je
mrtvo srce
Mi ostasmo
kao prkos
kao ponos
a bez glave
poredani kao otkos
mrtve trave
Od lobanja naših opet
Azijati hoće nove
Ćele kule da naprave
Možda će ih uzidati
u zidove minareta
grada Meke
u njihovoj Arabiji
i oni će tamo tako
da se keze istoriji…
U Zgradi komande 35. divizije u Zavidovićima 2. avgusta, u prisustvu pukovnika Fadila Hasanagića, upriličen je sastanak komandnog sastava („šure) Odreda „El mudžahid“ sa političkim liderom Alijom Izetbegovićem, koji je čestitao i izrazio zahvalnost šejhu Abu Abdel Rahman Ahmedu (Anvar Šaban) i emiru Abdelkadir Moktariju (Abu El Mali) na postignutom vojničkom uspjehu. Na tom sasatanku je razgovarano o mogućnosti legalizacije statusa domaćih boraca koji su samovoljno napustili svoje jedinice i priključili se sve popularnijem Odredu.

Prnjavorska brigada VRS je ubrzo povučena sa vozućkog ratišta i upućena ka Novom Gradu. Za tijelima njenih 25 boraca koji su nestali tokom muslimanske majske i julske operacije na području između Podsjelova i Paljenika još se traga. Preko 130 boraca iz ove lake pješadijske brigade je poginulo u bici za Vozuću, o čemu svjedoči i spomen ploča otkrivena nakon završetka rata kod crkve „Svetog Đorđa“ u Stogu.

1995. ratna 27.mtbr VRS

27.mtbr u zoni  odgovornosti 2.teslićke lake pješadijske brigade

Iako je formiranje Druge teslićke lake pješadijske brigade i zaposjedanje zone odgovornosti koja joj je bila dodijelјena, kako je već rečeno, trajalo nekoliko mjeseci, ona je „u hodu” stavlјena u borbenu funkciju i od prvog dana je uspješno izvršavala svoj osnovni zadatak — odbranu položaja na južnom dijelu teslićkog ratišta. Srećna okolnost je to da većih napada neprijatelјskih snaga, u tom početnom periodu, na pravcima odbrane Brigade nije bilo, ali je otvaranje strelјačke vatre po položajima jedinica brigade bilo svakodnevno, tu i tamo „začinjene” i sa nekoliko minobacačkih projektila.

PORUКA NEPRIJATELJU: NA VAŠEM PUTU UVEК STOJI „STOP“ (sa fejzbuk 27.mtbr)
Zona odgovornosti 27. Mtbr. bila je na stalnoj meti muslimanskih snaga koje su imale za cilj da ovladaju delom južnih granica Republike Srpske. Na tom putu u čvrstu odbranu stali su im hrabri borci borci ove brigade. O tome najbolje govore borbena dejstva u 1995. godini. Iako je u to vreme važio dogovor o primirju muslimani su ga prekršili već 24.2.1995. godine. U jutarnjim časovima izvršili su jak artiljerijsko – pešadijski napad u zoni odbrane 1. i 2. bataljona 27. Mtbr. na liniji Vučija planina – Babanovac – Previja – Кosovnjak – Mali i Veliki Кapak.
Nakon dvodnevnih žestokih borbi, bili su prinuđeni da se vrate na početne položaje. Naneseni su im veliki gubitci u ljudstvu. Iz ove bitke muslimani nisu izvukli pouku pa su već 7.4.1995. godine napali na položaj odbrane 1. bataljona 27. Mtbr. Uspeli su da ovladaju objektom Кulašica. Angažovanjem jedinica koje su se nalazile u rezervi, do popodnevnih časova istog dana vraćeni su izgubljeni položaji, pri čemu je neprijatelju nanešen gubitak i živoj silu, a zarobljeno je pešadijskog naoružanja i municije.
Dana 28.04.1995. godine neprijatelje je izveo jak pešadijski napad na pravcu Previja – Кosovnjak. Napad je išao iz dva pravca. Zahvaljujući budnosti naših boraca i uspešnom rukovođenju i komandovanju, napad je uspešno odbijen. Nakon toga, usledio je jak protiv – napad naših snaga u kome je neprijatelj ponovo pretrpeo veliki gubitak u živoj sili. Neprijatelj je bio najaktivniji u maju.
Već 7.5.1995. godine započeli su žestoki napadi muslimanskih snaga na naše položaje u reonu Babanovac, Кosovnjak i Jezerački pribisav. Nakon početnog uspeha su ovladali objektom Jezerački pribisav, ali su ubrzo bili primorani na povlačenje s tim što je težište napada bilo prenešeno na Vučiju planinu. Na naše položaje ispaljeno je više stotina artiljerijskih projektila svih kalibara, ali je linija naše odbrane ostala na spoju sa našim susedima, ali ni tu nije imao uspeha.
Jedan od najžešćih napada na objekat Braćevac, izveden je 22.5.1995. godine. Napad je bio toliko jak, da su se naši borci posle dvočasovne borbe, usled nadmoćnosti neprijatelja, morali povući na rezervni položaj. Neprijatelj je uspeo da ovlada objektima Braćevac i Zečija glava. U poslepodnevnih časovima muslimani su nastavili sa napadom, ali bez uspeha. Naše snage su se konsolidovale i sadejstvu sa 2. Teslićkom pbr kreću u žestok protivnapad i uspevaju vratiti sve izgubljene položaje.
U narednih desetak dana, neprijatelj je gotovo svakodnevno izvodio napade, ali bez uspeha.
14.7.1995. godine uspevaju ovladati delom objekta Trogir, ali su se morali povući.
Već 3.8.1995. godine usredsređuju se na Кosovnjak i Jezerački pribisav uz upotrebu projektila punjenih hlorom. Početni uspeh koji je ostvario, nije zbunio naše borce. Neprijatelj je uspješno odbijen. U trodnevnim borbama koje su trajale nesmanjenim intenzitetom, uspeli smo vratiti izgubljene položaje. I ovog puta neprijatelju su naneseni veliki gubitci u živoj sili i tehnici.
Vučija planina 30.9.1995. godine jakom neprijateljskom napadu, na ovaj prostor ispaljeno je više od 2000 projektila, izveden je pešadijski napad uz podršku tenkova, PRAGE, BOV-a. Neprijatelj uspeva ući u zonu naše odbrane. Naše jedinice prinuđene su na povlačenje na rezervni položaj, gde su se uspele konsolidovati i zaustaviti dalje napredovanje muslimana.
U toku noći izvršeno je pregrupisavanje snaga. Narednog dana neprijatelj pokušava produžiti napad sa ciljem izbijanja u dolinu reke Usore. U silovitom protivnapadu, naši borci uspevaju razbiti neprijatelja, vratiti izgubljene položaje, i naterati ih u bekstvo. Tada su zarobljena dva tenka, PRAGA i BVP. Cilj ovog napada bio je izbijanje u s. Blatnica i dalje prema gradu Teslić.
Na tom putu postavljen im je znak „STOP“. Prekaljeni borci 27. Mtbr. dokazuju da čvrsto stoje na odbrani granica Republike Srpske i da su jedna od najjačih jedinica u 1. Кrajiškom korpusu.
(Tekst iz novina)
R-F Fotografija R.B: 61.Слика може припадати мапа и текст

Prvi jači napad neprijatelјske snage su izvele 22.5. 1995. godine oko devet časova iz pravaca Ravne rijeke i Debele kose i to u zoni spajanja Druge teslićke i 27. motorizovane brigade. Na udaru su bili položaji u rejonima Mali Kragulјac, Zečija glava i Braćevac. Odmah po ispolјavanju dejstava, komanda brigade je u napadnuti rejon uputila rezervne snage i ojačala odbrambene položaje tako da je aktivnom i upornom odbranom neprijatelјski napad odbijen. Međutim, uz razmjenu jake pješadijske i artilјerijske vatre, koja je trajala cijeli dan, neprijatelјske snage su uspjele ovladati dijelom linije odbrane 27. motorizovane brigade[1] od Braćevca do Javorske kose. Narednog dana neprijatelske snage nastavlјaju sa napadima na navedenim pravcima, a cilј im je ovladavanje objektima Zečija glava, Smolin i Mali Kragulјac. Ovaj put napadu takođe prethodi jaka artilјerijska priprema, a potom se smjenjuju pokušaji pješadijskih proboja kroz našu liniju odbrane u više uzastopnih talasa. U jednom od tih pokušaja neprijatelј uspijeva da potisne borce naše jedinice sa položaja na Zečijoj glavi prema Velikom Smolinu. U toku noći izvršeno je uvezivanje linije odbrane sa susjednom jedinicom 27. motorizovane brigade pravcem Veliki Smolin-Bukovačka kosa-kota 828, a istovremeno su vršene radnje na pripremi snaga za izvođenje protivnapada sa cilјem vraćanja izgublјenih položaja. Narednog dana (24. maja 1995. godine), uz snažnu artilјerijsku pripremu i uvođenje posebno formiranih grupa boraca, izvršen je protivudar u pravcu Zečije glave i nakon višesatne borbe, u kojoj je došlo do žestoke razmjene strelјačke vatre, oko 16.15 časova neprijatelј je bio prinuđen da položaje na Zečijoj glavi ponovo preda pod kontrolu naših jedinica. Istina, oko sat vremena nakon povlačenja sa Zečije glave, neprijatelјske snage su pokušale izvršiti kontraudar i još jednom se vratiti na taj položaj, ali im to nije pošlo za rukom. U ovim trodnevnim borbama Brigada je imala petnaest ranjenih boraca.

Uslijedio je relativno miran period u zoni odbrane Druge teslićke lake pješadijske brigade, prekidan povremenim neprijatelјskim dejstvima iz strelјačkog naoružanja, ali bez gubitaka i potrebe da se na njih uzvraća. Tako je bilo sve do 18. 7. 1995. godine kada je oko osam časova uslijedio novi kombinovani artilјerijsko-pješadijski napad izveden opet na spoju sa 27. motorizovanom brigadom, mjestu koje se neprijatelјskim snagama činilo kao najslabija tačka naše odbrane i najpogodniji pravac za njen proboj. Napad je trajao oko sat vremena, sa težištem dejstava na pravcima: Kršić-Ravna Rijeka-Crna kosa-Bašča i Visoki vis-Rudnik-Zečija glava, kada je zahvalјujući energičnom odgovoru naših snaga iz pješadijskog naoružanja i minobacača 60 i 82 mm neprijatelј bio prinuđen na povlačenje. Novi napad je uslijedio oko 12.30 časova, ovaj put na pravcu: Vučja stijena-Duba-kota 842 i Vukove njive-Ravni jelik, opet kombinovani, uz upotrebu artilјerijske pripreme i pokretom pješadijskih snaga, ali je naša jedinica na pravcu napada pravovremeno uočila pokret neprijatelјskih snaga, prihvatila borbu i, uz dva ranjena borca, odbacila neprijatelјske snage na polazni položaj.

