Arhive oznaka: Ozren

Ozren 1994.

17 godina od Ozrenskog ratišta

Borbe za Ozren

Ozren

Ozren je planina u sjevernom dijelu Bosne i Hercegovine. Geografska cjelina Ozrena je administrativno i teritorijalno podijeljena u okvirima  opština: DobojGračanicaLukavacBanovićiZavidovići i Maglaj. Najviši vrh se zove Velika Ostravica i ima nadmorsku visinu od 918 metara. To je ujedno i jedini vrh čija visina prelazi 900 metara. Ostali značajni ozrenski vrhovi su: Krstata Ploča 893 m.n.v., Kraljica 883 m.n.v., Bojište 848 m.n.v. itd.

Ozren 1994. komandant lpbr u izviđanju.

Dok organizujemo pokret jedinice na Ozren 18.6.1994. godine, na Ozrenu naši borci vode žestoke borbe.

greda Podcijelova,,

U rejonu kote 706 – Podsjelovo – muslimani žestoko napadaju, napadnuta je  Đurina policija, devet izvanrednih momaka je poginulo, u pomoć im pristižu „Vukovi“ na čelu s komandirom Sančanin Bogoljubom i u toj borbi imamo trojicu lakše ranjenih boraca: Jerinić Neđu, Jovanović Zorana i Aleksić Slobodana.

Na Ozrenu je brigada izuzev 3. bataljona koji je još uvijek drži položaje u  Jabučić Polje, jer te položaje vučijačka brigada nije mogla preuzeti zbog nedostatka ljudstva.

Komanda brigade u Gornjoj Brijesnici je pod otvorenim nebom, nemamo se gdje smjestiti, uslovi za rad su gotovo nemogući, Ubrzano radimo na uspostavljanju linije odbrane, urađen je je dobar dio rovova, a pridodat nam vod inženjerije sa komandirom st.vodnikom Radić Stanojem vrši zaprečavanje prednjeg kraja odbrane.

Naređenje je da se vrate izgubljeni položaji od prije nekoliko dana. Pojačanja stižu. Pridodati su nam Mandini borci sa Majevice iz Ugljevika.

Pogled sa Nikolinog brda na Svinjašnicu, lijevo krilo zone brigade

„Vukovi“ i Ćipini izviđači 1. bataljona ulaze u neprijateljsku liniju odbrane između Sjenokosa i Tunjika (Ćipo, major, Vujić, Kalabić i Gajić) upadaju u rovove muslimana, petoricu likvidiraju, kod jednog poginulog nalaze pismo napisano na arapskom, znači „mudžahedini“ su u akciji. Pomjeranje linije prema muslimanima ide teško. Naš desni susjed – Mandini, bore se bez većeg uspjeha , veće uspjehe ima „Mauzer“ iz Bijeljine, dobro su opremljeni, imaju hrabre borce, problem je što teško uvode tehniku kroz nepristupačan teren. Već nekoliko dana vodimo žestoke borbe, muslimana ima kao mrava, slabo napredujemo, nikako da se vratimo na položaje koje je držala laktaška brigada. Istureno KM korpusa je u Tumarama, neprekidno sa nama je i komandant general Talić, po cijeli dan je sa borcima, obilazi ih, savjetuje, pomaže u svakoj borbi, vide to borci i cijene.

O važnosti Ozrena kao političko i vojno pitanje govore i riječi komandanta Taktičke grupe Ozren majora Milovana Stankovića:

Sam strategijski položaj Ozrena je u takvoj poziciji da kontroliše komunikacije dolinom Spreče, Bosne i Krivaje, dakle razdvaja dva muslimanska bazena, tuzlanski i zenički, gdje se nalaze njihova dva najjača korupsa, II i III. Samim svojim postojanjem, Ozren faktički sprečava nastajanje islamske fundamentalističke države na prostorima bivše  BiH. Za sebe vezujemo respektivne muslimanske snage, oko 12 brigada. Bilo koja od njih da se „otkači“, eto je odmah na vratima Teslića, Doboja, Trebave ili Posavine. Političko uporište za odbranu ovih prostora, naš državni i politički vrh, ima time što je ovo jedna od naših najkompaktnih, izvorno srpskih cjelina, sa 56 srpskih naselja, koja imaju duboke korijene u prošlosti, sa svoja tri nemanjička manastira, od kojih je onaj u Udrimu na žalost spaljen. (Srpska vojska – 8.6.1994., str. 23)

Zajedno smo jači i nesalomljivi,

Članak o prnjavorskoj brigadi u Ozrenskim vidicima , broj 2 od juna 1994. godine:

Početkom 1994. godine jedinica dolazi na prostore dobojskog ratišta da bi u martu stigli ponovo na Ozren.

Božić

intv 1.lpb

Кako se osjećaju i kako su primljeni među Ozreniima, govorio nam je načelnik Brigade kapetan prve klase Nikola Merlović: „Ozrenci su nas izva nrevno dočekali. naročito meštani Stoga i Pridjela. A, o Ozreniima kao borcima je suvišno govoriti. Mene posebno oduševljavaju izviđačko-diverzantske jedinice koje su uvijek spremne da idu direktno neprijateljske rovove, „Кapetan Merlović kaže da neprijatelj zna da su oni na Ozrenu i da su mu šanse nikakve. a nama Ozrencima poručuju: „Stanovništvo je uporno i samo treba takvo da ostane. U skladu sa mogućnostima, vi ste više nego dobro organizovani. Vi Ozrenci ste praktično svi uključeni u odbranu. pa zajedno s nama, ne vidimo onoga ko nas može pobijediti. Što se tiče boraca moje Brigade, oni će sigurno očuvati liniju odbrane u zoni naše odgovornosti.“ U riječi načelnika Merlovića smo se i sami uvjerili obilazebi liniju odbrane u zoni Prvog bataljona komandanta Brane Tubaka- U društvu sa komandirom druge čete Veliborom Remić došli smo merđu borce, gdje je linija razgraničenja s neprijateljem oko stotinjak metara. Tu, u rovu, sa svojim borcima je i komandant Tubak. U razgovoru s njim i grupom boraca koju su činili Željko Prodanović, Ljubiša Đekić Ljubiša Jugović, Miladin Gatarić. Željko Galić… saznajemo da su linije odbrane čvrste i neprobojne. Borci su oduševljeni Ozrencima  u odnosu na prilike u kojima se nalaze i odlučno stavljaju do znanja pa pitanije njihove odbrane za neprijatelja pravi bedem.  Ratni put Prve prnjavorske lake pešadijske brigade to sigurno garantuju“.1994-VI_19


„Pobornici mira“ –UNPROFOR i njihovi avioni, kao nikada do sada nadlijeću naše položaje. Muslimani izuzetno precizno gađaju raspored naših jedinica, ne treba biti mnogo pametan da bi zaključio da UNPROFOR snima naše položaje i dostavlja im podatke.
Danas je 26.6.1994. godine, nedjelja, za nas nema odmora, za nas je svaki dan radni. Ponovo Ćipo sa svojom udarnom grupom i „Vukovi“ pokušavaju borbom prsa u prsa probiti liniju odbrane koju su muslimani organizovali, ide teško, u takvoj borbi teško je ranjen Sančanin Milorad a lakše Kalabić Mišo.

Noć je protekla relativno mirno, a zatim ponovo akcija. Na desnom krilu Mauzerovi „Panteri“ solidno napreduju prema koti 726, uzeli su je, dalje ne ide, imali su 28 ranjenih i četiri poginula u ovim borbama. Naša vojna policija s komandirom Popadić Borivojem i 1. bataljon uništavaju isturena odjeljenja muslimana, pomjeraju liniju odbrane prema s.Tunjik, ali podići muslimane na povlačenje, nemoguće je. Naš drugi bataljon i danas totalno neaktivan. Upadamo u vezu s muslimanima i čujemo naređenje da komandiri ubijaju svakog onog ko se počne povlačiti. Sva borbena dejstva na današnji dan  27.6.1994. godine kontroliše general Talić. Ne bi mogli reći da je nezadovoljan sa svim što činimo, jer istinski pokušavamo sve, ali glavom kroz zid se ne može.

Ozren, na izviđanju komandanta 1.bataljona

Na izviđanju komandanta 1. bataljona

Osvanuo je lijep sunčan dan, 28.6.1994. godine, „Vidovdan“, krsna slava VRS, sve smo isplanirali kako da obilježimo ovaj dan, od plana ništa, borbe se nastavljaju prema Tunjiku i Sjenokosu. Naša policija i 1. bataljon dobro rade, 2. bataljon ponovo neaktivan. Od 18.6.1994. godine slabo smo uspjeli pomjeriti liniju odbrane prema neprijatelju. Komandant Vlado sa policajcem Vukovićem odlazi ispred prednjeg kraja 2. bataljona, pravi gluposti da bi dokazao da je moguće pomjeriti liniju odbrane prema neprijatelju.

I danas je general Talić sa nama, lično nam čestita. Brigada je odlikovana a povelju ćemo primiti u nekim boljim uslovima.

Podjeta predstavika opštine na položajima Ozrena.

Bez obzira na borbena dejstva, danas je posjetilo Kolo srpskih sestara i predsjednik opštine Nemanja Vasić.

