U mjesnoj zajednici Gornji Smrtići kod Prnjavora otkriven je spomenik 16.7.2022. godine i odat pomen za nekadašnje pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini koji su poginuli od 1941 do 1945.godine. Ovom događaju prisustvovali su mještani, a podršku su dali i simpatizeri ”ravnogorskog pokreta” koji su došli iz svih krajeva Srpske.
U Gornjim Smrtićima
Temelji spomenika izgrađeni avgusta 2013.godine (12.8.2013. )
16.7.2023. U Gornjim Smrtićima kod Prnjavora svečano su otkrivene i osvećene biste dvojici braće, komandantima Motajičke četničke brigade – Vladi i Milošu Vinčiću. Velika istorijska nepravda je ispravljena, poručuju organizatori i napominju da žrtva stradalnika tadašnjeg režima nikad neće biti zaboravljena.
Piše se nova stranica srpske istorije:
Spisak pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini u sastavu četničkih brigada na području opštine Prnjavor.
23 godina od otkrivanja spomenika.PARASTOS I POMEN POGINULIM BORCIMA VOJSKE REPUBLIKE SRPSKE IZ MJESNE ZAJEDNICE GUSAK – GAJEVI
Spomenik u Gusak-Gajevi
Kod spomenika pored Društvenog doma Gusak- Gajevi u 14.00 časova , organizovan je pomen, parastos i obilježavanje godišnjice od otkrivanja i osveštenja spomenika poginulim pripadnicima Vojske Republike Srpske iz mjesne zajednice koji svoje živote položiše za Republiku Srpsku, za slobodu svojih porodica, za našu slobodu i slobodu ovih prostora.
Otkrivanje spomenika izvršeno je 14.7.2001. godine.
Zbog situacije u zoni odgovornosti TG-2, komanda 1.KK odlučuje da u pomoć pošalje jedinice TG- 1 koje su probile Koridor, radi bržeg oslobađanja prostora duž lijeve obale r. Bosne. Izvršene su neophodne pripreme radi forsiranja r. Bosne i nasilnog prelaska na lijevu obalu, u cilju strvaranja mostobrana i uvođenja glavnih snaga TG-1 za naredna dejstva za oslobađanje Odžaka. U Odžaku već duže vrijeme se nalazilo zarobljeno oko 800 Srba iz Novog Grada i oklonih sela, što je takođe uticalo na oslobođenje Odžaka.
Šema br.9
Zamisao je bila da pomoćne snage sastava bataljona iz Sanskog Mosta „Karađorđe“ ojačan tenkovskim vodom i dijelovima snaga iz šamačke regije forsiraju rijeku Bosnu kod Miloševca, gdje je planirano jedno skelsko mjesto prelaza. Snage prnjavorskih jedinica (1.pb) i 2.tč trebalo je da na selskom mjesatu prelaza u Garevcu forsiraju rijeku Bosnu, dok je sa glavnim snagama predviđeno izvršenje marša do pontonskog mosta u s. Vranjak i po prelasku r. Bosne nastaviti pokret nizvodno prema Dabor kuli i Jakešu, odakle preći u ofanzivna dejstva prema Odžaku. Nastavite sa čitanjem →
I ove godine treba spomenuti i sjetiti se da je u oslobođenju Prnjavora 1943. godine, pored partizanskih jedinica učestvovali i četničke jedinice sa Motajice. Vijeme je da nestane podjela na četnike i partrizane, jer i jedni i drugi su bili antifašisti i boriri se za slobodu srpskog naroda.
Pogledi, 2020.
O tome Veroljub Maletić u knjizi Komunističko-ustaška saradnja u podmotajičkom kraju od Mitrovačkog sporazuma 1937. do danas, NIP Pogledi, 2020. godine str.53-59, piše:
Iz ovih sporazuma se jasno vidi da je akcija na oslobođenju Prnjavora bila zajednička i da su četnici držali položaje sjeverno od grada, kao i putnu komunikaciju prema Derventi. Uostalom, napad na grad je i sproveden po četničkom planu.
Međutim, komunisti u svojoj literaturi, u kojoj obrađuju napad na Prnjavor, preskaču ove sporazume i negiraju četničko učešće.
Na primjeru ove partizanske akcije vidjećemo kako se odvijala saradnja komunista sa hrvatskim jedinicama, kada je u pitanju naoružavanje i borba protiv zajedničkog neprijatelja – Srba.
Prnjavor je prije rata bio središte sreza, koji je prema popisu iz 1930. godine imao 63653 stanovnika, od čega je 6679 otpadalo na narodnosti (Ukrajinci, Nijemci, Česi, Italijani, Slovaci…). Ovaj gradić je imao veliku važnost, jer se nalazio na putnoj komunikaciji Banjaluka – Кlašnice- Derventa – Brod. Sa sjeverne strane grada se pruža planina Motajica a sa južne Ljubić.
Od početka rata ustaše su uspostavile svoju vlast u gradu i okolini su već vrajem 1941. godine od strane narodnih ustanika bili stjerani u sam grad, gdje su od tada držali jake snage koje su čuvale grad i omogućavale transport pomenutom putnom komunikacijom.
Četnici su oslobađanjem Srpca polovinom 1942. godine zaokružili svoju slobodnu teritoriju od ušća Vrbasa u Savu na zapadu do Prnjavora na jugu i Dervente na istoku, Granicu na sjeveru je činila rijeka Sava. I pored nesuglasica sa Borjanskim četničkim odredom Rade Radića, Srpski motajički četnički odred Nikole Forkape je sa svojim snagama odolijevao naletima ustaša i Nijemaca i suvereno držao Motajicu i okolna sela pod svojom kontrolom.
Njihov uspjeh je bio veći, ako se ima u vidu da je to bio jelini četnički odred u srednjoj i zapadnoj Bosni koji nije potpisao pakt o nenapadanju sa ustašama i Nijemcima.