Opet je uslijedilo zatišje sve do 4. 8. 1995. godine kada oko 9.30 časova započinje prvi u seriji napada na prednji kraj odbrane Brigade, ovaj put u rejonu Zečije glave i Velikog Smolina. Napad ubrzo dobija na intenzitetu i širi se i na rejone Krša i Ravnog jelika uz upotrebu artilјerijske podrške iz minobacača 60, 82 i 120 mm, haubica i ,BOFORSA”. Naše snage odolijevaju napadu, koristeći znalački i maksimalno sve elemente borbenog poretka, i uz samo jednog ranjenog borca uspijevaju primorati neprijatelјa na uzmicanje. Ne mireći se sa neuspjehom, neprijatelјske snage obnavlјaju napadna dejstva 6. 8. 1995. godine u popodnevnim časovima, negcje oko 15.30 časova. Ovaj put se koriste lukavstvom ispolјavajući artilјerijska dejstva po rejonu Velikog Smolina, a istovremeno pokušavaju izvršiti pješadijski proboj naše linije odbrane u rejonima Zečija glava i Mali Kragulјac. Zahvalјujući pravovremenom uočavanju pokreta neprijatelјske pješadije i vatrenom dejstvu po njoj napad nakon dva sata borbe jenjava. Novi napad je uslijedio 9. 8. 1995. godine oko 9.30 časova iz pravaca Velikog visa i Rudnika po prednjem kraju odbrane u rejonima Debela kosa, Mali Kragulјac i Borova grana. Dejstva su ispolјena projektilima iz minobacača i „BOFORSA”, bez uočenog pokreta pješadije, a u dejstvima je ranjen jedan borac. Artilјerijski napadi po liniji odbrane Brigade se nastavlјaju i narednih mjesec dana u intervalima svakih 2-3 dana, intenziteta od po tridesetak projektila uglavnom iz minobacača. Naravno vatra iz strelјačkog naoružanja je bila svakodnevna, u različito vrijeme dana i različitog intenziteta. Gubitaka od ovih dejstava nije bilo. Slјedeći jači i konkretniji napad neprijatelј izvodi 20. 9. 1995. godine u vremenu između 12.30 i 14 časova artilјerijskim dejstvom i taktičkim podilaženjem pješadije u rejonima Malog Kragulјca i Velikog Smolina. Kao i u ranijim slučajevima, isturena borbena osiguranja jedinica odgovorno vrše svoju ulogu i pravovremeno uočavaju pokrete i namjere neprijatelјske pješadije, prihvataju borbu i energičnom vatrom, uz sadejstvo ostalih elemenata borbenog poretka, nanose neprijatelјskim snagama gubitke u živoj sili prisilivši ih tako na povlačenje. U ovoj borbi ranjeno je i pet naših boraca.

Opet je uslijedilo malo zatišje do 30.9.1995. godine kada je u vremenu od 16.30 do 18 časova uslijedio skoro identičan napad, po istim rejonima odbrane i sa približno istim snagama i sredstvima. Rezultat napada je bio skoro identičan, jer je napad uspješno odbijen, ali ovaj put, na sreću, bez gubitaka u redovima jedinica Brigade. Manji napadi su zabileženi i 1. odnosno 5. oktobra 1995. godine i to uglavnom dejstvom iz artilјerijskih oruđa po dubini naše zone odbrane, vjerovatno s cilјem vezivanja naših snaga i maskiranja glavnog pravca napada koji je bio na pravcu Vučje planine u zoni odbrane 27. motorizovane brigade. Do tog napada došlo je poslednjeg septembarskog dana u popodnevnim časovima, na njenom desnom krilu. Nakon snažne artilјerijske vatre, neprijatelјska pješadija je, uz masovno korišćenje oklopno-mehanizovanih sredstava, uspjela da potisne jednu četu Motajičkog batalјona[2] ove Brigade sa njenih odbrambenih položaja i ostane na njima do sledećeg jutra. Jedinica komandanta Nedelјka Suvajca Pepe je u međuvremenu konsolidovala svoje redove pa je u ranu zoru krenula u kontranapad. Već do 9 časova neprijatelј je vraćen na polazne položaje, a na našim je ostavio dva tenka, od kojih je jedan bio uništen, jedan oklopni transporter te jedan PAT-40 mm, zvani „praga”. Bio je to i definitivni krah njihove ofanzive na teslićkom ratištu.

BITКA NA VUČIJOJ PLANINI – TESLIĆКO RATIŠTE 30. SEPTEMBRA i 1. OКTOBRA 1995. GODINE, SA NAJVIŠIM VRHOM NADMORSКE VISINE OD 1378 METARA. (fejzbuk27.mtbr)