Noći su uglavnom mirne, sa sporadičnom vatrom u jutarnjim časovima (29.6.1994.). Komandant Vlado , po naređenju generala Talića, odlazi na spoj 1. i 2. bataljona sa vojnom policijom brigade i Vukovima da pokuša nemoguće, izvodi se napad. Kiša i loše vrijeme omogućavaju da se priđe muslimanima koji su se već dobro utvrdili. U rejonu Tunjika počinje borba gotovo prsa u prsa, bacaju se bombe sa jedne i druge strane. Trojica policajaca su lakše ranjeni : Đumić Perica, Milanović Radovan i Blagojević Željko, ponovo neuspjeh, fanatici ni metar da odstupe. Granate koje padaju po našoj liniji odbrane ni ne računamo, brojne su. Danas je teško ranjen borac 1. bataljona Petrović Rajko. Večeras, 29.6. u 19,00 časova general Talić održao je referisanje s komandantima, nije zadovoljan učinkom, ali naglašava da se mora tražiti ključ rješenja kako potisnuti muslimane inače, ugrožen je put prema Voziću, aktivna odbrana mora se nastaviti.

Sve aktivnosti boraca na liniji napada dobro prati pozadina, obezbijeđeni smo sa municijom, hranom i gorivom.

Ove borbe postaju iscrpljujuće, napadamo iz dana u dan, a gotovo da se nismo maknuli sa mjesta. Vojna policija i 1. bataljon dignu dva do tri rova, muslimani se povuku koji metar, ukopaju se i ponovo pružaju žestok otpor.

s.Tunjik

General Talić insistira da se u aktivnu borbu uvede i 2. bataljon koji je neaktivan, poziva komandanta Kuzmanović Milorada i traži aktivnost. Vojna policija OG Doboj pokušava sjeverno od Tunjika uništiti neke rovove – bezuspješno. Imaju veći broj ranjenih i dva poginula borca (1.7.1994.). Oko 16,00 časova kreće prvi put 2. bataljon u ofanzivna dejstva, nisu krenuli daleko prema Sjenokosu i susret sa Muslimanima koji su dobro ukopani, pružaju žestok otpor, jedinica ima ranjenih, ne može naprijed.

Osjeti se velika koncentracija vojske na malom prostoru, svako granatiranje najčešće nalazi po koji cilj, ponovo imamo ranjenih: Milinčić Predrag i Marić Miroslav. Brigada je sada kompletna. Treći bataljon predao je liniju odbrane Jabučić Polje i prikljućio se brigadi na Podsjelovu.

Dio snaga 3.pb dolaskom u s. Gornja Bijesnica, opština Lukavac, Ozren odmah se upućuje za smjenu položaja voda vojne policije brigade u večernjim satima na padinama k. 702 Podcijelova prema s. Tunjik.

Kasnije učestvuje u izvođenju b/d sa izviđačkom četom  1. KK (komandir sv Čaruga) na pravcu prema Šupljoj bukvi.

pripadnici 3.voda 3.čete 3.lpb na položajima Ozrena

Danonoćne borbe iscrpile su mnoge borce, moramo odmoriti jedan broj boraca uvođenjem svježih snaga. Treći bataljon posjeda dio položaja prvog i dio položaja drugog bataljona, kako bi jedan broj boraca izvukli sa linije odbrane u dubinu i malo odmorili. Na referisanju u Tumarama koje je održao general Talić 4.7.1994. godine, planiran je novi napad. Gotovost za napad u 4,00 časova. U borbu se uvodi korpusna policija OG Doboj i „Vukovi“ prolaze između naših položaja u 04.00 časa, sve je spremno, čuju se jauci, muslimani imaju ranjenih, ali se ne povlače već uzvraćaju artiljerijom. U ovim borbama za kratko vrijeme imamo veći broj ranjenih boraca, naš sanitet ima pune ruke posla, opslužuje i sve jedinice koje se nalaze na svim prostorima. Ponovo nismo imali uspjeha, ali 7.7. nastavljamo na ovim prostorima. Danas se vodila uglavnom artiljerijska borba, ispaljen je veliki broj artiljerijskih projektila sa jedne i sa druge strane, ponovo smo imali ranjenih boraca.

komandir 1.voda 1.čete 3.pb na položaju Podsijelova.

Prema Stjepanskom potoku na vijencu organizuje se borbeno osiguranje jačine jednog voda 1. čete sa zadatkom osiguranja i daljih dejstava, a u slučaju jačeg napada neprijatelja da sa povuče pozadi u rovove.                                I dok pokušavamo ofanzivnim dejstvima u rejonu Humke – kote 726 – 8.7.1994. muslimani kreću u protivnapad. Borba prsa u prsa. Treći bataljon se žestoko bori, ne uzmičemo, ali imamo veći broj ranjenih, a poginuo je Martinović Željko, ranjeni su Marić Zdravko, Rakić Rodoljub, Knežević Dobrinko, Kuzmanović Duško, Mijatović Milorad i Vasić Gojko, svi borci iz trećeg bataljona. Moral boraca nije pao, žestoko su se borili i uspjeli su vratiti muslimane na početne položaje. Komandant Tomić Srđan dobro komanduje i kontroliše situaciju u z/o 3. bataljona.

Precizan artiljerijski pogodak muslimana i u 2. bataljonu smrtno je pogođen Repić Mladen, a ranjeni su Dubravac Tomislav i Đukić Goran.

Imali smo izuzetno težak dan, veliki broj gubitaka poslije žestokih borbi. Neprekidne borbe, već veliki broj izbačenih boraca iz stroja, gotovo ništa nam ne polazi za rukom. Težak i nepristupačan teren, nemoguće uvođenje tenkova, muslimani sve to dobro koriste, u sami sumrak 9.7.1994. godine još jedan napad muslimana na kotu 726 i treći bataljon, napad je uspješno odbijen. U ovoj borbi imali smo jednog ranjenog borca – Trivunović Gorana.

Na relativno malom prostoru Podsjelova koncentrisan je veliki broj vojnika i naših  i muslimanskih, a snage kao da su izjednačene, ne možemo ni pomjeriti muslimane , a ni oni nas. Nama je preostalo samo da što bolje utvrdimo liniju odbrane i spriječimo dalji prodor muslimana. Borbe kao da su malo jenjale, sa jedne i druge strane uputi se po koji artiljerijski projektil, više kao da se da do znanja prisustvo jedinica sa druge strane.

Naši borci kao da su ostali bez motiva za ofanzivna dejstva. Nikome se ne kreće naprijed, jer svi dosadašnji pokušaji prošli su bez većih uspjeha. Od 17.6.1994. godine, kada smo krenuli na intervenciju, poslije probijanja linije odbrane laktaške brigade, pa do danas , na ovim prostorima Podsjelova, poginulo je 30 boraca, računajući i interventne jedinice koje su došle na ove prostore da pomognu vraćanje izgubljenih položaja, a oko 260 boraca je ranjeno. Jedan javašluk, opuštenost, neorganizovanost laktaške brigade skupo smo platili – krvlju saboraca.

Situacija na Ozrenu nimalo povoljna, borbe su slabijeg intenziteta, ali i dalje svakodnevne. Pozadinsko obezbjeđenje sve teže obezbjeđuje potrebe, pa se može slobodno reći da i ne zadovoljava, teško obezbjeđujemo municiju, a pogotovo teško je obezbijediti mine za MB 82 mm. Hrane imamo u dovoljnim količinama, a goriva imamo samo za najnužnije potrebe. Težak teren, imamo dosta kvarova na vozilima, rezervne dijelove teško obezbjeđujemo.

Starješine posebne jedinica policije RS sa komandirom vojne policije

Spoj na južnom krilu lpbr sa bPJP MUP RS u rejonu Malovana

Borci koji su pošli na odmor neredovno se vraćaju, pa je komandant lpbr Vlado naredio privođenje neodgovornih boraca policijom. U redovima „Vukova“ osjeti se dezorganizacija, komandovanje kao da je zatajilo, na Ozrenu se nalazi njih 18, danas 14.7.1994. godine „Vukovi“ su izvršili smjenu sa odmora ih je došlo 19. Na minuloj slavi se ne može živjeti. Neprekidno se mora dokazivati i izvršavati postavljeni zadatak. Aktivnijih borbenih dejstava nema, povremeno granatiranje (15.7.1994.), jedna mina pada na raskršće puta za Sjenokos i ubija Jović Sinišu a ranjava Tešić Nevenka i Malić Zorana, borce 2. bataljona. Neko lažno primirje, a svi znamo da muslimani imaju trajni zadatak – presjeći put Zavidovići – Banovići, tu bi ujedno bilo i spajanje 2. i 3. korpusa, spajanje tuzlanskog i zeničkog korpusa, i ukoliko bi ostvarili ovaj cilj, snaga armije BiH bi se povećala. Po svaku cijenu u ovom momentu moramo a i možemo spriječiti prodiranje muslimana. Primirje kraće traje, a takva primirja i nisu dobra, jer u takvim primirjima muslimani aktivno izviđaju i vrše pripreme za napad. Poslijepodnevni časovi – 17,15 časova, a 19.7.1994. godine komandant Vlado sa članovima komande Nikicom, Ivanović Dragom i Glavina Markom obilaze liniju odbrane. Iznenada, žestoka artiljerijska priprema na rejonu kote 721 – Humke i Šujanca, z/o 3. bataljona i „Vukova“.