U to vrijeme, krajem 1942. godine, narod župe, kako se naziva ovo područje, je živio dosta normalnim životom, koliko je to moguće u ratnim uslovima. U to vrijeme na području srednje Bosne ne postoje neke značajnije partizanske snage, a srpski narod je 95% bio uz četnike.
Tako nešto nije moglo da prođe neopaženo komunistima koji na teren srednje Bosne šalju svoju elitnu jedinicu – Prvu proletersku brigadu,
Proleteri stižu u srednju Bosnu u decembru 1942. godine. Pod izgovorom da žele da oslobode narod srednje Bosne oni vrše napade na Teslić, Tešalj, Jelah i Prnjavor. Кasnije će se ispostaviti da je njjihov cilj bio osloboditi narod od svega što je imao, srušiti četničku vlast, naoružati se kod domobrana i ustaša i mobilisati što veći broj Srba u svoje redove, kako bi ginuli za njihove sulude ideje. Uz to napadima na njemačke i ustaške garnizone će na narod navući kaznene ekspedicije koje će vrtšitit strahovite odmazde, a oni sami će, kao što su to uvijek i radili da se povuku na suprotni kraj države Nastavite sa čitanjem →
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих цивила
Село Крњићи се налази у близини Скелана и једно је у низу српских села у том крају. Ипак, Крњићи су били готово у цјелини окружени селима насељеним доминантно муслиманским становништвом. До почетка ратних дејстава становници Крњића, као и већина других села, живјели су мирно у пријатељским односима са комшијама муслиманима из околних села. Географски положај Крњића и однос са комшијама описао је Мило Вујић: „Село Крњићи је било настањено искључиво српским становништвом и имало је 32 домаћинства. Око села се налазе муслиманска села Тохољаци, Катанићи, Радовчићи и Мошћи. Са комшијама муслиманима живјели смо нормално, међусобно се посјећивали и помагали једни другима приликом обављања пољопривредних радова.“[1]
Међутим, у прољеће 1992. године, када почињу међунационалне тензије, ти односи престају. Срби из Крњића се почињу организовати у сеоске страже због одбране села од могућег напада муслимана. Мило Вујић и о томе говори: „Када су априла и маја почели стизати гласови у моје село о томе да су муслимани нападали друга српска села на овом подручју у селу су се организовале страже ради самозаштите, а у мају су прекинути сви сусрети са комшијама. Посебно смо почели да страхујемо од напада муслимана на моје село када смо чули да су 30. јуна напали и попалили село Брежане.“[2]
Управо након пада Брежана у Крњиће је дошла неколицина добровољаца као помоћ браниоцима села. Међу њима је био и син Милоша Димитријевића, Драгутин, родом из Скелана: „Када су почела ратна дејства у бившој БиХ и када су муслиманске оружане снаге почеле вршити нападе на српска села на овом подручју, мој син Драгутин се укључио у организоване српске јединице које су имале за циљ заштиту српских села од муслиманских напада. У прво вријеме био је на положају у Језеру, општина Скелани, а касније се прикључио групи ‘Попа’ званог Бобан[3] чије право име и презиме не знам, а парохију је држао у Скеланима. Ова група се почетком јула 1992. године прикључила браниоцима села Крњића које је у то вријеме било угрожавано од стране муслиманских оружаних снага.“[4]
Свештеник Бобан Лазаревић
Страхови Срба из Крњића су се увећали три дана након пада Брежана, 3. јула 1992. године, када муслимани из засједе у сусједном селу Радовчићима убијају Недељка Симића, а о томе говори Милан Максимовић: „Од своје куће из Зечића отишао сам 20. маја 1992. године у село Крњиће и прикључио се браниоцима села Крњића. Одржавали смо сеоске страже током дана и ноћи, а било је укупно присутних око двадесет мјештана села Крњића. Са муслиманима смо били у добрим односима прије почетка ратних дејстава и на извјестан начин смо договорили да се међусобно ненападамо. Међутим, 3. јула 1992. године, испод села Радовчића, муслимани су поставили засједу и том приликом убили Симић Неђу који је управљао трактором, а ранили су Јовановић Драгу и и Мићић Станимира.“[5]
Свакако да је најзанимљивије свједочење о засједи у Радовчићима изнијела преживјела Савка Јовановић: „Што се тиче случаја када је убијен Неђо Симић, ја сам се налазила заједно с њим (који је управљао трактором), Неђином супругом Јелком Симић, Чедом Симићем и Станимиром Мићићем из Прибојевића, Драгим Јовановићем сином Илије из Крњића. Када смо били више куће Смаје Нукића из Радовчића, сишли смо са трактора да га погурамо, јер је била узбрдица. Након нашег силаска, из правца зидина испод села Радовчића, муслимани су запуцали из ватреног оружја, али ја нисам видјела никога. Неђо је погођен у тијело и пао је по трактору, ја сам побјегла са Драгим Јовановићем и Станимиром Мићићем низ шуму, а Чедо Симић и Јелка су такође побјегли, али нисам видјела којим правцем.“[6]
О убиству Недељка Симића у засједи у Радовчићима говори и Мило Вујић: „Дана 3. јула 1992. године муслимани су убили у селу Радовчићи Неђу Симића из Крњића и ранили Драгана Јовановића и Станимира Мићића, такође из Крњића, када су се трактором враћали из Скелана у своје село. На трактору су тада биле и Савка Јовановић из Крњића и супруга покојног Неђе, Јелка. Ове жене су успјеле да побјегну. Савка је помогла рањеном Драгану и Станимиру да се извуку и оду у Скелане, а Неђина жена Јелка се вратила у Крњиће и јавила да јој је муж погинуо. Исте ноћи, браниоци села су успјели да пребаце тијело Неђе Симића у село. Поред осталих, и ја сам спремао Неђу за сахрану и видио сам да је његово тијело било исјечено многобројним убодима ножа, тако да ми се чини да није било дијела тијела које није пробадано. На врату му је кожа била исјечена и завраћена тако да су се видјели трагови клања. Сутрадан, рано ујутру, Неђино тијело смо испратили из села у Бајину Башту, а сахрањен је у Новом Саду гдје му живе отац и мајка.“[7]
Послије убиства Недељка Симића у Радовчићима завладала је паника међу преосталим српским становништвом у Крњићима. Да је страх био оправдан обистинило се два дана касније, 5. јула 1992. године, када муслимани нападају Крњиће. Осим Крњића, тај дан су нападнути и Загони у општини Братунац, тако да је то била једна шира операција припадника тзв. Армије БиХ из Сребренице.