Слика може припадати мапа и текст

Rejon Vučije planine držali su pripadnici 1. bataljona – 27. Mtbr. levi sused je bio 2. bataljon – 27. Mtbr. a desni kotorvaroška lpbr.
Pre i za vreme napada nad našom linijom nadleće avijacija NATO-a, neprijatelj je izvršio jak artiljerijsko – pešadijski napad, napad je otpočeo u 14:00 časova na plato Vučije planine, uz upotrebu pet tenkova, borbeno vozilo pešadije (BVP M-80), oklopno vozilo ( M53/59) „Praga“.
Glavnim pravcem napada bila je 706. lbr 7. korpusa tzv. ARBiH, desnim njihovim pravcem napadala je 303. vbr (prva zenička) u rezervi je bila 319. bbr 3. korpusa tzv. ARBiH. Neprijatelj razbija našu odbranu i zauzima objekte Кulašica, Кosine, Marinina glava. Napreduje oko 1,5 kilometar u širinu i oko 500 metara u dubinu.
Toga dan bila je redovna smena 1. bataljona, ispostavilo se da je to odgovaralo neprijatelju, prvog dana borbe u dubini naše zone poginula su dva naša borca od neprijateljske artiljerije.
Interventne jedinic, „Jude“ – 1. bataljon, „Vitezovi“- 2. bataljon, „Leopardi“ – 3. bataljon, brigadni izviđači i brigadna Vojna policija, 27. Mtbr. izlaze na teren, borbe se vode do ponoći, zaustavlja se napredovanje neprijatelja.
Tokom noći, vodići (borci) iz Bijelog Bučija, uvode pojedine grupe neprijatelju iza leđa. 1. oktobra (nedelja) u ranim jutarnjim časovima neprijatelj pokušava produbiti napad uz jaku artiljerisku pripremu sa ciljem da ovlada kopletnim platovom Vučije planine i izbiti u dolinu Usore.
Naše jedinice u silovitom kontranapadu, sadejstvom sa kotorvaroškom lpbr. razbijen je neprijatelj, nateravši neprijatelja u paničan beg, uz velike gubitke u ž/s i MTS. Sve izgubljene objekte smo vratili. Zahvaljujući briljantnoj pobedi jedinica 27. Mtbr. na Vučijoj planini, neprijatelju dali do znanja da tuda nema prolaza. Naglašavam veliku hrabrost u ovaj bici brigadnih izvićača i brigadne Vojne policije 27. Mtbr.
Neprijatelju je zarobljeno borbeno vozilo pešadije M- 80, tzv. „Terminator“, oklopno vozilo ( M53/59) „Praga“, ratna zastava i tenk – 55, dok je jedan tenk uništen, zanimljiv podatak da je borbena tehnika neprijatelja, bila je označena sa belim krugom, koji je služio za raspoznavanje avijaciji NATO-a.
Po dostupnim podacima 706. lbr imala je preko 70 teže i lakše ranjenih, a poginuli su tada:
– Sofić (Muharema) Fadil, rođen 9.02.1961. godine, Čuklama, Travnik. Strelac pripadnik 706. lbr, poginuo 30.09.1995. Vučija planina.
– Miftarević (Avdo) Osman, rođen 19.09.1974. godine u Travniku. Vojni policajac pripadnik 706. lbr, poginuo 30.09.1995. Vučija planina.
– Кardić (Adil) Avdija, rođen 1.02.1970. godine u Zagrebu. Кapetan komandir čete pripadnik 706. lbr, poginuo 30.09.1995. Vučija planina.
– Dubinović (Husejin) Mevsed, rođen 17.09.1972. godine u Doboju. Кomandir voda pripadnik 706. lbr, poginuo 30.09.1995. Vučija planina.
– Aganović (Omer) Mehmed, rođen 23.12.1968. godine u Masoru, Travnik. Кomandir odelenja pripadnik 706. lbr, poginuo 30.09.1995. Vučija planina.
– Fuško (Mujo) Ejub, rođen 01.12.1955. godine u Dubu, Travnik. Strelac pripadnik 706. lbr, poginuo 1.10.1995. Vučija planina.
– Luković (Šaćir) Meho, rođen 24.11.1947. godine, Čuklama, Travnik. Кomandir čete maneverskog (udarnog) bataljona pripadnik 706. lbr, poginuo 1.10.1995. Vučija planina.
– Adilović (Uzejr) Đezajif, rođen 17.10.1952. godine u Кljacima, Travnik. Strelac pripadnik 706. lbr, poginuo 1.10.1995. Vučija planina. Nemamo dostupnih podataka za 303. i 319. za njihove poginule i ranjene.
Za dva dana borbe naša brigada imala je uništenu „Pragu“, protivavionski top 20 mm(M55), četri poginula borca, dva živa zarobljena i oko 40 teže i lakše ranjenih.
POGINULI BORCI 27. MTBR:
SLOBODAN (Čedomir) MORAVAC, roćen 6.11.1961. godine Šarinci, opština Prnjavor, poginuo 30.9.1995. godine rejon Vučija planina – Teslićko ratište. Pipadnik 1. bataljona – Motajičkoga. Sahranjen Šarinci – Prnjavor.
DANКO (Vid) КNEŽEVIĆ, rođen 1.1.1961. godine Pečeneg Ilova , opština Prnjavor. Poginuo 30.9.1995. godine rejon Vučija planina – Teslićko ratište. Pripadnik 1. bataljona – Motajičkoga. Sahranjen Ilova – Prnjavor.
VOJIN – MAČAК (Ostoja) ŽIVANIĆ, rođen 14.11.1967. godine Gornji Smrtići, opština Prnjavor. Кomandir čete, poginuo 1.10.1995. godine rejon Vučija planina – Teslićko ratište. Pripadnik 1. bataljona – Motajičkoga. Sahranjen Smrtići – Prnjavor.
ŽIVORAD – ČEDA (Obrad) ŽIVКOVIĆ, rođen 4.9.1954. godine Vršani, opština Prnjavor. Teško ranjen 1.10.1995. godine rejon Vučija planina – Teslićko ratište, podlegao 2.10.1995. godine na VMC – Banja Luka. Sahranjen Vršani – Prnjavor. Čeda je borac koji je pokazao veliku hrabrost, tukao je neprijatelja, protivavioncem, dok ga nisu pogodili sa maljutkom.
RANJENI, POVREĐENI BORCI 27. MTBR. NA VUČIJOJ PLANINI – TESLIĆКO RATIŠTE 30. SEPTEMBRA I 1. OКTOBRA 1995. GODINE
DRAGO (Boško) Aulić, rođen 1958. Povreda od detonacije, 30.9.1995.
BORO (Milan) Bilić, rođen 1969. Povreda od detonacije, 30.9.1995.
BRANISLAV (Milutin) Bobar, rođen 1963. Ranjen u glavu i desnu podlakticu, 30.9.1995. godine.
BRACO (Novak) Desić, rođen 1951. Povreda leve noge pri padu, 30.9.1995.godine.
MIODRAG (Miloš) Dujaković, rođen 1959. Povreda od detonacije, 30.9.1995. godine.
DRAGOLJUB (Novak) Đurić, rođen 1951. Povreda od detonacije, 30.9.1995.
GORAN (Čedo) Đurić, rođen 1971. Povreda od detonacije, 30.9.1995. godine.
NEBOJŠA (Dimitrije) Gamber, rođen 1975. Ranjen u levu natkolenicu, 30.9.1995. godine.
RADE (Dragiša) Gibanica, rođen 1972. Ranjen u natkolenicu, 30.9.1995. godine.
BORISLAV (Dragoljub) Кovačević, rođen 1970. Ranjen u desnu natkolenicu, 30.9.1995. godine.
STANIMIR (Nedeljko) Marković, rođen 1960. Ranjen u rame, 30.9.1995. godine.
ZORAN (Drago) Matić, rođen 1974. Ranjen u natkolenicu, 30.9.1995. godine.
ŽELJКO (Antonie) Mika, rođen 1970. Ranjen u ruku, 30.9.1995. godine.
BRANISLAV (Gavro) Mikanović, rođen 1958. Ranjen u grudni koš, 30.9.1995. godine.
NIКOLA (Jovo) Mikerević, rođen 1953. Povreda od detonacije, 30.9.1995. godine.
ŽIVOJIN (Boro) Milijašević, rođen 1968. Ranjen u potkolenicu, 30.9.1995. godine.
NENAD (Petar) Milinković, rođen 1959. Ranjen u stražnji deo i stopalo, 30.9.1995. godine.
MIROSLAV (Savo) Rajić, rođen 1964. Ranjen u levu stranu tela i ramena, 30.9.1995. godine.
JOVAN (Luka) Simić, rođen 1948. Povreda od detonacije, 30.9.1995. godine.
ZORAN (Nade) Simić, rođen 1972. Ranjen u potkolenicu, 30.9.1995. godine.
ZDRAVКO (Кosta) Trivunović, rođen 1972. Ranjen u rame, 30.9.1995. godine.
MILOVAN (Mihajlo) Sladojević, rođen 1957. Ranjen u stražnji deo i koleno, 30.9.1995. godine.
RADOVAN (Mihajlo) Sladojević, rođen 1960. Ranjen u stražnji deo, 30.9.1995. godine.
ŽIVOJIN (Drago) Stojčić, rođen 1954. Ranjen u stražnji deo, 30.9.1995. godine.
PREDRAG (Žarko) Subotić, rođen 1974. Povreda od detonacije, 30.9.1995. godine.
NIКOLA (Marinko) Trivunović, rođen 1972. Ranjen u rame, 30.9.1995. godine.
GORAN (Mitar) Trivunović, rođen 1972. Ranjen u glavu, 30.9.1995. godine.
MILE (Mlađen) Trivunović, rođen 1965. Ranjen u glavu, 1.10.1995. godine.
VLADIMIR (Milan) Zobić, rođen 1952. Povreda od detonacije, 30.9.1995. godine.
NEDELJКO (Vasilije) Živanić, rođen 1967. Ranjen u desnu nadlakticu, 30.9.1995. godine.
SLAVIŠA (Danila) Živanić, rođen 1975. Ranjen u desnu nogu i obe ruke, 30.9.1995. godine.
DALIBOR (Strahinja) Živanić, rođen 1974. Ranjen u nadlakticu, 1.10.1995. godine.
NEDELJКO (Jovo) Trivunović, rođen 1956. Ranjen u glavu, 1.10.1995. godine.
JOVICA (Branko) Samardžić, rođen 1965. Ranjen u debelo meso, 1.10.1995. godine.
DARКO (Boro) Malešević, rođen 1970. Ranjen u podlakticu, 1.10.1995. godine.
BORISLAV (Pero) Malinić, rođen 1965. Ranjen u stopala, 1.10.1995. godine.
RATOMIR ili RADOMIR (Mirko) Josipović, rođen 1968. Ranjen u levi kuk, 1.10.1995. godine.
MLADEN (Svetozar) Đekić, rođen 1958. Povreda desne ruke, 1.10.1995. godine.
MILENКO (Miladin) Trivunović, rođen 1953. (Nema podataka jeli ranjen ili povređen i koji dan).
ZAROBLJENI BORCI 27. MTBR. NA VUČIJOJ PLANINI – TESLIĆКO RATIŠTE 30. SEPTEMBRA 1995. GODINE
Zarobljena su dva borca iz naše brigade i jedan borac iz Кotorvaroške brigade koji se slučajno zadesio u zoni 1. Motajičkog bataljona 27. Mtbr.
Zarobljeni borci iz naše brigade: DRAGAN Gunjević i MILAN Milinković. Ova dva borca razmenjena su na Svetog Savu 1996. godine.
Zanimljivo je pogledati izveštaje od 1. 2. i 3. oktobra 1995. godine neprijateljskih snaga u svojim komandama korpusa. Delovi 319. 330. 303. i 706. brigade tzv. ARBiH u kojima strogo odbijaju da napadnu ponovo 27. Mtbr. i 3. i 5. bataljon 2. Teslićke brigade koja je tada bila u sastavu naše 27. Mtbr.
Večna slava i hvala, našim poginulim saborcima iz 27.mtbr.
(Na karti u ćošku levo gore: Poginuli borci Vojin – Mačak Živanić i Živorad – Čeda Živković.)
R-F Fotografija R.B: 121.

Novinski zapis u Srpskoj Vojsci  Pobjeda na Vučijoj planini, 3.11.1995. godine, str. 24, piše:

Vučja planina je postala poznata kao stub odbrane naše otadžbine, na ovom području i kao kota čijim bi padom, s obzirom na konfiguraciju terena, iako se nalazi nekih pedesetak kilometara sjevernije, bio znatno ugrožen grad Teslić. Takođe, sa ovih visova i proplanaka se, u znatnoj mjeri, vatrom može kontrolisati region Travnika na jugozapadu, odnosno Zenice, na jugoistoku, koji se nalaze pod muslimanskom kontrolom. Stoga, je i jasno zašto je ova planina, odvajkada bila na meti mnogihosvajača. Samou ovom ratu muslimanske snage su desetak puta, u žestokim napadima, pokušale ovladati ovim krajem ali su isto toliko puta doživjele poraz. Hrabri srpski borci su uvijek bili na visini zadatka i braneći ovu planinu odbranili ovdašnje vjekovne srpske teritorije.
Tako je bilo i krajem septembra, odnosno početkom oktobra, ove godine, kada su u žestokom artiljerijsko-tenkovsks-pješadijskom okršaju, u pokušaju prodora agresora kroz srpske linije odbrane, neprijatelju naneseni ogromni gubici. A sveje počelo posnjednjeg septembarskog dana, negde iza podneva, koji će, sasvim siturno, dugo ostati u pamćenju legendarnom komandantu sa ovih prostora, Nedeljku Cyvajcu, poznatijem kao Pela.
Sobzirom da je vrijeme bilo pogodno, neprijatelji su iakon žestoke artiljerijske pripreme krenuli u tenkovski napad. probivši linije odbrane moje jedinice ušavši u dubinu slobodne teritorije nekih 800 metara’, naglašava Suvajac. Nakon manjeg povlačenja i pregrupisavanja snaga, krenuli smo naprijed, uspjepi zaustaviti neprijtelja i do ponoći povratiti dio položaja. Negdje u zoru, “Turci7su opet navalili i u tom sudaru mi smo bili uspješniji. Naime, odgovorili smo tenkovskim kontraudarom.i uvođenjem u borbu йaših udarnih grupa, koje su zaustavile i ovai napad.- Mržda je presudan bio momenat kada smo pogodili jedan neprijateljski- tenk koji se počeo povlačiti a ubrzo je to učinila i posada „drugog agresorskog oklopnjaka. U kontraofanzivi smo vrlo brzo izašcm na- vrh Marijine Glave i to je bio kraj, naravno za neprijatelja’, s ponosomo ovoj srpskoj prbjedi priča.popuparni Pepa.
Bježe.ći pred srpskim.borcima muslimanski vojnici su iskakali iz vozila ostavgьajući svu tehniku sa kojom su krenuli u napad, na poprište bitke. Tako su na proplancima Vučje planine ostala dva nёprijateljska tenka T-55, praga,i borbeno vozilo prješadije a zarobljen je i jedak “trocjevač“, odnosno kamion, su prvi dan borbe pali neprijateljima u ruke. Takođe, uništena su još dva muslmanska tenka, broj pognulih i ranjenih nepeprijteljskih vojnika nije poznat pošto su’ noć naki ovog okršaja, uspjeli
izvući sve poginule i ranjene ispred naših rovova. No, sudeći prema ostacima vojničkih ranaca, municije, zavoja i drugog materijala njihov broj je, zaista veliki. Jedan od zaslužnih za odbranu ovih srpskih prostora, svakako je i Nenad Todorović, vođa jedne udarne grupe, koji je sa svojim borcima preokrenuo tok bitke u našu korist.
Naš zadatak je bio da uspješno vratimo privremeno zauzete teritorije i mi smo u tome uspjeli, ističe Todorović. Biloje žestoko ali su momci imali snaga i odlučnim odgovorom vratili sve naše rovove te uspostavili ranije linije odbrane; Možete zamisliti u kakvom su se rasulu agresori povlačili kada su procijenili da će brže bježati Pješke nego u tenkovima. koje su ostavili na ovoj visoravni’, naglašava mladi, ali već iskusni, Nenad Todorović.
Slična su iskustva i Mirka Trivunovića koji je, takođe, bio neposredni učesnik ovih borbi.n ‘Iako su muslimani uspjeli poskidati mine iz našeg minskog polja te čak obiъežiti prolaze, mi smo na kraju pokazali ko je stvarni gospodarovih visova i proplanaka. Borbaje bila prsa u prsa na 10-15 metara, ali smo im ovaj put pokazali da definitivno nemaju šanse pa makar udarili i sa tri puta jačim snagama’, odlučan je Trivunović
A da ovi visovi ali i druge obližnje kote, na ksjima su još krajem septembra pali prvi godi. neprobojni bedem u odbrani srpstva potvrđuju i riječi Rajka Radulovića, komandanta jedinice koja već godinama brani granice naše otadžbine na teslićkom ali i drugim ratištima.
Iako je posljednjih mjeseci bilo žestokih napada. stanje na ovom rašštu je. vojnički rečeno, stabilno. Bez obzira što je neprajatelj u posljednjem okršaju na Vučjoj planini imao i vjesne početne neuspjehe, mi smo pokazali kakva je snaga naše jedinice i nadam se daje shvatio da smo mi na ovom dijelu fronta stabilni) jači, te da neće više olako kretati na ovaj pravca. I u buduće ćemo odgovoriti na sve napade onako kako su ovi borci naučili, i nadam se da ova prostranstva, zauvijek ostati u naš rukama, ističe Radulović.“
U svakom slučaju i posljednja bitka ivet srpska pobjeda na Vučjoj planini pokazu i dokazuje; da će ključ odbrane i opstanka srps naroda u ovim krajevima, upravo, u njiho rukama. Bolje rečeno, neprijatelj će biti koliko jak koliko mu to srpski borci dopuste događaji s kraja septembra i početka oktobra ovim prostorima. potvrđuju da će narod i vojska ovog kraja. do posljednjeg, braniti vekovne srpske teritorije. Odbrana Vučje planine upravo primjer za to..3.11.1995.str.24