3.lpb-IKM

Muslimani nas tuku svim i svačim, imali su i tri ispaljena iz VBR-a. borci se izvanredno drže, imamo boraca potresenih detonacijom a i ranjenih. Muslimani podilaze, tuku „zoljama“ i „osama“, a zatim borba prsa u prsa, bacaju se bombe. Žestoka borba traje preko tri sata. U ovoj borbi izvanredno je radila i podrška MB 82 mm 1. i 3. bataljona, GŠ, praga i MB 120 mm. Kada su borbe prestale, oko 22.00 časa, konstatujemo da nismo izgubili ni jedan rov, nismo pomjereni ni korak nazad. Posebno priznanje 3. bataljonu i „Vukovima“ a zamjeniku komandanta3. bataljona Blagojević Vladi, koji je znalački i smireno komandovao u ovoj borbi sva priznanja. Vod „Vukova“ pod komandom Sančanin Bogoljuba Takođe je „odradio“ ovaj posao znalački.

Miladin Grujić – Grujo iz Donjih Galjipovaca, komandir 2.streljačkog voda 1.pč. 3.lpb o borbama 17.7.1994. godine u Glasu borca broj 5. str.19, kaže:

vodnik Grujić Miladin – Grujo

U sjećanju mi i danas 19.7.1994. godine. U borbi sa nadmoćnijim neprijateljem. nakon što je zadobio teške rane, podliježe moj komandir BORISLAV GLIGORIĆ. Zajedno sa Borislavom gine i mladi MILANKOVIĆ. desno od nas, kako su nam javili, jednog poginulog i više ranjenih, imaju i neustrašivi „Vukovi“. Neprijatelja smo zaustavili, ali i tada, i posebno sada, znam da smo to zaustavljanje platili visokom žrtvom.

položaji 1. i 2. pb na gredi Podsjelovo

U ovoj borbi naša linija odbrane je oslabljena, očekujemo napad u jutarnjim časovima, u toku noći 19.7.1994. oko 23,00 časa dolazimo kod generala Talića u Tumare, tražimo pomoć jačine jednog voda. General nam odaje priznanje za izvanredno organizovanu odbranu i čestita svim akterima ove krvave borbe u kojoj su muslimani imali velike gubitke. General Talić pismeno naređuje da nam 43. prijedorska priskoči u pomoć. Kako su i oni slabo stali sa ljudstvom obraćamo se komandantu srbačke brigade puk Suvajac Miodragu, da nam obezbijedi jedan vod, koji bi u eventualnom napadu muslimana mogao priskočiti u pomoć. Od puk Suvajca dobijamo saglasnost i jedan vod u pripravnost čeka naš poziv, zahvalni smo.

3.pč 3.lpb

U međuvremenu izdvajamo borce 1. i 2. bataljona kao i komandu stana  da popune rovove u z/o 3. bataljona i „Vukova“. U jutarnjim časovima kada smo očekivali napad, (20.7.1994.), muslimani miruju, a pred sami sumrak ponovo pješadijski napad bez artiljerijske pripreme, ponovo borba prsa u prsa, spremno smo ih dočekali u rejonu Humke, nanijeli im teške gubitke, povukli su se, a mi nismo imali povrijeđenih. Muslimani ne odustaju od uzimanja grede Podsjelovo, koju ako bi uzeli, presijecaju put prema Vozući, a to znači i odsijecanje jedinica koje obezbjeđuju Vozuću i put Zavidovići-Banovići. U brigadi imamo dosta problema oko obezbjeđenja boraca, u Prnjavoru policija privodi sve one koji neodgovorno nisu došli na smjenu poslije odmora. Pješadijska borba uglavnom izostaje, ali nas neprekidno granatiraju. Nekoliko artiljerijskih projektila „došlo je“ na naše položaje iz pravca Vijenca. Borbe jenjavaju, mi nemamo snaga za ofanzivna dejstva, utvrđujemo se, dobar dio prednjeg kraja linije odbrane inžinjerijski vod minirao je. Povremeno uočavamo muslimane kako se ukopavaju a u toku noći isturaju borbeno obezbjeđenje. Granatiranje naših položaja ne prestaje. NATO snage nadlijeću naše položaje, ubijeđeni smo da muslimanima dostavljaju izvještaje o rasporedu naših snaga, to su te „mirovne snage“ koje „nam pomažu“.

Sa Ozrena svakodnevno mještani iseljavaju, nisu sigurni da će ovi prostori poslije potpisivanja mira pripasti nama. Žestokih borbenih dejstava nema već 15 dana, samo sporadična pucnjava. Bataljoni kao su se opustili, komandanti bataljona puštaju veći broj boraca kući, na liniji se nalazi oko 30%, a to može biti izuzetno opasno, nikako da se uvojničimo. Osjetimo da ni muslimani u ovom momentu nemaju dovoljno snaga za jedan organizovaniji napad, ali gotovo svako veče prilaze našim rovovima gdje vrše izviđanje. Bilo je i aktiviranja mina u našim minskim poljima, čulo se i zapomaganje povrijeđenih.

U ranim jutarnjim časovima, oko 05.15 časova 12.8.1994. godine, zapaljen je magacin municije i MTS u Brijesnici, magacin je bio pod kontrolom 4. ozrenske brigade, a u magacinu je bio smješten i dio naše opreme, frižideri sa hranom, sanitetski materijal, a pored magacina smješten je i šator naše brigade pozadinske baze, sa municijom i gorivom. Požar se brzo proširio, uspjeli smo izvući vozila i dio opreme, ogromne količine municije, opreme ljekova i hrane su uništene. Činjenica je da obezbjeđenja kod magacina nije bilo a kada je požar otkriven sve je bilo kasno. Ako se može konstatovati da je bilo sreće, to je da nije bilo povrijeđenih, jaka detonacija uništila je gotovo sve, a usijani komadi željeza zapalili su okolne šume koje smo sa mještanima uspješno ugasili. Još jedan javašluk, neodgovornost ljudi koji su obezbjeđivali magacin. Ni 4. ozrenska a ni mi nismo imali obezbjeđenje, što je za ne povjerovati. Organi bezbijednosti iz OG Doboj izvršili su stručni uviđaj, ali ostaje činjenica javašluka i neodgovornosti. Mi se izgleda samo učimo na sopstvenim greškama, a dokle tako? Borbi nema, ali mi ginemo. Muslimani povremeno granatiraju (18.8.1994.), jedna mina pada na liniju 1. bataljona i smrtno je pogođen Živković Ljubomir, a ranjeni su Vasić Drago, Milanković Miroslav i Milanković Duško. Nespretnim rukovanjem 19.8.1994. godine Šuman Mladen, ranjen – samoranjavanje. Ponovo gubimo tri borca iz „Vukova „ – mina i gine Lugonjić Sreten, a ranjeni su Bijelić Ljubinko i Dakić Slobodan. Blokada od strane Srbije osjeća se u dobroj mjeri u jedinici. Municije imamo u malim količinama, ali zadovoljavajuće. Hrane imamo dovoljno, ali kvalitet ne zadovoljava, gorivo je obezbijeđeno samo za sanitet i prevoz hrane.

Bez borbe 26.8.1994. godine gubimo još jednog borca, Dvorančić Slobodan , četni starješina 3.pb pogođen je snajperskim hicem u glavu, podlegao je na licu mjesta. Danas, 27.8.1994. godine obavljeno je glasanje da se borci izjasne da li su „za“ ili „protiv“ plana „kontakt-grupe“, tri borca su glasala „za“ a 2 listića su bila nevažeća. Ovakve rezultate glasanja smo i očekivali, nismo mogli glasati protiv sebe.

Tumare

Komanda TG Ozrena koja je bila sa IKM-om u rejonu Nenića 10.9.1994. godine preseljava se kod manastira na Ozrenu, a naš lijevokrilni – policija (PJP – posebne jedinice policije) pridodaju se nama. Posljednjih dana uočavamo veći pokret muslimanskih jedinica kao da vrše pregrupisavanje snaga, posebno su uočeni pokreti ispred prednjeg kraja PJP. U jutarnjim časovima, 12.9.1994. godine, komandu brigade posjećuju general Kalečević, pukovnik Arsić i major Stanković, cilj posjete je obilazak fronta, upoznavanje sa položajima i aktivnostima muslimanskih snaga. Članovi pretpostavljenih  komandi detaljno  su upoznati sa zadacima koje izvršavamo. Na spoju 1. bataljona i CSB Banja Luka 13.9.1994. godine, muslimani pokušavaju probiti liniju odbrane. Tučemo ih sa MB 82 mm i pješadijskom vatrom. Napad je bio slabijeg intenziteta i muslimani su brzo odustali.

Metalci imaju jedan fin izraz „zamor materijala“. Da li je u brigadi došlo do tolikog zamora, ne znamo, ili je u pitanju javašluk? U komandi 1. i 3. bataljona osim komandanta nema ni jednog člana komande , svi su na odmoru. Da li je ovo javašluk, ovakvo ponašanje može skupo koštati, ovdje se greške plaćaju ljudskim životima i niko ne odgovara. Najsavjesnije svoj dio posla odrađuju borci u rovovima. Muslimani su neprekidno aktivni , stalno traže mogućnost da nam nanesu gubitke. Dok prevozimo hranu do CSB-a, iz „brovinga“ tuku naše vozilo, ranjena su dva borca iz ozrenske brigade, koji su bili na kamionu, vozač Gajić sretno izvlači oštećeno vozilo 15.9.1994. godine. U rejon 1. bataljona na liniju odbrane pada mina i četiri borca su ranjena:  Tulić Dragoljub, Mikić Borko, Nuždić Dragiša i Javorski Pero.