У Кривичној пријави ПС Скелани[8] и Извјештају ЦЈБ Бијељина[9] наводи се да је 5. јула 1992. године око 1.000 припадника тзв. Армије БиХ из Сребренице извело напад на српско село Крњиће. Напад је почео у 14:40 часова и том приликом су муслимани убијали сва српска лица на која су наишли. У тренутку напада мјештани Крњића су изводили пољопривредне послове, тако да је неколицина убијена у пољу. Уз то, у овом нападу је убијен и парох скелански Бобан Лазаревић[10] у порти цркве у Крњићима.
Један од бранилаца села Крњићи био је Милоје Милошевић, а о дешавањима критичног дана он је изјавио сљедеће: „Налазио сам се у селу Крњићи негдје у петом или шестом мјесецу 1992. године, када је то село и нападнуто од стране муслимана. Био сам у улози бранилаца села као и још један број мјештана који смо чували ово српско село од евентуалног напада. У селу постоји и црква, а тај дан се у црквеном дворишту налазио и наш поп из Скелана који је покривао и цркву Крњићи. Могло је бити око 12 часова када су муслимани из правца муслиманског села Токољаци напали село Крњиће. (…) Сем из правца Токољака, напали су наше село и из правца Мошића. Вјероватно су неопажено успјели да нама, браниоцима села, прођу иза леђа и поставе више мина па је цивилно становништво бјежећи страдало и од ових мина.“[11]
Поред Милоја изјаву је дао још један бранилац Крњића – Зоран Максимовић: „Дана 5. јула 1992. године ја сам се налазио у селу Крњићима заједно са мјештанима у улози браниоца села и наведеног дана, у 14:30 часова, муслимани су напали село Крњиће из правца села Токољака, засеока Катанића и из других праваца. Том приликом их је било преко 500, а наоружани су били аутоматским оружјем, ловачким пушкама, митраљезима и направама које су сами израђивали од експлозива и металних комада. Након што су опколили село почели су пуцати из свих праваца и неопажено се привлачити. Тог дана у Крњићима се налазио и свештеник Слободан Лазаревић,који је боравио у вези сахране Неђе Симића, који је убијен два дана прије напада на село. Попа Слободана су убили муслимани у непосредној близини цркве, а тада су ранили и мог друга Алексу Глигића. Добро сам видио када су ушли у једну шталу и убили Миросаву Јовановић из Крњића која се склонила у шталу, док су Соку Вујић убили у њиви. С обзиром на то да смо били у несразмјерном односу, покушали смо да се извучемо из села Крњића ка потоку. Међутим, из правца засеока Катанића муслимани су жестоко пуцали и тада су убили учитеља Рада Тримановића, Српка Аксића, Небојшу и Милана Милошевића из Бујаковића. Познато ми је и то да су непокретног пензионисаног учитеља Васу живог запалили у згради старе основне школе гдје је имао стан, иначе је био стар око 80 година. У том времену муслимани су нападали два до три пута све док нису ушли у село и тада сам видио како пале поједине куће и штале. Ми смо напустили село бјежећи ка брду званом Љубљаница и за собом сам придржавао рањеног друга Алексу Глигића, док је мој рођак Радош Максимовић са још два лица покушао побјећи низ поток, али су у том бјежању наишли на постављене засједе испред села Радовчића и он је том приликом погинуо у потоку. Не сјећам се тачно, али у овом нападу погинуло је око 15 цивила и бранилаца села. Добро сам чуо када путем мегафона муслимански хоџа виче ‘екбер’, а исти се заклонио иза једног дрвета.“[12]
Средоје Јовановић Раде Триманић Небојша Милошевић Милан Милошевић
О присуству свештеника Бобана Лазаревића у Крњићима на дан муслиманског напада говори и Милан Максимовић: „Он је тада дошао да као свештеник пружи нама помоћ тако што је разговарао с нама, а уједно је дошао и због сахране која је требала бити обављена у поводу смрти Неђе Симића. Међутим, Неђо Симић је у току ноћи, тачније у петак увече, пребачен у село Прибојевиће.“[13]
Милан даље објашњава шта се дешавало тога дана у Крњићима: „Приликом напада на село Крњиће муслимани су ми убили брата Миленка, рођака Илију Јовановића те Средоја Јовановића. Колико је мени познато тада су убили око 18 лица, међу којима је било и жена. Убили су и Миросаву Јовановић, Соку Вујић и Миљу Мићић. Учитеља Васу Парачу су запалили у његовом стану. Током овог напада, пошто сам се налазио са браниоцима села и узео учешће у одбрани, рањен сам у обје ноге прострелно. Негдје послије три часа активне одбране, ми браниоци села, са цивилним становништвом смо се морали повлачити како је ко знао и могао. Ја сам ишао од села Крњића изнад Радовчића преко неких ливада и до брда званог Љубљаница док су остали бјежали низ село ка потоку и ишли су потоком испод села Радовчића. Са тешкоћама сам дошао до села Костоломаца, пребацујући се кроз шуму одакле су ме прихватили браниоци села Костоломаца и одвезли у болницу. Приликом напада нисам препознао нити једног нападача, али сам чуо кад гласом вичу ‘чекај, Илија, иде Алија’, ‘хватајте их живе, мајку им српску јебем’.“[14]