[1] Isto, str. 200

[2] Isto, str.202

GLAS BORCA LPBR U 1.MTB 27.MTBR

Veza

Prnjavorska brigada u odbrani Novog Grada

Ratna  1995. godina bila je za Prnjavorsku brigadu veoma tragična, posebno borbe na Ozrenskom ratištu,  gdje je 27. 5.1995. godine u kodnoj oružanoj akciji „Proljeće“ do 21. 7.1995. godine  vodila najteže borbe na Ozrenu, i doživjela strahovite gubitke u rejonu Podsjelova. Bile su to teške i krvave borbe sa muhadžedinskim snagama  i jedinicama Armije BiH .

U septembru mjesecu Prnjavorska brigada, po naredbi komande 1. KK VRS odlazi na Novogradsko ratište u zonu rejona  Tunjica-Vodičevo, gdje sa ostalim jedinicama Vojske Republike Srpske i Policije organizuje odbranu Novоg  Grada. U dobro primpremljenoj hrvatskoj operaciji Una 95 tokom 18. i 19. septembra učestvuje u žestokim borbama na zaustavljanju operacije, i sprečavanje prodora HV na prostor Novog Grada i dalje prema Prijedoru, te kasnije u kontranapadu nanosi teške gubitke Hrvatskoj vojsci. Trajala je samo dva dana. Cilj HV je bio da razbiju naše snage na granici r.Une. Nisu uspjeli, a brigada je, zbog svega  što su njeni pripadnici učinili tokom odbrane Novog Grada, odlikovana medaljom Petra Mrkonjića, a komandat brigade Ordenom  Miloša Obilića.[8]

Na novogradsko ratište glavnina brigade je došla 12.8.1995. godine bez drugog bataljona. Borci su smješteni po kućama i veoma dobro su primljeni od strane mještana.

Zadatak nam je jasan, najkraće organizovati odbranu na ogledalu rijeke Une. Zadatak izvršen, brigada odbranila Novi Grad od agresije HV 18. i 19.9.1995. godine[9]

Prvi i 3. pješadijski bataljon posjedaju liniju odbrane na rijeci Uni od ušća Sane u Unu do Vodičeva.

Drugi pješadijski bataljon sa pridodatim jedinica za podršku i dalje je ostao na Ozrenu u rejonu Nikolinog Brda i to samo do preuzimanja ovih položaja od strane  Vučijačke brigade 6.9.1995. godine.

Prednji kraj z/o lpbr na r.Uni

1.lpbr Prnjavor u sastavu OG 10 Prijedor sa prednjim krajem na r. Uni od Sane u Unu do s. D.Vodičevo (uključno), lijevo Odred MUP-a RS sa prednjim krajem na r.Uni od s.Rudice do ušća Sane u Unu, i desno Borbena grupa „Balj“ sastava 1.i 2.pb iz sastava 143.mtbr i 1.pbr Novi Grad, sa divizionom za podršku iz 1.mpoabr sa prednjim krajem na liniji s. Vodičevo – s. Babinac

Linija odbrane ranije nije bila organizovana, sada je rijeka Una granica između RS  i Hrvatske. Odmah smo pristupili uređenju položaja, kako na samoj obali rijeke Une, tako i po dubini, gdje su nam raspoređena sredstva podrške. Komanda Brigade smještena je u selu Vodičevo na desnom krilu odbrane Brigade. Nikada do sada nismo bili organizovani na tolikoj širini i dubini zona odgovornosti Brigade. Najviše problema u ovom momentu ima načelnik veze poručnik Tošić Dragan , kako uvezati sve jedinice u sistem veze, da možemo kontrolisati rad i komandovanje sa jedinicama.

Sasvim novi uslovi života i rada u odnosu na ozrensko ratište, treba nam samo malo vremena da se organizujemo i sigurno će sve funkcionisati.

O neprijatelju veoma malo znamo. [10] Na lijevoj obali Une uočavamo slobodno kretanje vojnika i civila , saobraćaj se odvija sasvim normalno, baš sve kao i na našoj strani. Sve izgleda kao da je u najboljem redu, a tako ipak nije. Rečeno nam je da ne otvaramo vatru i ne provociramo, poštujemo primirje. Naša zona odgovornosti je velika od Novog Grada do Kostajnice, pridodat nam je i radnički bataljon 43. mt brigade, komandanta majora Đenadije.[11]

Postepeno se utvrđujemo, ali kao da se nikome ne žuri. Ovaj i ovakav mir nismo doživjeli, pa su se borci opustili.

Treći pješadijski bataljon bolje i brže se utvrđuje od prvog bataljona. Jedinice podrške solidno su se utvrdile, ali veza još ne zadovoljava. Kontrolišemo rad neprijatelja na lijevoj obali, najčešće koncentracija ljudstva i tehnike u rejonu Dvora, tu se i utvrđuju, ali i na putu Dvor – Kostajnica izgrađuju utvrđenja. Neprijatelj ohrabren uspjesima u RSK očigledno ima povećane apetite, a na to upozoravaju i obavještajni podaci koje dobijamo od OG-10. Za relativno kratko vrijeme uspostavljena je solidna linija odbrane, urađeni su bunkeri, tranšeje i osmatračnice i dalje radimo na uređenju rezervnih položaja.

Konačno, sa ozrenskog ratišta 11.09.1995. godine i dijelovi 2.pješadijskog bataljona dolaze u sastav brigade na novigradsko ratište. Sada je brigada kompletna, linija odbrane zaposjednuta, imamo rezervne snage, “Vukovi”, izviđače i vojnu policiju. Bataljoni takođe imaju vlastitu rezervu najmanje u jačini jednog voda.

U večernjim satima 12.9.1995. godine oko 23.00 časova dobijamo naređenje OG-10 da se u rejon Jajca uputi 150 do 200 boraca radi intervencije. Načelnik brigade major Srđan Tomić, sa komandantom 1.lpb i „Vukova“,  vodi “Vukove”, 27 boraca 1. bataljona i sanitet.

BG sa NŠ od 13. do 17.9. u rejonu grada Jajca kao ojačanje gdje učestvuje u borbenim aktivnostima u rejonima HE Jajce I i II, z. Zdanjevac, s. Vlasinje sa IKM u s. Bjelajci. Zadatak praćenje izvlačenje stanovništva i preostalih snaga VRS i obezbjeđenje linije odbrane Crna Rijeka- Bjelajci- Mrkonjić Grad.

Postavlja se ekslpoziv na most iza HE Jajce,

kada se usporava nadiranje neprijatelja. Povlačimo se i nakon toga Vukovi se upućuju u rejon Manjače u z. Stričići, gdje ih obilazi NŠ, uspostavljanje linije odbrane i sprečavanje prodora neprijatelja prema kasarni  na Manjači i dalje prema  Banja Luci, a potom produžuju dejstva prema Ključu, Petrovac i Sanski Most. Odbrana pravca i protivnapad prema Sitnici u sadejstvu sa Orlovima Grmeča, u borbama gine jedan pripadnik Vukova.

Razočaranje, iz Jajca dobijamo vijesti da su Hrvati uzeli Jajce i Šipovo, nismo mogli pomoći.

Obaveštajni podaci za ne povjerovati. Gubimo teritoriju, padaju gradovi, izgubljen je Drvar, Mrkonjić Grad, Jajce, Šipovo…, a čuli smo da je pao i Ozren. Nevjerovatno šta se dešava sa nama. Naša brigada stabilna, moral zadovoljavajući, sigurno smo spremni da prihvatimo borbu i da se žestoko tučemo, nećemo bježati, svi su odlučni. Kod nas borbenih dejstava nema, ali naši borci doživljavaju teške trenutke. Muslimani i Hrvati uz podršku NATO avijacije bilježe uspjehe na svim ratištima a to nas pogađa. Neprijatelj sigurno nije toliko jak koliko smo mi slabo organizovani, izgleda da nema odgovornosti za neodgovornost.

Kolone izbjeglica kreću se prema Banjaluci i dalje.

Stanje 16. i 17. 9.1995. godine

Ponovo naredba OG-10, 16.09.95. godine uputiti jednu jedinicu jačine pješadijske čete u rejon Sanskog Mosta, sa njim je i komandant brigade ppuk Vlado, razočarenje, nigdje organizovane odbrane, i Sanski Most je ugrožen.

Sutradan pješadijska četa se vratila jer su položaje oko Banskog Mosta zaposjeli borci Sanske brigade, Novo naređenje OG-10 da se uputi pojačanje u rejon Krupe na Uni. Jedna pješadijska četa (3.pč) 2. bataljona koju vodi zamjenik komandanta 2. pb ppor Subić i izviđači brigade odlaze u rejon Krupe, s. Orasi, Donji Petrovići preko Budimlić Japre. Jedinica  “Vukovi” i 27 boraca 1. bataljona još uvijek su u rejonu Jajca.

Ostali dio jedinica brigade na prednjem kraju uz desnu obalu r. Une u stalnom izviđanju i osmatranju i pored smanjenje vidljivosti zbog česte magle lijeve obale r.Une i pokrete ustaških jedinica, kao i na dodatnom utvrđivanju položaja.