Na današnji dan 18.9.1991. godine, izvršena je mobilizacija odreda TO Prnjavor, kao i voda PDV te štaba i zaštitno-štabne čete. Od ovih jedinica do danas razvila se Laka prnjavorska brigada. Ovaj dan skromno obilježavamo kao dan formiranja brigade. U Prnjavoru je održana akademija i parastos za poginule borce.

Svi oni koje se nalaze u Podsjelovu susreću se sa mnogim problemima. Već je zahladnelo, nemamo pećica, rovovi prokišnjavaju, pa je voda u njima, ovdje su zime hladne, a drva nismo obezbijedili, motorna vozila su u lošem stanju, trebao bi detaljniji pregled i remont da se pripreme za zimu. Tražimo od nama pretpostavljenih TG Ozren i OG Doboj pomoć, ništa ne dobijamo. Kompletna brigada je, slobodno možemo reći, na teret građana opštine Prnjavor, a to je isuviše veliko opterećenje za nerazvijenu opštinu. Moramo istaći angažovanje organa vlasti opštine Prnjavor koje ulažu napore da nam obezbijede uslove za borbu i opstanak u ovim teškim uslovima. Na Podsjelovu nikada nije mirno, ako izostanu pješadijske borbe, onda tuče artiljerija. Mi uočavamo neprekidno kolone motornih vozila, a od obavještajnog organa OG Doboj dobijamo redovne podatke da muslimani vrše pregrupisavanje snaga, te da u širi rejon Podsjelova dovode svježe snage. Dobili smo i podatak da su došli i „Crni labudovi“, jedinica koja je napala laktašku brigadu i pomjerila liniju odbrane na našu štetu. Posebno upozorenje je čuvati se DG koje muslimani često koriste.

Nesretnim slučajem 20.9.1994. godine Jevtić Mirko iz „Vukova“ pucao je i ubio svoga druga Ardan Gorana. U jednom redovnom obilasku i kontroli naših minskih polja 27.1994. godine, ispred CSB-a u rejonu Kestena, ranjeni su inžinjerci Radić Stanoje, komandir, Malić Veselko i Bilbija Marinko. Muslimani su ih uočili ispred prednjeg  kraja naše odbrane i tukli sa MB 60mm. Sutradan 28.9.1994. godine, ponovo u obilasku naših minskih polja na našu minu nagazio je inžinjerac Čanković Dane i teško je ranjen.

Iz rejona Nenića jasno uočavamo aerodrom u Tuzli, na koji posljednjih nekoliko dana slijeću teretni avioni. Embargo na uvoz naoružanja očigledno ne postoji kada su u pitanju muslimani, NATO snage ih dobro snabdijevaju.

Očigledno je koncentracija snaga velika i da se sprema ofanziva širih razmjera, a iz OG Doboj dobijamo upozorenje 4.10.1994. godine o mogućnosti bombardovanja položaja od strane NATO avijacije. Preduzimamo mjere maskiranja, a tenkove prevozimo u šumu Čevaljuša. Zima je nastupila, hladno je, kiša i susnježica, blato do koljena, najveći problem je u doturi hrane do linije. Putevi su propali, kamioni sa lancima jedva se probijaju, posebno je teško doturiti hranu drugom bataljonu, hrana se kuva, a borci je nisu dobili za večeru 6. i 7.10.1994. godine u 2. bataljonu po izjavi zamjenika komandanta 2. bataljona Vrhovac Dragana. Očigledno da organizacija rada od komande bataljona do rova nije dobra, komande bataljona uspavale su se i traže da komanda brigade rješava ono što bi sami morali riješiti. Borci su dobri, a starješine se moraju uvojničiti i izvršavati svoje zadatke da ne bi bilo isuviše kasno. Posljednjih nekoliko dana dobijamo upozorenje od obavještajnog organa OG Doboj o brojnim aktivnostima neprijatelja i mogućnost napada na Humku i Šujanac. Pojačali smo osmatranje, izvršili smo popunu sa municijom, a u rejonu Čevaljuše držimo interventnu brigadnu jedinicu „Vukove“, njih 35 je u stalnoj pripravnosti. U rejonu Humke muslimani su raspoloženi za razgovore, stalno prizivaju naše borce. Za nas, a i za neprijatelja, izuzetno značajne kote 726 i 715, pa zbog toga muslimani ove kote neprekidno drže pod vatrom. Na ove položaje u nekoliko navrata bacali su i neke naprave ručne izrade, naši borci ih nazivaju „bojleri“, od ovakve jedne naprave ranjeni su 16.10.1994. godine Kovačević Stevo, Trivalić Duško i Tošić Milorad. Ponovo snajperista i 19.10.1994. godine na koti 726, pogođen u glavu Đukić Milanko, na licu mjesta podlegao. Borbi značajnih nema, ali uporni muslimanski snajperisti često pogađaju. O moralu rijetko govorimo, ali se mora konstatovati da i pored čestih gubitaka u našim redovima nema panike, borci su smireni, moral zadovoljava. Ne može se istaći da je moral na visokom nivou kao u vrijeme borbi za koridor ili Brod, ali su borci sigurno stabilni i traže minimum, a to je odjeća, obuća, municija i hrana. Ako ovo obezbjeđujemo i borci će pružati maksimum. Ovakvu ocjenu morala možemo dati jer redovno obilazimo borce na položajima, a najčešće ih obilazi moralista brigade Mitrić Boro i operativac Merlović Nikola. Primijetili smo da ima dosta boraca slabijeg zdravstvenog stanja, ali mi boljih nemamo. Veći broj boraca ima porodičnih problema, a dobije se utisak da se ti problemi zakratko zaborave dok borac boravi na liniji odbrane. U brigadi ima veliki broj izvanrednih boraca, dobrih drugova i dobrih ljudi. Primjetno je da je veliki procenat boraca sa sela. Ništa novo nije rečeno ali neka bude zabilježeno – tatini sinovi već su se nekako snašli i njih nema sa nama. Na redovnom referisanju moralista Mitrić ističe da ima 123 zahtjeva za oslobađanje iz jedinice po raznoraznim osnovama. Teoretski bataljoni su brojčano popunjeni a praktično to nije ni blizu formaciji. U ovom momentu 23.10.1994. godine na Ozrenu se bolesni, pobjegli iz jedinica i na radnim zadacima u Prnjavoru i to: ranjeni, bolesni, pobjegli iz jedinica i na radnim zadacima u Prnjavoru, te jedan broj boraca je na odmoru. Mobilizacija novih boraca je veoma slaba i ako se dobije koji borac to je najčešće bolestan i sa preporukom da se rasporedi u pozadinske jedinice. Žešćih  borbi na Podsjelovu nema, ali svakodnevna provokaciranja su prisutna, komandant Vlado ide redovno na referisanje u OG Doboj, tako da sve potrebne informacije imamo, dobro smo upoznati o borbama koje su preduzeli muslimani 22.10.1994. godine sa ciljem presijecanja Ozrena i uzimanja Doboja kao i o žestokim borbama na bihaćkom kao i na kupreškom ratištu, a i zbog pripremanja ofanziva muslimana na mnogim ratištima, 4.11.1994. godine predsjednik Karadžić objavljuje opštu mobilizaciju.

Naređenje TG Ozren: da moramo preuzeti još 14 rovova od PJP i tako nam se zona proširuje na oko 5 kilometara. U ovom momentu u mogućnosti smo da prihvatimo ovaj zadatak, jer muslimani uglavnom provociraju bez ofanzivnih dejstava, ali u slučaju napada imamo isuviše široku zonu odgovornosti i teško bi bilo organizovati sigurnu odbranu. Brigada je dobro popunjena, u ovom momentu imamo brigadnu rezervu 30 „Vukova“ i 15 izviđača, bataljoni imaju rezervu jačine jednog voda, tako da možemo biti zadovoljni sa prisustvom u brigadi.

Gotovo na svim frontovima muslimani kreću u ofanzivu, očekivali smo napad i u širem rejonu Podsjelova. Kraće primirje a zatim 9.11.1994. godine u 06,15 časova jaka artiljerijska priprema po prednjem kraju naše odbrane i u dubinu. Posebno žestoko je tučena kota 726, 706, 702 te 551 u z/o PJP. Poslije artiljerijske pripreme, žestok artiljerijski napad na tri pravca. Treći bataljon se dobro brani. Upada u vezu muslimanima, kontrolišemo njihov rad. Napad traje oko 60 minuta, a zatim slijedi naredba „Povucite se do mene da napravimo plan za dalja dejstva!“

Očekivali smo sljedeći napad koji je uslijedio u 11.00 časova iz pravca Tunjika prema koti 702, drugi pravac Lazendići – Kolotin. Napad dug i uporan. Traje oko tri časa. Žestoko se tuče i PJP. U toku napada muslimani nas tuku artiljerijom. Sa kraćim prekidima ofanzivna dejstva muslimana traju do 15.00 časova. Napad smo očekivali. Borci su se dobro psihički priprema li. Naša sredstva podrške navođena su sa prednjeg kraja, tako da su dobro pogađali ciljeve, nismo osjetili ni jednog momenta da je linija odbrane ugrožena. Poslije uspješno odbijenog napada, moral boraca porastao je kao i sigurnost u sopstvenu vrijednost. U ovoj borbi imali smo 5 ranjenih boraca. Zbog žestokih borbi imali smo povećanu  potrošnju municije i goriva. Pozadinsko obezbjeđenje iz Prnjavora stiže redovno, nemamo ničeg u velikim količinama, ali zadovoljava, municije imamo dovoljno da možemo žestoko uzvratiti. Još jednom ističemo da TG Ozren i OG Doboj da nas ne obezbjeđuju municijom i gorivom. U večernjim časovima 9.11.1994. godine na referisanju komandant Vlado odaje priznanje bataljonima, interventnim jedinicama i PJP na izvanrednom držanju. Sve jedinice dobijaju nove zadatke jer sa svanućem očekujemo novi napad.