Рањавању Милана Максимовића је свједочио Зоран Максимовић: „У моменту напада видио сам Милана Максимовића који је био рањен и имао прострелну рану кроз ногу. Тражио је од мене да му помогнем, али нисам могао из разлога што већ имам једног рањеника, Алексу Глигића. Ја сам му рану превио и рекао да се спасава сам како зна. Послије краћег времена тог човјека сам примјетио у Скеланима, што значи да је остао жив.“[15]
О муслиманском нападу на Крњиће говори и Мило Вујић: „У недјељу 5. јула 1992. године, у раним јутарњим часовима, отишао сам у Бајину Башту да бих однио храну снахи и дјеци који су се тамо налазили, а код куће су остали моја жена и син. Из Бајине Баште сам кренуо око 14 часова према селу и када сам стигао до села Костоломци из правца Крњића чула се пуцњава и срео сам неке људе који су вукли рањенике из правца мог села. Они су ми рекли да су муслимани напали на село, да се тамо води борба и да не идем даље. Вратио сам се у Бајину Башту. Ујутру ми је дошао син који је довео неке рањене жене из Крњића у Бајину Башту. Рекао је да су муслимани напали на село, да су неки изгинули и да су сви напустили село, а да не зна шта је било са мојом супругом.“[16]
Поред убиства Срба у Крњићима припадници тзв. Армије БиХ су отуђили сву покретну имовину, а непокретну у потпуности уништили. Међу уништеним објектима је и сеоска црква. Милан Максимовић то описује: „Муслимани су након нашег повлачења ушли у село, опљачкали цјелокупну имовину, а затим запалили све куће, запалили су нову школу, стари објекат основне школе, мјесни уред и просторије пољопривредне задруге. Вјерски објекат, цркву су демолирали и опљачкали неке од икона, а добар дио су уништили на лицу мјеста.“[17]
Уништене српске куће у Крњићима
Тијела убијених Срба су данима остала на мјесту злочина због немогућности извлачења, јер је постојао страх од могућих нових напада.
Милош Димитријевић, коме је син Драгутин погинуо у Крњићима, након 12 дана дошао је до синовљевог тијела: „С обзиром на то да су на подручју села Крњића и даље била борбена дејства, тек дванаестог дана, односно 17. јула, било је омогућено да одем заједно са групом људи из Скелана у Крњиће и одатле извучемо настрадале од напада муслимана. Тијело свог сина сам нашао на око 500 метара испод села Крњићи, у једном воћњаку, а поред тијела је било оборено дебло шљиве. У непосредној близини његовог тијела била су и тијела још двојице погинулих бранилаца села за које знам да се један презива Аксић, син Новака из Јадра, а други је из Бујаковића, чије име и презиме не знам. Када сам прегледао тијело свог сина видио сам да су му обје руке одсјечене оштрим предметом између шаке и лаката, а глава му је била потпуно црна, вјероватно паљена, па је било тешко и утврдити идентитет. Видио сам да је био рањен у лист десне ноге. Призор је за мене био веома тежак па нисам имао снаге да даље загледам његово тијело. (…) Такође, напомињем да поред тијела мог покојног сина нисмо нашли одсјечене остатке руку.“[18]
Мило Вујић је ишао у Крњиће у потрагу за убијеном супругом: „Колико се сјећам, 8. јула добио сам обавјештење да су неки браниоци пролазили кроз Крњиће и да су наишли на тијело моје супруге која је погинула и преко ње пребацили сијено да је не би нападале животиње. Након десетак дана јављено је да у село може да иде ко хоће да сахрани погинуле, па сам ја отишао сам, нашао њено тијело и на брзину га сахранио на мјесту на којем сам је и нашао. Видио сам да јој је глава била крвава, јер је била погођена метком, а остали дијелови тијела нису били повријеђени. Одијело на њој је било уредно. На тијелу нисам видио никакве прободе било каквим предметом. На њој је био набачен пласт сијена, а у непосредној близини налазиле су се и гвоздене виле, којима је она пластила сијено и које су, вјероватно, послужиле браниоцима да њено тијело прекрију сијеном.“[19]
Као што је видљиво из изјава преживјелих свједока, припадници тзв. Армије БиХ нису бирали жртве те су тако старог учитеља Васу Парачу запалили у његовом стану, док су Станку Вујић убили на њиви док је обављала пољске радове. Послије овог напада Крњићи су остали пусто и запуштено село. Као риједак свједок да су у том селу живјели Срби остала је православна црква која је обновљена у поратном периоду. На самој цркви се налази и спомен-плоча свим погинулим и убијеним становницима села Крњићи. Уз то, у порти храма Светог апостола Петра и Павла у Скеланима освјештана је биста свештенику Бобану Лазаревићу коју је осветио митрополит дабробосански г. Хризостом у јесен 2020. године. У знак културе сјећања и памћења на свештеника Бобана Лазаревића и страдале Србе из Крњића у оквиру Петровданских дана сјећања организује се турнир у малом фудбалу, као и промоције књигâ и друге културне свечаности.[20]
Митрополит дабробосански Хризостом на освећењу спомен-бисте свештенику Бобану Лазаревићу, октобар 2020. године
С лијева на десно: Спомен-биста свештенику Бобану Лазаревићу у порти храма у Скеланима и спомен-биста у манастиру Карно у Сребреници
Спомен-плоча за погинуле и убијене Србе у Крњићима у Одбрамбено-отаџбинском рату, фотографисано јуна 2022. године
[1] Записник о саслушању свједока Мила Вујића, Основни суд Зворник, број: Кри – 115/94 од 11. 10. 1994. године.