Tunjica naselje, mjesto forsiranja HV

Izvođenje b/d-Tunjice mjesto forsiranja Hrvatske Vojske 18.9.1995. godine

U jutarnjim satima oko 07.00 časova 18.09.1995. godine zamjenik  komandanta 3. bataljona javlja “ U rejon Tunjica upala diverzantska grupa, imamo poginulih i ranjenih .” Tamna noć i izuzetno jaka magla omogućila je neprijateljskim izviđačko-diverzantskim jedinicama 1.gbr „Tigrovi“ HV, najverovatnije u noći 17/18.9.1995.godine, da neprimećeni pređu rijeku Unu u prigradskom naselju Tunjica, na lijevom krilu prednjeg kraja brigade,  i upadnu u prve rovove naše brigade, borba je počela. [12]

Najvjerovatnije  namjere IDG HV, da početkom opšteg napada HV na opštem odsjeku fronta, omogući stvaranje mostobrana na desnoj obali r. Une, a potom da prihvati snage 1.gbr HV, djelova 4.gbr  i dr, prošire mostobran, uvedu sveže gotove oklopne jeddinice u rejonu Dvora, i da nastave napad na pravcu Novi Grad – Prijedor.

Treći bataljon se dobro organizuje, a iz 2. bataljona odmah upućujemo rezervu kao pojačanje u rejon Tunjica.

Oko 9.30 sati [3]  počinje žestoki artiljerijski i tenkovski napad iz rejona Dvora na Novi Grad i Tunjice, sve do “Lignošpera”, tuku i po dubini. Neprijatelj tuče VBR-om, a o artiljerijskim granatama da i ne govorimo, tu kao da nema broja, koriste isprobanu tehniku “Spržena zemlja” . Iz pravca baze UNPROFORA-a  u Dvoru tuku nas žestoko, i oni pomažu Hrvatima. Uzvraćamo iz raspoloživih oruđa. T-12 tuče u pravce baze UNPROFOR-a kao i minobacači 120mm, tučemo iz haubica 122mm, 105mm,  PRAG-a, trocijevaca, uzvraćamo vatrom, Dvor gori. Ovakav artiljerijski dvoboj neviđen je. Neprijatelj težište artiljeriskih destava prenosi na grafdsko područje  Novi Grad, Tunjice, Kulu, ali i po dubini okolna saseljena mjesta.

Odmah, zatim u  Tunjicama , rejon Londža, neprijatelj je uspostavio mostobran,  stisli smo ih, ne mogu pješadijski dalje. Rječicom Žirovnica iz Dvora, spuštaju se desantnim čamcima, jačine pješadiskog bataljona iz 1.gbr i izbijaju na putnu komunikaciju Novi Grad – Kostajnica. Sada ih kontrolišemo, upali smo im u vezu , slušamo njihove razgovore, oni nas navode na ciljeve, imaju veliki broj poginulih i ranjenih boraca koje teško zbrinjavaju, ali od početnog uspjeha ne odustaju. Nastoje obezbjediti mostobran zauzećem dio naselja Tunjica, kotu Mešinovac, uspjeli su da potisnu snage 3.lpb na liniju brdo Kula – zaselak Vakule – tvornica „Lignošper“.  Iz OG-10 dolazi potpukovnik Peulić i major Brdar, ništa nam ne treba samo tražimo artiljerijsku municiju da nam se hitno dostavi, sigurni smo u svoje mogućnosti.

Iz Prnjavora nam dovoze granate za minobacače. Dobijamo obavještajne podatke iz kojih saznajemo da je napadnuta linija odbrane od Sanskog Mosta do Dubice.[13]

Borbe u rejonu Tunjica 18. i 19.9.

Borba se vodi cijeli dan. Izuzetno žestoka borba. Na brdu iznad Tunjica, na ključnom objektu za odbranu grada kota Mešinovac, [4]   u rejonu tt. 242,  neposredne bliske borbe 3.pb sa pomoćnikom komandanta za OBP uz minobacačku podršku, uz ranjavanje komandira 2. pješadijske čete 2.pb.Neprijatelj nije u stanju da nas pomjeri ni koraka nazad, u toku noći 18/19. – 09.95. uvodimo i izviđače i još jednu četu 2. bataljona, tu je i komandant 2. bataljona [5], zamjenik komandanta 3. bataljona, načelnik bezbjednosti,  gdje u borbama gine pomoćnik komandanta 2.pb za OBP, a na ušću r.Sane u Unu, položaj željezničke stanice, je i interventni vod sa zamjenikom komandanta iz 1. bataljona, praktično neprijatelj je u poluokruženju priklješten. Cijelu noć neprijatelj čamcima niz rijeku Žirovnicu nastoji uvesti što veći broj vojnika u borbu, precizno ih tučemo, trpe gubitke, u otvorenom razgovoru preko radio uređaja žale se i traže povlačenje. Tokom noći nema mnogo pješadijske borbe, ali artiljerija radi neprekidno i strahovito tuče Kulu, te kotu 242 i Gavrino Brdo kota 262. Borba ne jenjava a na naš zahtjev nadlijeće naša avijacija i tuče Dvor i Matijeviće i spremne oklopne jedinice za napredovanje. Osjeti se panika u redovima neprijatelja. Rezultati bombardovanja kratko su se pokazali uspješni, nakratko je prestala i artiljerijska vatra.

Po naređenju komandanta brigade NŠ [7],odlazi u komandu OG – 10 po pomoć u ljudstvu i tehnici. General Zec  šalje dva tenka T- 55 i avijaciju kao podršku na mjesto prelaza HV koja dejstvuje u pravcu toka riječice  Žirovica i mjesto forsiranja i proboja linije u Tunjicama. Hrvati su uspjeli pogoditi jedan naš avion (super galeb 4), pilot je uspio katapultirati se i za kratko vrijeme, NŠ pronalazi pored puta pilota, i doveli u našu komandu. Borba je neprekidna već satima, imamo ranjenih koji su uspješno zbrinuti. Komanda hrvatske vojske iz Dvora stalno traži da se pješadijski krene prema Kuli. Očigledno Hrvati nisu u posljednje vrijeme navikli na neuspjeh, ne mogu da shvate da su naišli na tako žestok otpor, da ih tako precizno tučemo artiljerijom, a pješadija se ne povlači, već steže obruč.

Cilj HV nije ostvaren

Iznenađenje, u 18.10 časova naređenje sa lijeve obale Une “Počnite sa povlačenjem, akcija je propala.” Zbog snažnog djestva  prnjavorske brigade, jedinice HV otpočele su izvlačenje svijih jedinica iz mostobrana na lijevu obalu r. Une

Oko 23.00 časova sve je utišalo, jer naši borci padom mraka , ponovo zaposjeli rovove na ogledalu Une. Krvava borba, žestoko smo se borili dva dana i noć, zaustavili smo ofanzivu neprijatelja, odbranjen je Novi Grad. Stanovništvo je ostalo na svojim ognjištima, a u ovim borbama, za dva dana, naših 6 boraca je poginulo, 8 teško i 20 lakše ranjeno, 15 boraca razbila je detonacija[1]. Podaci nisu precizni ali ističe se da je oko 20 civila poginulo. U Tunicama pucali su u civile metak u čelo. Ovo je naš krvavi bilans.

Neprijatelj ostaje neprijatelj, ali mu ponekad moraš odati priznanje, izvanredno su akciju planirali, dobro su počeli, napravili su samo veliku grešku, kao da nisu znali, a dobro su znali da napadaju na 1. Prnjavorsku laku pješadijsku brigadu koja zna da se bori, a ne bježi.

Stanje b/d 20.9.1995. godine

Sutradan, kao da se ništa nije desilo, 20.9.1995. godine miran dan, ni jedan ispaljeni metak, sumiramo posljedice. Na desnoj obali r. Une i Sane nema jedinica HV, naše jedinice brigade ponovo su posjele predhone prednje krajeve obrane bataljona.Sa svih strana stižu nam čestitke, pismena od komandanta OG-10 generala Zeca, zahvalnost, svi smatraju da smo odbranili Novi Grad, mnogi smatraju da padom Novog Grada bio bi ugrožen Prijedor i dalje.

Znamo samo da smo učinili sve što smo mogli, dobili smo još jednu bitku, a mjesno stanovništvo vjeruje nam da smo tu da ih zaštitimo, a to smo i dokazali.

Sve je tako mirno, ne možemo da vjerujemo da smo samo prije dva dana tako žestoko ratovali. Uglavnom saniramo posljedice, bataljoni su na liniji odbrane, nastavljaju sa uređenjem rezervnih položaja.

U toku napada HV na objekte u Novom Gradu , prema procjeni opštinskih komisija, šteta se procjenjuje na preko 83 miliona KM.

Komandant lake prnjavorske brigade o borbama za odbranu Novog Grada, 21.7.2019.g.:(14.45)

Stanje u zoni odgovornosti brigade

Kod stanovništva odjednom se pojavila uznemirenost, neke porodice se pakuju i napuštaju svoje domove, pokušavamo ih sprječiti , mnoge nismo uspjeli zadržati. Kolone izbjeglica se povećavaju, ništa nam nije jasno. Na ovim prostorima ima dosta jedinica, ali izgleda da ima i dezorganizacije, jer se vide i borci koji su napustili svoje jedinice.

Još veće iznenađenje doživjeli smo 22.9.1995.godine u 03.05. časova, zove major Sekulić komandant  odbrane grada i kratko saopštava: “Grad je pust. U gradu više nema ni jednog stanovnika, i predjsjedništvo je napustilo grad, radite šta znate.Most je miniran” [6].  Sazvana je komanda načelnik štaba, pomoćnici komandanta, vezisti  donosimo odluku da ojačamo lijevo krilo naše odbrane, izviđače i policiju, koji se spajaju sa policijom Novog Grada na Kuli, a u ranim jutarnjim satima ulaze u Novi Grad “oslobađaju ga”, grad je bio bez i jednog stanovnika. Kasnije pristižu Arkanove jedinice, hapse borce koji bježe sa fronta. Toliko nejasnoća da zdrav razum razum sve to nemože da poveže. Još jednom prnjavorčani spašavaju Novi Grad. Treba zabilježiti da je most preko Sane bio miniran, obezbjeđivao ga je inžinjerski vod naše brigade, komandir Stanoje Radić i samo je trebala još jedna budala da komanduje da se most digne u vazduh i sve ove glubosti bile bi sačinjene.

Ojačana BG izviđača brigade sa PK za moral brigade upućuje se kao ojačanje na pravac s. Sasine – Razboj i po naređenju NŠ po obilasku izvlači grupu u sastav brigade.

Za sve ovo vrijeme “oslobađanja” Novog Grada nismo čuli a ni vidjeli neprijateljskog vojnika, ako je trebalo predati neprijatelju Novi Grad, onda je napravljena greška. Nije trebalo dovoditi Prnjavorsku brigadu na ove prostore. Neka se neko stidi za sve postuke koje je učinio svom narodu.