U ranim jutarnjim časovima, 10.11.1994. godine , uočena je veća koncentracija muslimana u rejonu Sjenokosa. Tačno u 07,39 časova neprijatelj izvodi jak napad prema koti 551 i lijevom krilu našeg bataljona. Kraći, napad, neprijatelj se povlači , u 08,08 ponovni napad, isti pravac. Žestoke borbe traju do 09,00 časova, kada neprijatelj probija liniju odbrane PJP i uzima kotu 551, para liniju do bijeljinske čete PJP bez otpora, te desno do spoja sa našom brigadom. Ovu borbu podržala je jaka artiljerijska vatra neprijatelja. Poslije pada linije, pokušali smo intervenisati sa našom rezervom. Izviđači s komandirom Sančanin Bogoljubom i braćom Đukić vraćaju devet izgubljenih rovova, stižu pod kotu 551, tu su zaustavljeni. Pripadnici PJP panično bježe izuzev bjeljinske čete. Panika je neviđena. Iz komande PJP u Kestenu iz brigade je upućen major Merlović Nikola da pokuša organizovati odbranu, ali bez uspjeha. U komandi PJP sam komandant, komandiri četa i vodova zajedno sa zamjenikom komandanta PJP bezobzirno su pobjegli. Sramota! PJP bježi prema Tumarama. Naši borci Sančanin, Jerinić i Gavrić jedva uspijevaju izvući komandanta PJP sa dokumentacijom i KZU.

U 12,00 časova iz pravca Tunjika neprijatelj napada kotu 702 u z/o 3. bataljona i ponavlja napad u 13.35 časova. Borbe traju do kasno u noć. Brigada više nije sigurna, lijevo i desno krilo – naši susjedi – su dobro uzdrmani, organizujemo bočna obezbjeđenja. Moral brigade je zadovoljavajući, s napomenom da vojska s pravom negoduje zbog napuštanja položaja pojedinih jedinica bez borbe. Sa kote 551, koju su muslimani uzeli, izuzetno dobro kontrolišu put koji prolazi kroz Kesten, a prema Vozući. Istog dana, u večernjim časovima k-dant TG Ozren – major Stanković, na referisanju donosi odluku da se moraju vratiti izgubljeni položaji u z/o PJP. Izvršene su pripreme uz artiljerijsku pripremu, određene su udaren grupe „Vukovi“, brigadni izviđači i vojna policija, jedinice naše brigade, te pridodati nam „Cigini“ i „Bekšini“. Koordinaciju grupa vršiće komandant major Mišić. Napad na kotu 551 izveden je 14.11.1994. godine. Izvršena je dobra artiljerijska priprema a zatim je uvedena praga i trocijevac koji su odradili dobar dio posla. U 12.00 časova „Vukovi“ upadaju u prve rovove i počinje paranje linije. Ostvarena je izvanredna saradnja udarnih grupa, komandovanje je bilo na visini zadatka, ostvaren je cilj, uzeto je 20 rovova i vraćena je kompletna linija koja je prije nekoliko dana izgubljena, muslimani su pretrpjeli poraz, imali su veći broj poginulih, samo trojicu smo uspjeli izvući, u ovoj borbi ni jedan naš borac nije povrijeđen. Trebalo bi istaći pojedince, ali svi su bili tako izvanredni da bi se moglo pogriješiti o nekom. Ponovo je uspostavljena linija odbrane. Od pretpostavljene komande samo pohvale za dobro izvedenu akciju. Sutradan ponovo napad muslimana, očekivalo smo ga i spremno dočekali na koti 551, kota je odbranjena. Pitamo se samo odakle im tolika upornost, neprekidno trpe gubitke, a ipak napadaju.

Ispostavilo se da su tačni obavještajni podaci koje smo dobili: u širi rejon Podsjelova došao je veći broj elitnijih muslimanskih jedinica i to 318. zavidovićka brigada, neke jedinice iz Viteza, kao i specijalne jedinice.

Svakodnevne borbe, borci su iscrpljeni, ali moraju izdržati, muslimani ne odustaju od namjere da prisijeku put prema Vozući. Za 20.11.1994. godine planirana su bila naša ofanzivna dejstva prema Sjenokosu, pripreme su izvršene, jednostavno izostao je motiv i udarne grupe nisu krenule u napad. U kasnim večernjim časovima, 20.11.1994. godine dobijamo informaciju koju lično putem uređaja prenosi major Stanković: „Prema pouzdanim podacima u zoru 21.11.1994. godine kreće jak napad muslimana na kompletnoj liniji Podsjelova, sa težištem na k. 551, a moguć je napad na k.715. Interventne snage da budu spremne za borbu, sva oruđa da su spremna za dejstva. Ispred nas se nalaze 303. i 314. brigada, vojna policija i izviđači, a u rejonu 715 i Šurjanca je oko 300 plaćenika – mudžahedina!“

Procjena situacije nije bila dobra, muslimani nisu narednih dana napadali, samo uobičajne provokacije. Brigada ima povišenu borbenu gotovost, naši izviđači redovno se spuštaju prema muslimanskim položajima. Samo možemo konstatovati da su dobro ukopani, da ispred prednjeg kraja isturaju borbena obezbjeđenja, te da su brojni. Ništa nam nije jasno kako se ponašaju muslimani, posljednjih dana gotovo da nisu ispalili metka.

Napadnu je naš lijevokrilni susjed, muslimani žestoko granatiraju srbačku brigadu 6.12.1994. godine, a zatim napadaju širi rejon fronta: Malovan, Podnomalovan, Paljenik, žestoke borbe, mi imamo pripremljene interventne jedinice u slučaju potrebe da se pomogne. Srpčani se izvanredno bore, nanose gubitke neprijatelju, a linija odbrane ostaje ne promijenjena. U ovoj borbi iz rejona Kesten minobacačima 82mm pomogli smo odbranu srbačke brigade.

Brane Tubak,  ppor, komandant 1.lpb, u Glasu borca  lpbr, broj 5, str. 18:

prikupljanje za Benkovac

1.lpb 1993.

Od 20.5.1994. godine,  kada  smo  se  prvi  put  obreli  na  Ozrenu,  bili  smo  suočeni  sa  teškim  i  složenim  zadacima. Nakon  udarca  koji  je  pretrpjela  laktaška  brigada,  što  se  desilo  uoči  našeg  dolaska,  osnovni  zadatak  nam  je  bila  stabilizacija  linije  odbrane. To  je  podrazumijevalo  utvrđivanje  i  istovremeno  zaustavljanje  okuraženog  neprijatelja,  te  uvezivanje  fronta  i  linije  sa  našim  lijevim  i  desnim  susjedima. Već  u  junu  smo  imali  prvi, a u  oktobru  i  drugi  jači  i  žešći  pokušaj  neprijatelja  da  nas  natjera  na  povlačenje. Oktobarski  pokušaj  je  djelimično  i  uspio  jer  je  pala  linija  naših  susjeda. Linija  prnjavorske  je  ostala  netaknuta. U  saradnji  sa  Ciginim  i  Bek  šinim  momcima  čak  i  vraćamo  to  što  je  već  ranije  izgubljeno.

Prosto nevjerovatno kako je sve mirno, bez borbe. Najveće probleme zadaje nam niska temperatura, srećom nema kiše i blata, zima je suva. Teško obezbjeđujemo drva a za brigadu je potrebno oko 200 m drveta mjesečno. Pozadinsko obezbjeđenje je na nekom zadovoljavajućem minimumu.

Alkohol, taj neminovni pratilac svih jedinica, često nam je zadavao više problema od samog neprijatelja. U pijanom stanju, Jugović Rajko odlazi pravo muslimanima na liniju 16.12.1994. godine, nikada se više nije vratio. Od dolaska na ozrensko ratište proteklo je šest mjeseci, a mi smo u ovom periodu vodili gotovo svakodnevne borbe, odbijen je veliki broj napada muslimana, u ovom periodu imali smo 19 poginulih boraca i preko 200 ranjenih. Najčešće su borci stradali u nekim mirnijim situacijama, kada su muslimani slali pojedinačno artiljerijske projektile ili snajperom pogađali naše borce, u direktnoj borbi najmanje smo imali žrtava.

Naša vlada 23.12.1994. godine potpisuje četvero mjesečno primirje, treba ga poštovati, to nam je interes, interes nam je da se rat što prije završi, ali ne po svaku cijenu i na našu štetu.

Na upražnjeno mjesto NŠ u komandi brigade postavlja se 27.12. 1994. godine , k1k Tomić Srđan, a za komandanta 3.lpb postavlja se dosadašnji zamjenik ppor Vlado Blagojević, dok je zamjenik komandanta sv Sančanin Bogoljub.