[3] Група свештеника Бобана Лазаревића, о којој говори Милош Димитријевић, била је у саставу Самосталног пјешадијског батаљона Скелани.
[4] Записник о саслушању свједока Милоша Димитријевића, Основни суд Зворник, број: Кри 153/94 од 14. 12. 1994. године.
[5] Записник о датој изјави Милана Максимовића, ПС Скелани, број: Службено од 10. 4. 1995. године.
[6] Службена забиљешка, ПС Скелани, број: Службено од 10. 2. 1995. године.
[7] Записник о саслушању свједока Мила Вујића, Основни суд Зворник, број: Кри – 115/94 од 11. 10. 1994. године.
[8] Кривична пријава, ПС Скелани, број: 13-1/02-2-230-7/95 од 13. 4. 1995. године.
[9] Извјештај о учињеном кривичном дјелу геноцид и других кривичних дијела ратног злочина, ЦЈБ Бијељина, број: 12-02/4-230-163/05 и 140 од 9. 2. 2006. године.
[10] Бобан Лазаревић је један од двојице свештеника Српске православне цркве који су убијени у Одбрамбено-отаџбинском рату. Други убијени је парох трновски Поповић (Љубо) Недељко, ID: 11671, рођ. 1955. године.
[11] Изјава Милоја Милошевића од 2. 3. 1995. године.
[12] Записник о датој изјави Зорана Максимовића, ПС Скелани, број: Службено од 10. 4. 1995. године.
[13] Записник о датој изјави Милана Максимовића, ПС Скелани, број: Службено од 10. 4. 1995. године.
Početkom bitke za koridor, otpočele su i borbe za oslobađanje opštine Derventa.
Padom uporišta Cer formira se TG – 3, a za komandanta dolazi pukovnik Slavko Lisica. Od tada se aktivno u napadna dejstva uklјučuju 327.mtbr JNA i Osinjska lp brigada, koja je učestvovala i u napadnim dejstvima zauzimanja uporišta Cer.
Nakon izbijanja , 28. 6.1992.godine, naših jedinica na liniju, lijevo r. Sava – Pjevalovac – Potočani – Rabić – Zelenike –dalјe Plehan, otpočele su pripreme i prestrojavanje jedinica za ulazak u grad i njegovo oslobođenje.
27.mtbr
27.motorizovana brigada Derventa, bila je jedna od najvećih brigada u Prvom krajiškom korpusu Vojske Republike Srpske, formirana je 13.5.1992.godine, a kroz brigadu je, tokom četiri ratne godine, prošlo oko pet hilјada boraca. Pripadnici su bili uglavnom sa područja opština Derventa, Brod i Prnjavor, ali je bilo i boraca i iz još desetak opština u Republici Srpskoj. Samostalna četa „Meša Selimović”, sastavlјena uglavnom od pripadnika bošnjačkog naroda, djelovalaje i u 27. i u osinjskoj brigadi.
27.mt brigada dala je svoj najveći doprinos za oslobađanje okupiranih dijelova Dervente, oslobađanju koridora, Broda i odbrani srpskog naroda na području Teslića i Vlasenice, kao i na mnogim drugim mjestima gdje je Srbima bio ugrožen opstanak.
Brigadom su komandovali potpukovnik Ratko Grahovac, pukovnik Trivo Vujić, koji je poginuo 30. juna 1992. godine, pukovnik Stanko Baltić, potpukovnik Boško Peulić, pukovnik Rajko Radulović, a poslјednji komandant bio je major Nikola Štrbac. Na čelu brigade u dva navrata bio je i potpukovnik, kasnije general, Ljubomir Obradović, koji je tu dužnost obavlјao s pozicije načelnika štaba brigade.
Tokom četiri ratne godine 438 boraca ove brigade je poginulo u borbi, 72 su nastradali u drugim okolnostima, 13 je nestalo, a oko dvije i po hilјade je ranjeno. Brigada je odlikovana ordenom Karađorđeve zvijezde. (iz govora povodom Dana 27.mtbr i Osinjske brigade)
Krajem aprila mjeseca 1992. godine na Derventskom ratištu pored borbenih aktivnosti prnjavorčana naročito u gradu Derventi i odbrane kasarne JNA od čestih napada Hrvata i Muslimana, učestvuje i jedno odjeljenje pdv iz sastava 5.bvp 5.K JNA Banjaluka, radi pojačane odbrane zajedno sa ostalim pripadnicima 327.mtbr JNA i sa uspjehom odbranili kasarnu i dio grada na lijevo obali r.Ukrine.
Borbe Osinjske brigade
Osinjska 1.laka pješadijska brigada formirana od borca sa područja Osinje, Pojezne, Cerana, Crnče, Velike i Male Sočanice, Mišinaca, kao i Cvrtkovaca, Jelanjske, Mitrovića i tako dalјe. Formacija brigade je dva pješadijska bataljona i pozadinska jedinica gdje su mještani ovih sela na početku osiguravali i pozadinsko obezbjeđenje.
Komandanta olpbr 27.5.-12.6.92.
1.osinjska laka pješadijska brigada do polovine juna 1992. godine, branili srpska sela na liniji Kaurska obala — Tešića bare — Tomasovo brdo — Kneževići — Malojčani — Cer — Čorlino brdo —Torine, a zatim u sadejstvu sa 327.mt brigadom i ostalim jedinicama VRS vode borbe za u oslobađanju Dervente, a u sadejstvu sa drugim jedinicama učestvuje i u oslobađanju Broda.
1.osinjska lpbr 1992.
Brigada je izgubila 104 borca, više od 600 je ranjeno, odlikovana je Medalјom Petra Mrkonjića, a 1. marta 1994. godine lјudstvo je integrisano u 27. brigadu.[1]
Interventni vod 1992.
Oslobađanje Dervente
Dana 3. 7.1992. godine u večernjim časovima otpočeo je prilaz jedinica prema gradu.