Dani na novigradskom ratištu prolaze mirno, Hrvati su se smirili, ne ispale ni jedan metak prema desnoj obali Une. Mi obavljamo svakodnevne aktivnosti, još bolje smo se utvrdili. Izradili smo i rezervne položaje, za sada smo još spremniji da dočekamo neprijatelja. Moral boraca što je izuzetno bitno, na visokom je nivou, svjesni smo svjojih mogućnosti.

Politička situacija je totalno nezadovoljavajuća, ništa nam nije jasno, imamo dovoljno snaga, ali nismo najbolje organizovani. Pao je Sanski Most. Jasno nam je da možemo izgubiti rob, može i linija pasti, ali da gradovi se tako gube ništa nam nije jasno.

Naša brigada je kompletna. Mali broj boraca pušteno na odmor, očekujemo potpisivanje primirja, treba rat privoditi kraju, iscrpljeni smo u svakom pogledu, borci su umorni, materijalni rezervi više nema, sve teže obezbjeđujemo normalan rad brigade.

Dobijamo dosta obavještajnih podataka, Muslimani i Hrvati nisu zadovoljni ostvarenim, žele mnogo više, pa se tako i pripremaju. Posjećuje nas general Kelečević 18.10.1995. godine. Upoznali smo ga sa stanjem u brigadi kao i na liniji odbrane, zadovoljan je.

Završetak u zoni Novog Grada

Već 21.10.1995. godine dobili smo naređenje 1. KK koje glasi: “Brigadu izvući iz dosadašnje zone borbenih dejstava u rejon Lomovita – Omarska – Kozarac. Brigada će biti u ulozi interventne rezerve OG-10 za intervenciju na ugroženim pravcima. Zonu odgovornosti 1. Prnjavorske lake pbr. Posjesti će  bataljon 11. pbr. Kozarska Dubica, koji se izvlači iz rejona Krepšića zaposjedanja položaja 25.10.1995. godine

Ovo naređenje nije nas oduševilo. Uradili smo velik dio posla da formiramo čvrstu  i organizovanu odbranu, mjesno stanovništvo nas je prihvatilo, stekli smo povjerenje naroda novigradskog kraja. Najmanje smo željeli da budemo u rezervi, to je sigurno i najteži zadatak. Pribojavamo se mogućnosti razbijanja jedinice, jer na intervenciju sigurno neće ići kompletna brigada već čete ili bataljon.

Komandovanje, snabdijevanje i kontrola jedinica sada je otežana.

Na novogradskom ratištu proveli smo dva i po mjeseca, u borbama smo imali velikih gubitaka. 35 lakše ranjenih, 7 teže ranjenih i 6 poginulih pripadnika brigade.[2]

Naređenje smo ispoštovali i brigada je 27.10.95. godine napustila novogradsko ratište, razmješteni smo u širem rejonu Omarske.

 

Razmjere ljudskih i materijalnih gubitaka prikazani su studiji Agresija Republike Hrvatske na Republiku Srpsku- posljedice u opštinama Novi Grad, Kostajnica i Kozarska Dubica- septembar 1995. Republički sekretarijat za odnose sa MKS u Hagu i istraživanje ratnih zločina Banja Luka , 2008. godine str.199

Tokom izvođenja b/d hrtvatski vojnici su sa velikom brutalnošću ubijali civilno stanovništo (U Tunjicama neporeedno pucali u glavu), zarobljene  vojnike VRS i pripadnike MUP-a RS. Nisu pošteđena  ni djeca, žene i starci. U toku napada napada na teritoriji opština Novi Grad, Kostajnica i Kozarska Dubica ukupno su poginula 104 lica, od čega 54 civila, 44 vojnika i 6 pripadnika MUP-a RS.    Ranjeno je 101 lice, od čega 39 civila, 53 vojnika i 9 pripadnika MUP-a RS i 9 pripadnika MUP-a RS. U toku b/d zarobljeno je 6 civila i 3 vojnika.

Načinjena je velika materijalna šteta, isključivo na civilnim privrednim i stambenim objektima.      Prema procjeni opštinskih komisija materijalna šteta u Novog Gradu iznosila je 83.312.590 KM, u Kostajnici 40.000.000 KM i u Kozarskoj Dubici 504.1‚29.800 KM. Ukupna materijalna šteta na ovom području iznosi 627.442.390 KM. Tokom agresije 18. i 19.9.1995. godina HV izvršila je ratni zločin prema tadašnjem Krivičnom zakonu.

GLAS BORCA lpbr Prnjavor U 2. BATALJONU

U 3. BATALJONU

[1] Isto str, 62

[2] Borbeni put Prve prnjavorske lake pješadijske brigade 1991-1995. iz 1997. godine, str.57-63

[4] Borbe na objektu Mešinovac, opisao je pomoćnik komandanta 3. pješadijskog bataljona stariji vodnik Miroslav Vojvodić u svojim memoarima iz 2020. godine.

[5] Sjećanje komandanta 2. pješadiskog bataljona ppor Ranka Popovića- Pop,

komandanti

na prijem zadatka od komandanta prnjavorske brigade i njegova odlučnost da po svaku cijenu odbrani Novi Grad: „Po pozivu komandanta da je neprijatelj probio liniju u rejonu s. Tunjice kod 3. bataljoina i naređenju koje je glasilo ovako „Pope povedi jednu četu, povedi dvije čete, uzmi sve što imaš od vojske  na kamione i dođi do komandnog mjesta, tu ćeš dobiti zadatak“.                                                                       Vrlo brzo smo bili kod komande gdje je komandant ppuk Vlado Živković meni izdao naređenje koje je glasio  doslovno ovako: “ Pope tu i tu je probilo liniju ima žrtava civila i naših iz 3. bataljona. Neprijatelj želi da se domogne Kule. Zatvori to, blokiraj i zaustavi napad kako znaš i umiješ, odvje se brane naše kuće. Ako to  ne uspijete bolje se poubijate sami nego da vas oni mrcvare. Pope je li ti jasno sve. Rekao sam da komandante. Rekao mi je vojničkim riječnikom :“Na izvršenje, a ja njemu razumijem komandante. Ostalo je sve poznato manje više“

[6] poziv je primio dežurni u komandi, načelnik štaba i vezom naređuje da se na most uputi raspoloživi brigadni izviđači i vojna policija.

[7], Prema zapažanju načelnika štaba koji na novogradsko ratište dolazi 18.9.1995. u prijepodnevnim satima. Nakon odmora, gdje 6.9. 1995. godine, konačno, predaju položaje dijelova 2.pb na Nikolinom brdu na Podsijelovu jedinicama Vučijačke brigade. 10.9.1995. godine počinje velika ofanziva Armije BiH i ti položaji padaju.

Dolaskom u s.Buljuk, blizu Novog Grada, pod udarima zaprečne vatre artiljerije, u brigadnu sanitetsku prihvatnicu, gdje načelnik saniteta obrađuje poginulog borca, i kaže:“ Pogledaj nigde nema ogrebotine“. Bio je to pomoćnik komandanta 2.pb za OBP. Zatim nastavljam put i u rejonu Kule  zatičem zamjenika komandanta 1.pb sa interventnim vodom. Poslije kratke situacije odlazim na KM brigade, gdje nakon upoznavanja situacije, jer nisam bio dugo na KM, komandant mi naređuje da odmah idem u komanadu OG kod generala Zeca i tražim pomoć.

[3] U prvom ešalonu Hrvatske vojske bile Prva gardijska brigada „Tigrovi“, Druga gardijska brigada „Gromovi“, 57. i 17 domobranska pukovnija, u drugom ešalonu Sedma gardijska „Pume“ i Četvrta Gardijska „Pauci“, a u širem području Siska u pripravnosti su bile sve rezervne jedinice.

Iz pravca Bosanske Krupe i Petrovca napad su izvršile 505, 511. i 517. brigada Petog korpusa tzv. Armije BiH.

Diverzantska jedinica regularne Hrvatske vojske je uoči 18. 9.1995. godine prešla preko Une u ovo naselje i potpomognuta artiljerijom s druge strane rijeke i ujutro zaposjela saobraćajnicu. Živote su izgubili civili koji su se tu zatekli, nesvjesni šta se događa. http://www.srna.rs/novosti1/826861/u-septembru-se-una-zavije-u-tugu.htm

Operacija Una jedina je operacija HV-a tijekom 1995. koja nije završila pobjedom hrvatskih snaga. Odvijala se od 18. rujna do 19. rujna 1995., svega 1 dan. U operaciji “Una” se hrvatska vojska suočila s organiziranim i vrlo odlučnim otporom snaga bosanskih Srba, te je zbog objektivnog neuspjeha da se probije neprijateljsku obranu i zbog znatnih hrvatskih žrtava, neki ubrajaju među najtragičnije vojne akcija HV-a: riječ je zapravo o prvom ozbiljnom uspjehu srpskih snaga u borbama protiv HV-a nakon 1992. godine. https://hr.wikipedia.org/wiki/Operacija_Una#Pogre%C5%A1ne_pretpostavke

Veliki gubici u ljudstvu HV, čak 8 viših starješina HV poginula u rejonu tunjica, uništena znatna oklopna borbena i neborbena vozila koja su bila spremna za nastavak operacije.

HV ispalila preko 18000 komada raznih minskoeksplozivnih sredstava u rejonu Novigrada.

Zapažanje pomoćnika NŠ za obavještajne poslove majora. V.Trivičevića na praćenju njihovih veza: “ Ne možemo dalje. Imamo mnogo mrtvaka. A, zapovjed poglavnika ? Dobro, idemo dalje. “

[8]Napad je bio sastavni dio ofanzive HV radi definitivne okupacije, razbijanja i uništenja RS, a baziran je na osnovu splitskog sastanka i dogovora Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana sredinom godine u Splitu. Prije ovoga napada pokušan je napad na Gradišku, izvođenjem operacije „Birbir“# u kojoj su učestvovali muslimani izbjegli iz BiH u Hrvatsku, kao i svi drugi prikupljeni po Evropi i šire. Ekvivalent ovih snaga je bio 1-2 brigade ortodoksnih Muslimana, sa ciljem da energičnom akcijom na pravcu Gradiška – Topila – Laktaši – Banja Luka, rasjekla teritoriju RS na dva  dijela, počine masovan pokolj i prisile stanovništvo na egzodus. Akcija je u potpunosti osujećena snagama lpbr Gradiška, ostalih dijelova 1. KK i stanovništva brigada. Operacija „Birbir“ razbijena i snage odbačene preko r. Save nazad u Hrvatsku uz velike gubitke, ostale na teritoriji RS.#“Bibir“ je latinski naziv za Gradišku. (Zapažanja potpukovnika

pukovnik Boško Peulić

Boška Peulića, člana Operativne grupe 10 Prijedor, Prnjavor,  maj 2021. godine).