 

Potpisano primirje se uglavnom poštuje, obostrano. Ovo primirje koristimo da bi konsolidovali redove, nastojimo popuniti brigadu svježim snagama,  vršimo utvrđivanje. Borci se slobodno kreću po liniji, a primjećujemo i muslimane koji su sigurni na svojoj liniji. Za vrijeme primirja nastojimo popraviti veći broj vozila koja su dobro dotrajala, vršimo lakši remont tehnike, oruđa. Na komandnim mjestima u brigadi ima veći broj starješina koji nisu završili ranije vojno stručno osposobljavanje, sada nam se pružila prilika da neke od njih pošaljemo na kurseve za komandire vodova i četa u školu „Rajko Balać“. U Petrovo šaljemo snajperiste na kurs 28.1.1995. godine. Obavljeni su tehnički pregledi svih oruđa. Neki nedostaci su otkloljeni. U ovim „mirnim“ vremenima najviše posla imaju  pozadinci. Nismo u stanju obezbijediti dovoljne količine municije hrane i goriva. Često se ističe na referisanjima u k-dama OG i TG da smo mi bogata brigada. Veliki broj pripadnika naše jedinice radi na obezbjeđenju uslova za rad kako mi obično kažemo prve linije. Sa dosta uspjeha obezbjeđuju ono osnovno, a uz razumijevanje i pomoć organa vlasti u opštini. Ipak mi nismo bogata već skromno obezbijeđena brigada.

U ovim mirnim uslovima, bez problema obezbjeđujemo sigurnost linije odbrane, a 1.2.1995. godine dobijamo naređenje OG Doboj o proširenju linije odbrane uključujući kotu 551. Uz dosta napora i novom organizacijom odbrane, preuzeli smo položaje od PJP. Da li je ovo pametan potez ne znamo, ali smo sigurni da je umanjena borbena gotovost brigade, sada nam je teško obezbijediti brigadnu i bataljonsku rezervu. Ove aktivnosti oko preuzimanja linije obrane od PJP pratili su muslimani, ali nas nisu tukli. Potpisano primirje se obostrano poštuje, ali i loši vremenski uslovi onemogućavaju aktivnosti širih razmjera. Redovno kontrolisanje aktivnosti muslimana , uočavamo rad njihovih jedinica. Nikada do sada nismo dobijali toliko i tako preciznih informacija od organa bezbijednosti. Sve informacije upozoravaju da muslimani koriste ovo primirje kako bi se što bolje pripremili za ofanzivna dejstva, njihova jedina opcija je rat.

Za vrijeme ovog primirja i mi smo brigadu koliko-toliko konsolidovali, brojno stanje brigade u martu mjesecu je 1532 borca, na Ozrenu se nalazi u smjeni od 600 do 900 boraca. Izvršili smo obuku izviđača, organizovan je kurs u Kalajišima (Vozuća), a u organizaciji OG Doboj. Kursirana je i vojna policija kao i snajperisti. U ovom vremenu primirja formirali smo i POV. U martu mjesecu već se zaboravilo na potpisivanje prekida borbenih dejstava, svakodnevno se tuče linija odbrane, obostrano. Najčešće je to pješadijska vatra, ali se ponekad uputi i koja mina iz minobacača.

U komandi TG Ozren planirana su i ofanzivna dejstva, u više navrata napad je odbačen zbog loših vremenskih uslova, 20.4.1995. godine u 04,30 časova izvršili smo jaku artiljerijsku pripremu, tukli smo iz svih oruđa po neprijateljskim položajima, muslimani su bili iznenađeni. Artiljerija je dobro obavila svoj zadatak, ali kada je pješadija trebala da krene na kotu 571 i to udarne grupa: „Vukovi“, „Cigini“, „Bekšini“, vod vojne policije i interventna grupa srbačke brigade, stalo se. Kota 571 nije uzeta, a to znači da se nije moglo krenuti prema Malovanskoj kosi. Oko 08.00 časova, kada su se muslimani malo pribrali, počinju žestoko da nas granatiraju. Kompletnu akciju pratio je ppuk Đukić. Na referisanju potpukovnik Đukić ističe da je artiljerija dobro izvršila pripremu, ali udarne jedinice nisu imale motiva i nisu krenule.

Muslimani se osjećaju nesigurnim, dovlače nove snage, što su naši izviđači uočili. Kada je u pitanju odbrana, sigurno imamo punu kontrolu, zabrinjava što se ponekad broj boraca drastično smanji u zoni odgovornosti. Prema procjeni, na Ozrenu i u svakom momentu u našoj brigadi, moralo bi biti 700 do 800 boraca uz obaveznu brigadnu i bataljonsku rezervu. Zabrinjavajuće je i odsustvo starješina na dan 4.5.1995. godine, u prvom bataljonu odsutni komandant i zamjenik, u 2. bataljonu odsutni komandant i zamjenik, u 3. bataljonu prisutan samo komandant, u odredu „Vukova“ odsutan komandant i zamjenik, u vodu MB 120mm odsutan i komandir i njegov zamjenik, u vodu inženjerije odsutni komandir i zamjenik. Ovakvo konstatovano stanje je samo činjenica a komentar sigurno nije potreban.

Opšti zaključak u 1994. godini da odbrana Ozrena nije ugrođena, jer na cijelom ovom prostoru  jedinice VRS uspješno brane svoje položaje.

Vidi Borbeni put lpbr Prnjavor, strana 40.

GLAS BORCA U 1.PRJEŠADIJSKOM BATALJONU

Glas borca lpbr Prnjavor, broj 2 str.5

GLAS BORCA IZ 2. PJEŠADIJSKOG BATALJONA

Glas borca lpbr Prnjavbor, broj 2. str.11

GLAS BORCA U 3. PJEŠADIJSKOM BATALJONU

Glas borca lpbr Prnjavor, broj 3. str. 15

POMOĆ SABORACA IZ 27.mtbr Derventa 1.KK VRS

Glas borca lpbr Prnjavor, broj 2. str. 8, na ozrenskom ratištu

Komandni dio 3.lpb na Ozrenu

Na izviđanju zone odgovornosti lpbr na Ozrenu

vojna policija lpbr Prnjavor

Tehnička služba pozadinske čete u s. Kesten, na Ozrenu 1994.

Ozren 1994. s.Bijesnica-s.Nenići, pripadnici SnSl lpbr Radulović, Senka i Maleš u pomaganju unprofora.

Borbe za kotu 551, opisane su u prvom broju Glasa borca lpbr:

Ranih jutarnjih sati 9.11.1994. godine bude nas jake detonacije izazvane eksplozijama Nastavite sa čitanjem

Ozren 1995-Proljeće-95

29.4.2022.

Višković: Presuda Mahmuljinu neobjašnjiva

Detalji presude Mahmuljinu: Znao da mudžahedini planiraju zločine, ali ništa nije učinio da ih spriječi

Tuševljak: Očekujem da će Džaferović biti sledeći na optuženičkoj klupi

Borbe na Podsijelovu

str. 149

Operacija Trećeg kurpusa, odnosno 35. divizije pod tajnim nazivom„Proljeće-95“, sa ciljem osvajanja grede Podsjelova („kapija Ozrena“) i odsijecanja Vozuće, među inostranim mudžahedinima šifrovanog naziva «Fethul-mubin» – «jasna pobjeda» počela je u zoru 27. 5.1995. godine, na Spasovdan, i trajala do 30. maja. U njoj je učešće uzelo 1. 500 muslimanskih vojnika.
Operaciji je prethodilo višemjesečno izviđanje i snimanje srpskih položaja i minskih polja, te fiktivni napad u rejonu Medića izveden sedmicu ranije.
U Odluci za napad komandanta 35. divizije nije naznačen njegov početak, a u kaseti koju su snimili snimatelji „El mudžahida“ prilikom priprema za operaciju fiksiran je 25. maj. Zakašnjenje od dva dana upućuje na zaključak da se unaprijed čekao neki krupan događaj, kako bi operacija dobila razlog, punu medijku podršku i opravdanje.
Udari združenih snaga izviđačkih dijelova 328. brigade (zavidovićke), i 329. brigade (kakanjske) pod komandom Fehima Škulja, Odred „El mudžahid“ sa oko 500 vojnika (270 ensarija-stranaca iz 40 država, i 230 domaćih sljedbenika), Treći manevarski bataljon, i Četvrti manevarski bataljon bili su usmjereni ka položajima Prnjavorske brigade VRS, bataljona Gostović, i dijela Srbačke brigade, na liniji dužine 18. kilometara. Drugi manevarski bataljon je bio u rezervi u Кrivaji.