Vučijak
Borci 327. mtbr su već bili na prostoru , Garnizona , s lijeve strane puta i Potočana i Rabića s desne strane, gdje su zajedno sa Osinjskom brigadom u večernjim satima dostigli na liniju do Bolnice – i prodavnice Vrelo i tu zanoćeli. Slјedećeg dana , to jest 4. jula 1992.godine sastavi 327.mtbr ulaze u jutarnjim časovima u grad, dok Osinjska brigada slama jak otpor neprijatelјskih snaga na Kosturu i izbija na raskrsnicu puteva kod silosa u Polјu i presijeca put Derventa Brod.
mpoad
Oko 11,00 časova, 327. mtbr je ušla u grad i nastavila dalјa dejstva na pravcu s.Polјe – s. Žeravac, gdje se sastaje sa borcima Osinjske brigade, koja je upornom borbom uspjela da izbije na liniju, lijevo s. Polјe- desno s. Kulina i nastavila borbena dejstva prema, s. Žeravac. Sastavi 327.mtbr su na pomoćnom pravcu nastavili napadna dejstva pravcem s. Polјe – s.Žeravac na glavnom putu Derventa Brod.
Na glavnom pravcu 327. mtbr izbija na liniju, lijevo Dubočac – Pjevalovac – Raščići – Begluci – N. Lužani – r. Ukrina
i uspješno nastavlјa dalјa dejstva na pravcu prema Kostrešu u sadejstvu sa dijelovima 2.oklopne brigade, korpusne policije i drugih jedinica, koje su pristigle u pomoć.govor oslobadjanje dervente
Glas Srpske od 15.2.1993.
Kostreš
[1] Komandant brigade bio je major Boro Bukovica iz Prnjavora (od 6.4. – 30.7.1992. godine). Ranjavan u Derventi 7.7.1992. godine i kao komandant borbene grupe TG-3 u oslobođenju Jajca, ranjen 28.10.1992. godine.
19 godina od otkrivanja spomenika.PARASTOS I POMEN POGINULIM BORCIMA VOJSKE REPUBLIKE SRPSKE IZ MJESNE ZAJEDNICE MAĆINO BRDO
Spomenik u Maćino brdo
Spomenik u Maćinom brdu
Kod spomenika pored Društvenog doma Maćino brdo u 15.00 časova, organizovan je pomen, parastos i obilježavanje godišnjice od otkrivanja i godišnjice od osveštenja spomenika poginulim pripadnicima Vojske Republike Srpske iz mjesne zajednice koji svoje živote položiše za Republiku Srpsku, za slobodu svojih porodica, za našu slobodu i slobodu ovih prostora. 2022. godine izgrađena prilazna staza za spomenik.
Otkrivanje spomenika izvršeno je 13.9.2004. godine, a osveštenje spomenika 5.7.2015. godine.
22 godina od otkrivanja spomenika.PARASTOS I POMEN POGINULIM BORCIMA VOJSKE REPUBLIKE SRPSKE IZ MJESNE ZAJEDNICE DONJI SMRTIĆI
Spomenik u Donjim Smrtićima
Kod spomenika u blizini osnovne škole u Donjim Smrtićama u 13.00 časova , organizovan je pomen, parastos i obilježavanje godišnjice od otkrivanja i godišnjice od osveštenja spomenika poginulim pripadnicima Vojske Republike Srpske iz mjesne zajednice koji svoje živote položiše za Republiku Srpsku, za slobodu svojih porodica, za našu slobodu i slobodu ovih prostora. Nastavite sa čitanjem →
Brojni su pakleni i krvavi ratni dani, nerospavane noći. Poruke vojnika, plač civilnog stanovništva, koje nevino strada i stravične slike, koje nikada iz oka i mašte neće otići. Ponijela ih je i sa ratišta u Bratuncu kada je decembra 1992. godine vidjela masakriranih 109 srpskih duša, Djece, djevojaka, žena i staraca kojima su na zverski način živote ugasili Alijini bojovnici. Kada ie trebalo krenuti u cičoj zimi na najteže ratište u Bratunac i nije oklijevala. Tu je bila dobrovoiljac, jer nisam htjela da napustim svoju jedinicu, u kojoj je i moj brat. Desimir. Bilo mi je teško bez Zijade, jer je ona morala da ostane u našem sanitetu u Posavini. Tu cuču zimu, a još teže, paklene borbe, koje smo vodili se neprijateljskim snagama u području Bratunca i Srebrenice. Nikada neću zaboraviti koliko zlo može da proizvede ljudski rod nikada nisam mogla naslućivati. ali sem se na grozotama uvjerila. Gledela sam izmasakrirana tijela djece,djevojaka, starica i staraca. Užas je to što im je uređeno. a urađen o je samo što su Srbi. Meni doktoru Borisu Božiću iz Banje Luke i drugima u bijelim mantilima stala je duša Samo smo se nemo gledali. (Naš zavičaj Prnjavor, juni 1993. str 10 i Ženske duše, Nedelhjko Sančanin, Banja Luka 2001. str 47-48)
Po završetku borbenih aktivnosti na Bratunačkom ratištu 3.mtb 27.mtbr 1.KK upućuje se u rejon rašještaja Bijelo brdo – Koraće i dalje prema r.Savi.
komandant 3.mtbr 27.mtbr 1.KK
1.mtb Dubočac
27.mtbr VRS na teslićkom ratištu
potpukovnik Zvonimir Zih
O stanju 1.mtb komandant major Zvonimir Zih redovnim borbenim izvještajem od 2.7.1993.g. izvještava komandu 27.mtbr:
Muslimanske snage raspoređene u gradu Zavidoviću i gradu Maglaju vrše neviđeni teror nad stanovništvom hrvatskim i srpskim. Ekstremisti SDA preuzeli su komandu nad vojskom, tz. Komandant Lendo komanduje vojskom u gradu Zavidoviću.