[9] U samom gradu Novi Grad i oko njega su b/d izvodile snage 1.lpbr Novi Grad, dok je veći dio snaga brigade bio angažovan na protivnapadu na pravcu: Vješala – Krupa na Uni, sa ciljem da sa dijelovima 16.kmtbr izvrši protivnapad i odbaci dijelove 5.K tzv. ABiH preko Une i vrati privremeno zauzete dijelove i grad Krupa na Uni. Zbog niza slabosti u RiK, moralu i dr. ova akcija nije uspjela, a dijelovi snaga novigradske brigade koji su posjedali položaje na desnoj obali r. Una su ostavili naoružanje i pobjegli, što je energično otklonjeno angažovanjem manjih snaga iz lpbr Prnjavor i Novi Grad je spašen od zauzimanja. (Zapažanja potpukovnika Boška Peulića, člana Operativne grupe 10 Prijedor, Prnjavor,  maj 2021. godine).

[10] Na frontu napada s.Matijevići – Dvor na Uni – Kostajnica Vrhovna komanda Hrvatske je imala za cilj krajnje radikalne namjere: zauzeti Novi Grad i Kostajnicu, zauzimanjem željezničkog čvorišta u Novom Gradu osloboditi nesmetani željeznički  saobraćaj prugom Sunja – Dobrljin – Novi Grad , Krupa na Uni – Perkovići – Knin, u vezi sa tim su na pravcu Dvor na Uni – Novi Grad angažovali „elitnu“ gardijsku brigadu „Tigrovi“, a na pravcu Sisak Kostajnica – Dubica, drugu „elitnu“ gardijsku brigadu „Pume“, sa ciljem da se energičnim dejstvom na pomenutim pravcima zauzme željezničko čvorište Novi Grad, obuhvatnim manevrima  dovedu u okruženje dijelovi snaga VRS uništi i protera stanovništvo, izbije na Kozaru i povrati duhovni san iz 2.svjestskog rata sa Kozare. (Zapažanja potpukovnika Boška Peulića, člana Operativne grupe 10 Prijedor, Prnjavor,  maj 2021. godine).

[11] Bataljon je imao naziv Borbena grupa „Balj“po objektu Balj iznad Kostajnice a branio i zatvarao je pravac Kostajnica – Knežica – Prijedor. (Zapažanja potpukovnika Boška Peulića, člana Operativne grupe 10 Prijedor, Prnjavor,  maj 2021. godine).

[12] Snage 1.gardujske brigade „Tigrovi“ su koristeći maticu rijeke koja sa teritorije Hrvatske teče pored Dvora na Uni, desantnim i drugim plovnim sredstvima, bez paljenja motora, noseći snagom matice rijeke Žirovice uspjeli prijeći lijevu obalu r. Une, do pješčane ade na sredini Une, a zatim  vjerovatno gazom prešli desni krak Une i domogli se obale i ivice puta Novi Grad – Kostajnica, formirali jednostranu zasjedu i u svitanje počeli sa dejstvom na sve što se kretalo komunikacijom, pri čemu su nanijeli znatne gubitke prije svega civilnom stanovništvu od oko 80-100 žrtava pri čemu je poginuo i izuzetno sposoban oficir major Slijepčević Milenko iz komande 11.dubičke lake brigade.

Dejstvo ubačene gupe je bilo podržano snažnom vatrom avijacije i tenkovima T-55 iz rejona Dvora na Uni i s.Matijevići. (Zapažanja potpukovnika Boška Peulića, člana Operativne grupe 10 Prijedor, Prnjavor,  maj 2021. godine).

[13] Napad na Kozarsku Dubicu su veoma žestoko izvele snage 2.gardijske brigade „Pume“ po sličnom metodu i načinu kao i na Novi Grad, zauzele deo Dubice, ali su energičnim dejstvom 11. dubičke lpbr i pitomaca SVŠ „Rajko Balać“ uz veoma velike gubitke, odbačene preko r.Une na Hrvatsku teritoriju.

Ove dvije akcije  su bile veoma sinhronizovane,  ali žestokom borbom, moralom i odlučnošću Krajišnici su pokazali svoj pravi borbeni kvalitet. (Zapažanja potpukovnika Boška Peulića, člana Operativne grupe 10 Prijedor, Prnjavor,  maj 2021. godine).

Radošević Obrad, vodnik, pomoćnik k-danta 2.lpb za moral, o izvođenju b/d 19.9.1995. u Tunjicama, Glas borca lpbr, broj 5. str.20

3.pč 2.lpb 1995.

Rano ujutro borci 3.pč 2.lpb odlazi u Tunjice. Na čelu sa Subom, Momom i Purom, četa kreće i stiže na kotu 242. zajedno sa izviđačima brigade i borcima koji su već tu, prvo je trebalo zaustaviti daljnje napredovanje neprijatelja. tek što četa uđe u borbeni raspored javiše da imamo četri ranjena. Dok jedni ulaze u streljački raspored, drugi  iz čete pružaju prvu pomoć i iznose ranjene. Uz podršku artiljerije, prihvatamo pješadijsku borbu. Sa lije obale Une neprijatelj kao  da  bjesni. Eksplozije granata,  koje  smo  prestali da  brojimo,  jer  se ispostavilo da  ih  je  nemoguće  sve registrovati,  uspijevaju  čak  i radio vezu da nam ometaju. Odlučujemo  se  za  vezu  preko  kurira. Saznajemo  da  se  ustaše  nalaze  u  nepovoljnoj  poziciji  i  da  traže  odobrenje  za  povlačenje.

„Šefe. ovi  su  ludi. ne  povlače  se. Šta  da  radimo’  hvatamo  njihove  pozive. Po  saznanju  da  traže  uputstva  i  da  više  ne  vjeruju  u  sopstveni  uspjeh,  dobijamo  još  veću  snagu  i  još  veću  želju  da  im  pokažemo. Sa  lijevog  krila  dođe  Lebura. od  kojeg  saznasmo  za  pogibiju  Gojka  l  ranjavanje  još  trojice. Ranjene  izvlačimo  iz  zatre  ali  kako  nam  je  ustaški  trocijevac  držao  pod  vatrom  liniju  za  odstupnicu,  bilo  je  nemoguće  ranjene  transportovati  do  saniteta. Tražimo  od  komandanta  da  nekako  „ućutkaju  „trocijevac  i  pošto  su  uspeli,  rješavamo  se  ranjenih.radio vezu  da  nam  ometaju. Odlučujemo  se  za  vezu  preko  kurira. Saznajemo  da  se  ustaše  nalaze  u  nepovoljnoj  poziciji  i  da  traže  odobrenje  za povlačenje.

Već je  popodne, a  sunce  jedva  da  od  oblaka  dima  i  baruta  dopire  do  nas. Granate  i  dalje  sipaju. Sa  naše  desne  strane,  iznenada  i  sve  jače  i  jače,  začu  se  nekakav  čudan  zvuk. Brišućim  letom, preko  nas  preleti  avion. zatim  se  začu  eksplozija  i  sve  utihnu. Ućuta  i  neprijateljska  artiljerija,  ali  samo  kratko. da  bi  ponovo  nastavila  i  po  nama  i  po  našoj  dubini. I  ponovo  imamo  ranjene. Pri  izvlačenju  ranjavaju  nam  još  jednog. Ustaški  trocijevac  ne  da  oka  otvoriti. Bliži  se  i  noć. Dobijamo  zadatak  da  krenemo  i  četa  kreće. Preko  uhvaćene  ustaške  veze  saznajemo  da  imaju  i  poginule  i  rasulo  u  svojim  redovima. Taman  krenusmo, a  iznad  naših  glava,  pogodivši  hrast,  aktivira  se  granata. Teško  nam  rani  Ćatu. nešto  lakše  vezistu. Geleri  zasuli  i  radio  uređaj. Četa  nam  skoro  prepolovljena. U  isto  vrijeme, s  mukom  držimo  liniju  i  izvlačimo  ranjene. Lakše  ranjeni  sami  sebi  pomažu,  čak  iznose  i  teže  povrijeđene. Odnesoše  i  Ćatu. Ostatak  čete,  nas  dvadesetak,  potiskujući  neprijatelja,  spuštamo  se  oprezno  do  prvih  kuća. Ustaše  već  bježe  preko  Une. Izjalovilo  im  se-.

karta RKNS13.8.1995

RKNS13-17.9.95

KAKO JE PROPALA OPERACIJA UNA 95: Neprobojni srpski bedem na Uni i Savi

Operacija Una je bio naziv vojne operacije u kojoj je Hrvatska vojska sa teritorije Republike Hrvatske napala 4 zapadnokrajiške opštine Republike Srpske (Novi Grad, Kostajnica, Kozarska Dubica, Gradiška). Cilj akcije je bio zauzimanje Prijedora i okupacija cele teritorije istočno od puta Gradiška – Prijedor. Operacija je počela 18. septembra 1995. a završila se već idućeg dana (19. septembra) teškim porazom Hrvatske vojske.

Procenjuje se kako je u operaciji „Una-95” bilo angažovano 1.500 hrvatskih vojnika iz sastava gardijskih brigada i još toliko iz tri domobranske pukovnije. Ne znajući da se srpska vojska konsolidovala i da ih je spremno čekala, u Hrvatskoj je doneta pre svega politička a ne vojna odluka o napadu na četiri zapadnokrajiške opštine u RS.

Gotovost za početak napada bila je u 10 časova 18. septembra 1995. godine. Snage predviđene za napad imale su na raspolaganju desetak sati tokom kojih su trebale izraditi sva potrebna borbena dokumenta i pripremiti jedinice za nasilan prelazak reka.

Najveći zločin brigada „Tigrovi“ napravila je prvog dana operacije u naselju Tunjice kod Novog Grada, na putu Novi Grad-Srpska Kostajnica. Tu su ubili 23 civila srpske nacionalnosti.

Veliki problem odbrani VRS činila je artiljerijska vatra HV, samo na područje Kozarske Dubice palo je približno 3000 granata, a na Novi Grad tada je palo oko 2000 granata. Hrvatska artiljerija gađala je i kolonu izbeglica na magistralnom putu Novi Grad-Prijedor kod sela Svodna.

Prelazak hrvatskih jedinica preko Une odvijao se u vrlo nepovoljnim uslovima kad je reč o prirodnoj prepreci kao što je reka. Mostobran preko Une hrvatske jedinice su radile pri brzini reke od 4 m/s što je vrlo rizično, nekoliko čamaca se prevrnulo, ali uprkos tome i 1. i 2. Gardijska brigada uspele su ući u Kozarsku Dubicu i Novi Grad zauzimajući delove naselja. Za prelaz preko Une bili su spremni i hrvatski tenkovi. Međutim, s druge strane Une dočekala ih je dobro ukopana srpska vojska koja je po snagama HV počela dejstvovati iz sveg naoružanja. Mostobran nije bio kvalitetno uspostavljen u takvim uslovima rečnog toka, nije bilo dovoljno snaga da se slomi takav srpski otpor.