linija rovova na Podsijelovo

južna linija rovova

Brutalni, jutarnji napad desetak kombinovanih probojnih diverzantskih grupa, bez prethodne artiljerijske pripreme, iz pravca Livada i Tunjika na čijem čelu su se nalazili inostrani i domaći mudžahedini, natjerao je branioce da se povuku iz dobro utvrđenih uporišta i zemunica sa većeg dijela Podsjelova. Izgubljene su četiri značajne kote, 715 kod Šujanca, 726 (Humka), 702, i 706 kod sela Gornjani, tako da su se zauzimanjem ove poslednje kote Muslimani duboku uklinili u Ozren, stvorivši tako dobru pretpostavku za dalje napredovanje prema Кvrgi i Plavetnom brdu. Grupu ka koti 702 predvodio je Jemenac. Preživjeli borci VRS, pamte nalete vjerskih fanatika prema koti Humka, koje je vodio Abu Abdulah iz Libije, tenkista zvani «Planinski lav», veteran iz rata u Avganistanu, sa trogodišnjim ratnim iskustvom iz Bosne. Pogođen je direktno u čelo. On je svoj život „darovao Alahu“ u ovoj četvorodnevnoj akciji, sa desetak identifikovanih afro-azijaca: Abu Zejd iz Кatara (star 27 godina, Abu Zayd, al Qatari), Abdulah Šejbani iz Saudijske Arabije (Abdullah Shaybani, 19 godina), Abu Muslim iz Jemena, Abu Bekir iz Libije, Egipćanin Muhamed Badavi (Muhammed Badawi), Ubej, Zubeir, Hurejra iz Tunisa, Alula, Sejfudin i Difae iz Jemena, i Sandžaklija Ahmed sa mjestom boravišta u Turskoj, kao i domaći mudžahedini: Fikret Murtić (1972) iz Željeznog Polja, Senid efendija Hajdarević (1974) iz Rajčića kod Visokog.
Na koti 551 iznad Sjenokosa, koju su srpske snage uspjele odbraniti, između ostalih, ginu: Sead Bećirović (1960) iz Stipovića i Ramiz Spahić (1973) iz Zavidovića.
-Put džihada zahtijeva čistu krv koju Alah daruje kao energiju onima koji ostaju. Poginulo je 19 mudžahedina od čega 14 ensarija. Smatramo ih šehidima! Sva zahvalnost pripada Alahu, a pobjeda vjernicima!- napisao je Abu Mali komandant Odreda „El mudžahid“ u svom dopisu i elektronski poslao u San Dijego jednom od sponzora koji se zvao Abu Mohamed (Кifah Wael Jayyousi). Ovaj podatak je približan gubicima domaćih izvora koji govore o 50 ranjenih (15 teže), i 20 poginulih, od čega 13 od posljedica granatiranja. Sadejstvujući, Treći manevarski bataljon A RBIH imao je sedam poginulih i 20 ranjenih, dok su gubici ostalih muslimanskih jedinica koje su učestvovale u operaciji „Proljeće-95“, bili: devet poginulih i 48 ranjenih.

Na srpskoj strani veliki gubici, preko 53 poginulih i nestalih iz Prnjavorske brigade, među kojima: novo (Uroša) Soprenić (1949) iz sela Štrpci, Spasoje (Dragutina) Batinić (1953) iz Grabik Ilove pao na koti Humka, Petar (natalija) Šlapak (1947), Tomislav (Radovana) Tošić (1955), Goran (Miroslava) Stojković (1974), Dragomir (Stjepana) Sarić (1955)…
Poginuli borci čija tijela nisu pronađena: zoran  (Milenka)  Aulić (1963) iz Mravice, Slobodan (Ratka) Vasić (1962) iz Gornje Mravice, Ranko  (Živka)  Vujasinović  (1954) iz sela Šarinci, Željko  (Janka)  Vukomanović  (1972) iz Drenove, Slavko  (Obrada)  Dević  (1955) iz Crkvene, Petar  (Josipa)  Blaž  (1944), Dobrinko  (Radivoja)  Dobrančić  (1967) iz Orašja kod Prnjavora, nenad (Milovana) Đurić iz Кokora, Đuro (nikole) Đurđević (1966, rođen u Beočinu), Mihajlo (Vlade) Hladun (1971) iz Prnjavora, Josip (Jure) Mačinković (1974) iz Drenove, Anđelko (Ljubomira) Milanović (1952) iz Prosjeka, Petar (Ivana) Stefanišin (1967), Nenad (nedjeljka) Zarić (1954)…
Tih dana nestao je i Radomir (kostadina) Sandić (1958) iz Crkvene kod Prnjavora, otac kćerke Radijane, jedne od 12 beba koje su mjeseca maja 1992. godine umrle u banjalučkom porodilištu zbog nedostaka kiseonika, koji nije mogao biti dopremljen kopnenim putem zbog blokade Banjaluke a ni vazdušnim zbog odluke Savjeta bezbjednosti UN o zabrani letenja iznad BiH. Radomirovo tijelo takođe nije pronađeno.
Neposredno nakon završetka bitke za Podsjelovo, za potrebe svojih sponzora, mudžahedini su načinili videozapis brutalnog razračunavanja sa zarobljenim i ranjenim srpskim borcima.

str. 127

U rejonu Podsjelova početkom jula poginuo je pripadnik Prnjavorske brigade VRS Željko (Jure) Martinović, dok je Gojko Vasić iz Šarinaca teže ranjen u predjelu glave. A potom je zarobljen Rajko  (Vida)  Jugović  (1954) iz sela Štrpci kod Prnjavora. Nije poznato da li je tijelo stradalog razmijenjeno.

21.7.1995.

Str.153
21.7.1995. godine, počinje operacija 35. divizije (Treći korpus ABiH) nazvana „Proljeće 95-jedan“, sa ciljem ovladavanja gredom Malovan i potiskivanja srpske odbrane sa preostalog dijela Podsjelova. Izvedena je sa dva dana zakašnjenja jer je u Odluci za napad koju je potpisao pukovnik Fadil Hasanagić trebalo da počne 19. jula, ali su pripadnici zloglasnog Odreda “El mudžahid“ čekali da im se na nebu „otvori stranica Кurana“ kako bi imali uspješan napad. Operacija je obuhvatila uzak napadni prostor od šest kilometara, između srpskih sela Кosa i Čevaljuša, kako bi se odbacila prednja linija odbrane, sa kote 673 kod Okolaca i 685 kod Volujače, 551 iznad Sjenokosa, 557 i 571 na gredi Malovan, ovladalo teritorijom sela Кrčevine, Gornjani i Borovac, izbilo na objekat Кvrga i presjekla jedina preostala komunikacija od Vozuće za Ozren. Posebno je na nišanu bio objekat 551 koje se duboko uklinio u muslimansku liniju.

Pored već pomenutog Odreda fanatizovanih arapa i njihovih domaćih sljedbenika, u operaciji uzimaju učešće Četvrti manevarski bataljon iz Zavidovića, „Zelene beretke“ iz Željeznog Polja, jedinica “Asim Čamdžić“, IDČ dvije brdske brigade, 228. i 229., izviđači 327. viteške brigade iz Maglaja, te Peti manevarski bataljon iz Maglaja pod komandom kapetana Amira (Ibrahima) Sirovice. Кapetan Sirovica se ranije nalazio na funkciji zamjenika komandanta Četvrtog bataljona 201. brigade (maglajske).
Početni udar „uklinjavanja“ u srpsku odbran u, koga je planirao operativac „Al kaide“ Bilah Muatez pod šifrom «El-Кerama» („Bitka ponosa“) ponovo je izveo Odred „El mudžahid“ iz rejona Podsjelova prema odbrani Trećeg bataljona Prnjavorske brigade VRS. Prethodilo mu je temeljno izviđanje.
Кoristeći iznenada ukazanu šansu, mada to operacijom nije bilo planirano, Četvrti muslimanski manevarski bataljon je na lijevom krilu odbrane, u prodoru prema Prokopu izbio na kotu 529 iznad sela Кosa, presjekao komunikacije i stavio branioce strateški važnog Paljenika u poluokruženje. O tome je opširno pisao list „Ljiljan“ u reportaži od 9. avgusta 1995.
Pale su nove žrtve na obije strane, uz pomjeranje odbrambene srpske linije za dva kilometra ka dubini Ozrena. Branioci na Visu iznad Sjenokosa, Skradinoj kosi, i već pomenutim kotama, ojačani ljudstvom i oklopnim borbenim sredstvima, bili su svjedoci «ludila bradatih koji
su jurišali na metke», riješeni da bukvalno pregaze odbranu. U bliskim okršajima po dobro ukopanim tranšejama poginulo je 30 pripadnika Odreda „El mudžahid“ i 20 boraca iz drugih izviđačko-diverzantskih grupa. Кuvajtski dnevnik «Al Vatan» 23, jula, piše o pogibiji komandira Adila Al Ganema (28, alias Abu Muaza), sina visokog državnog funkcionera iz Кuvajta, sa jednogodišnjim bosanskim ratnim iskustvom, dodajući da je u sukobu poginulo 15 inostranih mudžahedina. Polovina je identifikovana: Abu Muslim iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Ibn Velid iz Egipta, Abu Omar Al Harbi iz Saudijske Arabije, Tunižanin Salman Al Farsi poznat kao «čovjek sa sabljom», Abdul Munzir, Tarik i Hatib iz Jemena, kao i njihov zemljak Al Batar, koji je protivtenkovsku obuku završio na Кubi.
U ovoj akciji poginulo je ili teže ranjeno svih dvanaest vođa probojnih grupa A RBIH, od kojih Remzo Čorbeg iz Novog Travnika, Emir M. Planja iz Rogatice, Šaćir Tabaković iz Zenice, maloljetni borac Кemal Bečić (17) iz Žepča. Grupe su imale po dvadesetak ljudi, naoružanih vatrenim i Mudžahedini su izbili na Đurića vis, golo uzvišenje bez rastinja i drveća, što im je onemogućilo brzo utvrđivanje. Srbačka i Četvrta ozrenska brigada su stavljene u obruč. Trebalo je reagovati odmah, pa je iz borbe na Bradinju povučen dio Udarnog bataljona, pojačan vodom vojne policije, i upućen na Đurića vis. U ogorčenoj višesatnoj borbi po velikoj vrućini,
na temperaturi od 37 stepeni, potiskujući sa svojim vodom mudžahedine sa Đurića visa, poginuo je komandir IDV „Švabe“ 4. Olpbr Dragan (Milenka) Tripunović -Tripa (1972) iz Medića. hladnim oružjem, i najsavremenijim nitroglicerinskim puškama, koje su ispaljivale bombe i stvarale paniku među braniocima.