Osnovni cilj muslimanrskih snaga je spojiti grad Zavidoviće, grad Žepu, presjeći komunikaciju iz Teslića ka Novom Šeheru i staviti naše snage u okruženje. Trenutno u gradu Zavidoviću ima civila, ali kretanja, koja smo osmatra li sa križa (Vinište) su veoma rijetka . Do sada je primjećeno izvlačenje civila glavnom komunikacijom ka Kaknju koji je jedini izlaz za Muslimane.
Muslimanski fenatici grčevito brane grad Zavidoviće, a u dosadašnjem periodu uspjeli su iz grada potisnuti jedinice HVO na liniju: Kneževići – tt375, Kremenjaši- Karaula (TT 513)- Debelo Brdo – Pleć (kota 276) i u nekoliko navrata muslimanske snage su izvodile i napade na jedinice HVO do vremena utvrđivanja linije.
Muslimanski fanatici su raspoređeni na svojoj liniji odbrane po grupama se 3-5 vojnika se mitraljezom M84 i rasprskavajućom municijom po dominantnim objektima. Veoma aktivno djeluju snajperi se bočnim vatrama i unakrsnim vatrama. Način rada snajpera, je da ostave po dubini snajperistu koji djeluju u leđa jedinicama koji napreduju. Snajperisti djeluju i sa drveća. Neprijatelj j u početku slabo bio utvrđen ali sada je postigao treći stepen utvrđenje i dalje radi neprekidno na izradi bunkera za mitraljeska gnijezda .
Do sada su otkrivene slijedeće vatrene tačke: mitraljeski bunkeri duž linije, a posebno iz rejona groblje u s.Dubravica i bazena, BsT u rejonu Dubravica, i djelovenje MB82 i120 djeluje iz rejona Podubravlje i Potkleče.Neprijatelj raspolaže se protivoklopnim sredstvima: zolje, ose, i por.
Zaključak:
Muslimanske snage u gradu Zavidoviću ne treba podcijeniti, ali ih i precjeniti, jer se radi o takvom neprijatelju da kad se načne linija ipak bježe i povlače se.
1.mtb sa lab PVO 20/3, topom T12, BVG i tv T55, vrši pripreme za uvođenje na položaje na liniju:tt375 – Kremenjaši – Karaula – Dubrava.
1.mtb izišao u rejon Novi Šeher sa 268 vojnika sledećeg sastava:
1.mtč, sa komandirom K1K Đurđević Brane sa 106 boraca
2. mtč, sa komandirom sv Todorović Nenad sa 92 borca,
MB 82mm sa 34 borca,
MB 120mm sa 28 boraca,
Strela 2M sa 6 boraca, i
Pozadina sa 34 pripadnika,
UKUPNO 300 BORACA
Ima i 39 boraca iz 3.mtb, koji su minobacačlije.
Borci 1.mtb su do sada od rata pa do ovog vremena uglavnom držali linije, a ime negdje oko 20 boraca „Jude“ koji se mogu koristiti kao udarne grupe.
Zaključak
Dana 2.7.1993. godine u vremenu od 8,00 časova 1. mtb. izvršio je marš pravcem: Derventa – Teslić – Novi Šeher razmjestio se u rejonu Novi Šeher ( škola).
U vremenu od 15.00 časova održan je sastanak sa komandantima jedinica koje je poveo komandant 1. KK, general Ta1ić i komandant OG Doboj pukovnik Arsić. Na sastanku su učestvovali komandanti počinjenih jedinice i komandant 111.brigade HVO. Oformljena je TG-2 u čiji sastav su ušle: 27.mtbr, lpbr ozrenska, lpbr Teslićka, 2.okb i jedinice HVO 111.brigade HVO.
Komandant OG – Doboj dao je procjenu muslimanskih snaga:
da nema kraja rate bez vojnog poraza muslimanskih snaga,
uspostaviti saradnju sa jedinicama HVO,
oformiti TG—2,
uvesti snage TG—2 u ofanzivna borbena na pravcu: Zavidovići – Vozuóa i Zavidovići – Kakanj i što prije izbiti na liniju: Djedovi, brdo Nemila, Mukotići, i
uspostaviti saobraćaj: Zavidovići-Maglaj – Doboj i Jelah – Doboj,
zauzeti desnu obalu rijeke Bosne.
mtb sa tč i lav PVO 20/3 izvodi napad na b/d na grad Zavidovióe. Sadejstvuje sa jedinicama HVO, razbiti snage vojske muslimanske i što prije izbiti na liniju: ivicu grada Zavidoviói i posjesti desnu obalu rijeke Bosne.
RASPORED SNAGA
1.mtb se raspoređuje po slijedećem:
1.mtč, komandir K1K Đuršević Brane, sastava: boraca Trstenaca i Prnjavočana, ukupno ima 106 boraca.
Od komandira vodova ima Milinković Milana i Nedić Zorana, vodnika Dušanić Radenka, stariji vodnik Debeljak Sretko, i Šikarac Slobodana.
Ista četa posjeda liniju desno: Kremenješi, lijevo Karaula i tijesno sadejstvuje sa jedinicama HVO, koji su u borbenom rasporedu 1. mtč. i neposredni su vodići po pravcima.
KM bataljona razmjestiti u rejon Kremenjaši.
PKM bataljone razmjestiti u rejonu Osova.
BVG razmjestiti na VP Jaz s.od Osove 300 m od puta.
Uz komandu bataljona nalazi se Zlatomir Dedić PK za OBP i kapetan Aulić Srećko PKMV , Tomaš Petar PKPo.
Lav PVO 20/3 u rejonu Stražbenica.
mtč , četom komanduje str.vod Todorović Nenad a glavni rukovodilac rada je kapetan Dane Šušak i ista čete je raspoređena u rejonu Karaula, Dubrava, Vrbica .