Dan posle početka operacije 19. septembra 1995. godine, donesena je naredba o prekidu operacije i to ne zbog američkih pretnji kako se nakon toga pričalo, već zbog promašenih odluka i krivih obaveštajnih procena o stanju u srpskoj vojsci. Posle neuspele operacije, pričalo se, da je jedan deo hrvatskih snaga stradao pri samom povlačenju. Operacija „Una-95“ završava se u kasnim poslepodnevnim satima 19. septembra 1995. godine, porazom hrvatskih snaga. Zbog velikih žrtava ova operacija smatra se jednom od najtragičnijih akcija HV, a hrvatska javnost još ne zna potpunu istinu o tome zbog čega je, prema službenim podacima, stradalo 49 pripadnika HV, a prema neslužbenim između 60 i 80.

Prema podacima protivoklopnjaci prnjavorske brigade uništili su 4-5 oklopnih borbenih sredstava HV na lijevoj obali r. Une.

Borbe oko formiranja mostobrana 1.gardijske brigade HV u Novom Gradu , i  njegovog uništenja. strana 284.

 

 

[4] Borbe na objektu Mešinovac Na novogradskom ratištu

Ušli smo do samog ruba Mešinovca. Tu smo naišli na protivničke vojnike. Tada smo otvorili vatru po njima. Ja sam krenuo još dalјe protivnik zbog pucnjave nije čuo moje korake. Prišao sam protivničkim vojnicima na desetak metara da bih vidio sve njihove položaje. Odjednom je pucnjava utihnula samo se čulo punjenje šanžera mecima. Tog momenta nisam smio napraviti ni jedan pokret da me ne bi protivnici primijetili. Molio sam boga samo da neko zapuca pa da se mogu povući nazad. Sekunde su u tom momentu bile vječnost. Kada je ponovo počela pucnjava ja sam se izvukao nazad. Uzeo sam radio stanicu i obavijestio komandu o svojoj poziciji da nas ne bi tukli artilјerijom. Od komandira minobacača tražio da tuče unaprijed određeni cilј po šiframa. On mi je rekao da smo mi tu na tom cilјu. Čovječe tuci nas je malo a njih je puno više. Doletjela je minobacačka granata i pogodila tačno tamo gdje sam se sreo sa protivničkim vojnicima, a to je dvadesetak metara dalјe od nas. Poslije tog pogotka krenuli smo dalјe naprijed i presjekli njihovu polukružnu odbranu.

Prilikom okršaja kada smo razbili protivničku odbranu Jedan od naših vojnika je pao pogođen metkom u glavu. Kada smo mu prišli vidio sam da je to onaj mladi vojnik koji je prokomentarisao „zar zadnji dan rata moram poginuti“. Davao je znake života pa smo ga brzo transportovali do saniteta. Stigao je do Banjaluke ali je brzo podlegao ranama. I danas nosim teret na duši što ga nisam vratio da ne ide zamnom u akciju, tim više što sam ga poznavao kao malog.  Kada smo se ubacili u protivničke redove na poziciju iz koje nas nisu mogli otjerati dok ne priđu na dvadesetak metara do nas. Oficir bezbjednosti naše brigade mi je reka. „Čovječe jesi ti prodoran u napadu“. Moramo otjerati  protivnika sa Mešinovca u Hrvatsku a to ne možemo bez odlučnosti. Tu odlučnost moramo prvenstveno pokazati protivniku. Dvojica mještana koja su bila sa mnom rekli su mi „mi smo se na ovom brdu igrali kao djeca i znamo svaku stopu a ti se bolјe snalaziš od nas“. Meni Bog preko anđela čuvara govori šta da radim. I ovom prilikom sam pokazao da za mene nije bilo da se nešto ne može uraditi. Sve se može uraditi samo uz Božiju pomoć. Zbog moje hrabrosti i odlučnosti da budem na usluzi svome narodu Bog mi je velikodušno pomagao. Oficir bezbjednosti sa dva policajca da bi se što prije izvukli iz nastale pozicije rekli su da moraju da idu na neke druge zadatke i odoše. Protivnik je bio tako blizu da su čuli svaku riječ mog razgovora na radio stanici sa komandom batalјona. Na moje traženje pojačanja oni su pojačali pritisak na nas. Rekao sam borcima da simuliramo dolazak pojačanja. Pozvao sam minobacače da tuku plotunom na petnaest metara pored nas po protivniku a ja sam povikao evo pojačanja sada ćemo da ih otjeramo odavde. Otvorili smo snažnu pješadijsku vatru. Tako smo umirili protivnika. Nakon pola sata stiglo nam je pojačanje.

Komandir čete drugog batalјona koji je bio rodom iz Ravnica opština Novi Grad doveo je grupu vojnika do nas. Sa pun ambicija pokušao ja da napravi snažan pritisak na protivnika. Ispalili su tromblonske mine otvorili pješadijsku vatru ja sam tražio podršku minobacača. U momentu kada je doletjela minobacačka granata komandir čete se zaletio i bacio bombu. Jedan veliki geler ga pogađa u prsa, on je pao uz povik pogibo. Ne boj se kad možeš da pričaš preživjećeš. Geler ga je pogodio u prsa napravio ranu tako da su se vidjela pluća. Previli smo mu ranu i dvojica vojnika su ga odnijeli sa bojišta. Poslije mi je pričao da je svo vrijeme do Banjaluke prepjevao da štoviše krvi izbaci iz pluća. Protivnik je snažnom artilјerijskom vatrom granatirao Londže, Tunjice i Polјavnice, a mi smo bili u artilјerijskom zvonu.

Protivnik je po svaku cijenu htio preko Londži da zauzme Kulu i  želјezničku stanicu Novi Grad. Granatama pretuče sve objekte u Londžama a onda pokrene pješadiju na Londže. Ja sam sa svoje pozicije vidio svaki njihov pokret, i navodio minobacačku vatru po njima. Tom prilikom su trpili velike gubitke i odustajali od napada. U tim pokušajima da krenu u napad protivnik je izgubio nekoliko oficira i veliki broj vojnika. Sve se ovo događalo u intervalima  u razmaku sat do dva. Poslije snažnog granatiranja Londži pokretana je pješadija koju smo preciznim granatiranjem neutralisali u samom polasku. To se ponavlјalo osamnaestog i devetnaestog septembra po danu. Noć između ova dva dana je bila mirna, ali je bila veoma duga. Poslije pola noći je zahladilo.

Vitkovci 1995.

Zona odgovornosti s.Gojakovac – r.Usora

Vitkovci, posljedni položaji brigade, novembar 1995.

Naređenjem od  08.11.1995. godine 1. Prnjavorska lpbr posjela je položaje,  a 16. kmtbr krenula je na novi zadatak. Linija odbrane brigade od Gojakovca do rijeke Usore[1] u dužini od oko 18 kilometara , nikada duža s/o, srećom svi položaji su uređeni, a u s/o na Vitkovačkom ratištu nalazi se 1.525 boraca. Ovdje treba napomenuti da za izvršavanje ovog zadatka pridodat nam je radnički bataljon iz Prnjavora koji se nalazio na liniji odbrane u Svilaju u sastavu 1. okbr 1.KK VRS. Brigada nikad brojnija.

Usaglašeno je da 1. Korpus bude preformiran u 4 divizije, a naša brigada da bude u sastavu 1. divizije zajedno sa 16. mtbr, gradiškom , 2. krajiškom, ključkom i srbačkom brigadom, No kako ova organizacija nije još zaživila mi smo sada pod direktnom komandom OG-9 Doboj.

Linija odbrane popunjena i u skladu naših mogućnosti solidno organizovana, srećom nema žešćih borbenih dejstava, najčešće su to sporadična prepucavanja sa jedne ili sa druge strane, niko ne kreće naprijed.

Povremena dejstva neprijatelja u r/o 3.pb u rejonu Gojakovca poginula su tri pripadnika brigade, poslije potpisivanja u Dejtonu, izilaze i snage AFOR-a

Prosjena situacije- da ne bi bili u stanju pružiti jak otpor neprijatelju, nismo klonuli duhom, moral ne zadovoljavajući, ali zona odgovornosti prevelika, bojimo se da je pretpostavljena komanda precijenila naše mogućnosti.

Kako je zaživio OG-1 1.divizija imamo gotovo svakodnevne posjete, načelnik OG-1 puk. Gvozden 18.11. 1995. godine obilazi jedinicu, na zajedničkom referisanju komandant Vlado traži da se skrati zona odgovornosti. Izgleda da su to samo naše želje, od toga nema ništa, a mi grcamo u problemima, posebno je teško organizovati pozadinsko obezbjeđenje jedinica na tolikom prostoru.

U Deitonu 21.11.1995. godine potpisan je mir između zaraćenih strana, borci na liniji oduševljeno su pozdravili ovaj potpis, pucalo se u vazduh na našoj strani ali i Muslimani su pucali, dosta je bilo krvoprolića. Nismo znali uslove potpisanog mira, ali preko četiri godine krvavog rata njima su bile i prevelike. Znamo da nije ovo kraj rata, ali bar se nazire i neće biti više onako krvavih borbi.

Poslije potpisanog mira u Deitonu borbenih dejstava nema, pješadijska vatra ponekad se otvara sa muslimanske strane, ali i naši borci uzvrate.

Na osnovu potpisanog mira u Deitonu, zaraćene strane povlače se dva kilometra u dubinu svoje teritorije, napuštamo linijsku odbranu i organizujemo odbranu formiranjem devet punktova na koja su smješteni borci brigade.

Naređenjem OG-1  od 6.1.1996. godine brigada se povukla u dubinu teritorije, liniju razrgraničenja kontrolišemo  patrolama. Konačno razgraničenje a pod kontrolom IFOR-a i poljskog bataljona završeno je 19.1.1996. godine. Iz zone borbenih dejstava izvučeno je sve teško naoružanje i prebačeno u Prnjavor na remont. Privikavamo se na novu organizaciju rada, patroliramo od Gojakovca do Žerkovine na rijeci Usori. Period razgraničenja prošao je bez i jednog incidenta. Konačno, 21.3.1996. godine i posljednji borac povukao se iz zone razdvajanja. Do 31.3.1996. godine razduženi su gotovo svi borci. Sa radom nastavljaju pojedinci koji moraju svu opremu i naoružanje uskladištiti.

Demobilizacija lpbr 31.3.1996.

[1] r. Usora – Kerića brdo tt.303 Gojakovac

 

POLOŽAJI RADNIČKOG BATALJONA