Tenkovski vod raspoređen u rejonu Kačarin sa 5 tenka i 1 OT M84 i 2.tenkovski vod u rejonu Karaule sa 3 tenka i jednim OT M—60, tenkovi tipa T—55.
1.mtb je u neposrednom rasporedu sa 2.bojnom „Marko Prandić“ koja je pod komandom bojnika Ivice Širića.
KM bataljona i KM 2.bojne/111.brigde HVO u rejonu Kremenjaši“.
U prvoj fazi, već 1.7.1993. godine naredbom komande Operativne grupe „Doboj“ formirana je Taktička grupa 2 (TG-2) u čiji sastav su ušle sljedeće jedinice: Prva tenkovska, l lP13a ozrenska brigada „ Četvrtu; motorizovana : iz sastava 27. motorizovane brigade i 1. teslićka pbr, 1. ozrenska pbr, 4.mtb 27.mtbr i Prvi oklopni bataljon iz sastava 2. oklopne brigade. Komanda 27. motorizovane brigade je ujedno vršila i funkciju komande Taktičke grupe 2. U drugoj fazi, tokom jula i avgusta, naređenjima komande Operativne grupe „Doboj” i komande G1avnog korpusa VRS, u zonu odgovornosti Taktičke grupe 2 upućuju se, sa kompletnim lјudstvom i borbenom tehnikom, Dobojska laka pješadijska brigada, Osinjska laka pješadijska brigada, 27. motorizovana brigada[1] i Haubički divizion 122 mm iz sastava 1. MAP-a, a u prvoj polovini septembra i ratnom slavom ovjenčana 16. motorizovana brigada.
Susjedne jedinice koje su sadejstvovale
Brigadi u izvođenju borbenih dejstava, su bile:
Na sjevernom dijelu teslićkog ratišta: lijevo 16.motorizovana brigada pod komandom potpukovnika Vlade Topića, desno Dobojska brigada pod komandom majora Miloja Misirače te Osinjska brigada komandom majora Drage Ličine.
Na južnom dijelu teslićkog ratišta: lijevo jedinice HVO, lesno 22. pješadijska brigada pod komandom majora Janka Trivića.
U zoni odgovornosti Brigade borbeno su djelovale: 27. motorizovana brigada[2] sa komandnim mjestom u rejonu sela Studenci pod komandom potpukovnika Boška Peulića, tenkovski batalјon iz sastava 2.oklopne brigade pod komandom majora Stamenka Novakovića i Haubički divizion 122 mm sa vatrenim položajem i komandnim mjestom u selu Studenci pod komandom kapetana Milorada Zrnića.
U ovom periodu je značajno istaći i sadejstvo i neprocjenjivu pomoć u sanitetskom obezbjeđenju borbenih dejstava od strane vazduhoplovne brigade VRS (dva do tri helikoptera za evakuaciju ranjenika stacioniranih u rejonu komandnog mjesta Prve teslićke brigade) i hirurške ekipe iz Banje Luke koja je neprekidno zbrinjavala ranjenike u Domu zdravlјa u Tesliću.
Lješnica 1993.
Zbog sve intenzivnijih borbenih dejstava na južnom dijelu ratišta i veličine zone odgovornosti Teslićke srpske brigade, koji u velikoj mjeri otežavaju efikasnost rukovođenja i komandovanja, komandant Taktičke grupe 2 pukovnik Boško Peulić[3] donosi odluku da se Treći i Peti pješadijski batalјon Teslićke srpske brigade sa pripadajućim zonama odgovornosti u potpunosti pretpodčine 27. motorizovanoj brigadi, čime je zona odgovornosti Teslićke srpske brigade znatno smanjena pa je na prednjem kraju odbrane obuhvatala granice: lijevo rijeka Usora, desno Smolin (uklјučno), a po dubini planinski vijenac Borja.
11.2.1993.
Glas Srpske 11.2.1993.
Borbene aktivnosti jedinice „Vukovi sa Vučijaka“ na Benkovačkom ratištu u proljeće 1993. godine.
Brojno stanje 1.mtb 27.motorizovane brigade 1.KK VRS Derventa
Prema prikupljenim podacima brojno stanje bataljona na rasporedu u jedinice bataljona bilo je 1.493 boraca, od preformacije (20.5.1992.) formiranjem 1.mtb 27.mtbr 1.K VRS[1] sa područja opštine Prnjavor.
mobilisano 893, još popunjeno sa 132 , rapoređeno prekomandama od 468 borca. I 1.871 boraca prošlo kroz bataljon,
Prosječno mjesečno učešće od 1408 raspoređenih pripadnika iznosi preko 20 mjeseci učešća u ratu u bataljonu, 31 pripadnika poginulo.
Organizaciono-formacijska struktura bataljona je 719 po formaciji JA četnog sastava: 3 pješadijske-motorizovane čete sa četama za podršku, komandom , vodom pvo, prištabskim jedinicama ( veze, izviđačka i vojnu policiju) i pozadinski vod. Nastavite sa čitanjem →
Padom uporišta Cer formira se TG – 3, a za komandanta dolazi pukovnik Slavko Lisica. Od tada se aktivno u napadna dejstva uklјučuju 327.mtbr JNA i Osinjska lp brigada, koja je učestvovala i u napadnim dejstvima zauzimanja uporišta Cer.
Brigadom su komandovali potpukovnik Ratko Grahovac, pukovnik Trivo Vujić, koji je poginuo 30. juna 1992. godine, pukovnik Stanko Baltić, potpukovnik Boško Peulić, pukovnik Rajko Radulović, a poslјednji komandant bio je major Nikola Štrbac. Na čelu brigade u dva navrata bio je i potpukovnik, kasnije general, Ljubomir Obradović, koji je tu dužnost obavlјao s pozicije načelnika štaba brigade.