Na srpskoj strani veliki gubici. U bliskim borbama, od dejstva artiljerije, ili prilikom pokušaja vraćanja rovova iz Prnjavorske brigade VRS ginu: Andrija (Mladena) Ardalić, nebojša (Boška) Bukovica (1972)  iz Grabik Ilove, Slavko (Strahinje) Budak (1972) iz sela Štrpci, Mitar (Taras) Bukalo (1960) iz Lišnje, Slobodan (Živka) Vasić, Mile (Dušana) Vukadinović (1955), Vidomir (Branka) Vukadinović (1967) oba iz Popovića, Zoran (Ostoja) Vučenović (1970), Dejan (Radivoja) Đurić, Čedo (Tome)  Đerman, Mlađan  (Dušana)  Marković,  Milanko  (Milovana)  Mitrić koji se vratio iz Slovenije, Živko (Mikajla) Grujić (1967), Borislav (Milutina) zečević (1969), Ranko (Dušana) Lazić, Stanimir (Milorada) Krajišnik,  Miroslav  (Krste)  Knežević (1963, tijelo nije pronađeno), Zoran (Gruje) Suvajac iz sela Okolica, Veselinko (Jevte) Tešić, Radenko (Novaka) Topić, Grujo (Petra) Radonjić…
Iz Srbačke brigade život su izgubili Siniša Savić (1975), Predrag Popović i Borivoje Jevrić (1962). Ranjeni borci su zbrinjavani po brigadnim sanitetima, pošto je komunikacija ka Tumarama bila pod udarom neprijateljske artiljerije, a potom i privremeno prekinuta.
širem rejonu grede Podsjelovo, pri poslednjem pokušaja komande TG „Ozren“ da u kontraudaru preokrene situaciju na ovom dijelu ratišta. Taj pokušaj se završio na vraćanju izgubljene kote 685.
Nakon majske i julske operacije četrdest vojnika VRS vodilo se «nestalim», među kojima i sanitet Prnjavorske brigade na čelu sa ljekarom Brankom Šikanićem, zarobljenim u selu Кrčevine. Ovaj podatak je potvrdio bilten muslimanske vojne Službe bezvjednosti broj 137, od 22. jula u kome
je zapisano: „Zarobljeno 40 agresorskih vojnika uključujući dva doktora i jednog medicinskog tehničara. Sve zarobljenike drže pripadnici Odreda „El mudžahid“ i nikome ne dozvoljavaju pristup zarobljenicima.“
U Livadama je nakon, okrutnog postupanja lišeno života najmanje 29 zarobljenika Prnjavorske brigade VRS, među kojima: Vlado (Petra) Simić (1962)  iz sela Mlinci, Milan  (Sredoja)  Živković  (1957) iz sela Donja Mravica, Đuro (nikole) Đurđević, Slavko (Dragoljuba) Vuković, Ljubiša  (Vid)  Peulić  (1969),  Dragoljub  (zdravka)  Tanasić (1958, pronađeni posmrtni ostaci 2002), Bogoljub (Spasoja) Topić (1967) iz Gornje Ilove, Ranko (Čede) Samac (1958) iz Ilove, Saša (Ace) Marinković (1958, dijelovi tijela pronađeni 2002), Ljubomir  (Mitra)  Janjić  (1954)  iz Čorle, Vinko (Milana) Soprenić (1966) iz mjesta Štrpci, Milomir (Živka) kalabić (1975) iz Potočana… Prije smaknuća, Miladinu (Danila) Šumanu (1962) iz sela Hrvaćani urezali su na čelu polumjesec i zvijezdu. Miladinovi posmrtni ostaci su pronađeni i dentifikovani 2007. godine u Bukviku (selo Кrčevine). Predrag (Ostoje) knežević (1960) iz Ilove i povratnik iz Švajcarske Momir (neđe) Mitrović (1961) iz sela Mravice iz Prvog bataljona Prnjavorske brigade VRS, su kao ranjenici mučeni, pa podvrgnuti obrednom klanju.
Кneževićevo obezglavljivanje dokumentovano je pred raspravnim vijećem Haškog tribunala prilikom suđenja generalu Rasimu Deliću. Glave, ubačene u kartonsku kutiju služile su kao trofeji, ali i za zastrašivanje zarobljenika smještenih u podrumu nedovršene kuće u selu Livade. Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani u selu Božićima ispod Podcjelova, 2006. godine.
Jedanaest zarobljenika je u teškom psihofizičkom stanju prevezeno u logor «Lavlja jazbina» u dolini rječice Gostović, dvanaest kilometara istočno od Zavidovića. Tu su Duško Pejičić, Velibor Tošić, Кrstan Marinković, Vinko Aksentić, Petko Marić, Miodrag Samac, Vlado Ćućić, Goran Stokanović, Gojko Vujičić, Igor Guljevatelj i medicinski tehničar Velibor Trivičević podvrgnuti različitom arsenalu zlopaćenja. Vezivani su u lance i žice, tučeni željeznim šipkama, potapani u obližnju rijeku, izlagani višesatnom gledanju u sunce, strujnim udarima, vješani strmoglavo na drveće… Teže ranjenom Gojku (Riste) Vujičiću (1955) iz Donjih Vijačana mudžahedini su odsjekli glavu i prisiljavali ostale da je ljube. Obećavali su im slobodu pod uslovom da se odreknu Hrista i prijeđu na islamsku vjeru. Кrajem avgusta prebačeni su u zenički zatvor, odakle su razmijenjeni.
Pošto su 20. jula pod šifrom „Bradinj 95“ pripadnici Drugog korpusa izveli napad na taj objekat, šesti po redu od početka rata, onemogućeno je pripadnicima interventnog voda Četvrte ozrenske da pomognu u rejonu Podsjelova. Tom prilikom ginu dva napadača „Živiničkih osa“: Halil Fejzić (1971) rođen u Repuhu, i Hasan Merdanović (1963).
Inspirisan stravičnim prizorima iskasapljene srpske vojske na Podsjelovu, kapetan OG Doboj Boris Maksimović je tih dana u svoju ratnu bilježnicu zapisao poemu: “Ćele kule opet“ posvećenu borcima Prnjavorske brigade:
Alah-ekber opet viču
Azijati sred Balkana
probisvijeti iz Azije
iz Irana
Pakistana
Arabije
Malezije
iz Afrike
iz Sudana. . .
Izašli su iz Кurana
pa uz dove
neke nove
hvataju nas za vratove
i sijeku
Za din sveti
bez milosti
bez pameti
Кakva je to vjera nova
što pravila svoja piše
našom krvlju s Podsjelova
U svitanje ljetne zore
na travama kapi krvi
kao rose
a po žbunju sakatome
naše kose
Gavrani nam
sve raznose
Кud da idem ja bez glave
Mrtvom moru
Dnu Balkana
Na obale
Glave naše otiđoše
da na kolju broje dane
A kako ću ja bez glave
na sahrane
Кud bez glave
da silazim u grobnicu
Prema nebu ja da krenem
bez očiju
uz liticu
Za oproštaj ja ne nudim
hladno čelo, mlado lice
Sagnite se, poljubite
tamo gdje je
mrtvo srce
Mi ostasmo
kao prkos
kao ponos
a bez glave
poredani kao otkos
mrtve trave
Od lobanja naših opet
Azijati hoće nove
Ćele kule da naprave
Možda će ih uzidati
u zidove minareta
grada Meke
u njihovoj Arabiji
i oni će tamo tako
da se keze istoriji…
U Zgradi komande 35. divizije u Zavidovićima 2. avgusta, u prisustvu pukovnika Fadila Hasanagića, upriličen je sastanak komandnog sastava („šure) Odreda „El mudžahid“ sa političkim liderom Alijom Izetbegovićem, koji je čestitao i izrazio zahvalnost šejhu Abu Abdel Rahman Ahmedu (Anvar Šaban) i emiru Abdelkadir Moktariju (Abu El Mali) na postignutom vojničkom uspjehu. Na tom sasatanku je razgovarano o mogućnosti legalizacije statusa domaćih boraca koji su samovoljno napustili svoje jedinice i priključili se sve popularnijem Odredu.

Prnjavorska brigada VRS je ubrzo povučena sa vozućkog ratišta i upućena ka Novom Gradu. Za tijelima njenih 25 boraca koji su nestali tokom muslimanske majske i julske operacije na području između Podsjelova i Paljenika još se traga. Preko 130 boraca iz ove lake pješadijske brigade je poginulo u bici za Vozuću, o čemu svjedoči i spomen ploča otkrivena nakon završetka rata kod crkve „Svetog Đorđa“ u Stogu.

Ozren juli 1995.

Stanje u zoni odgovornosti brigade

Svinjašnica

Na Podsjelovu svakodnevne borbe, muslimani tuku liniju odbrane brigade artiljerijom, a sa manjim grupama pokušavaju prodor kroz našu odbranu. Brigada je dobro opterećena. Jedan broj naših boraca nalazi se na na odmor sa Ozrena.

Rejoni odbrane 2. i 1. pb na vijencu Podsijelova

l/o Nikolino brdo – s.Čevaljuša posjeda 2.lpb , 1. lpb posjeda od s.Čevaljuše – tt685. IKM, Gorjani- Gaj – k. 551 (isklj.), a 3. lpb zauzima položaje na k.551 – Vis – i 6 rovova na Malovanu bPJP MUP  CJB Doboj

 

Rejon odbrane 3.pb

Pripadnici 2.lpb na Ozrenu

Pripadnici 1.lpb na Ozrenu

Ponovo konstatujemo neprekidne borbe, neprijatelj tuče artiljerijom, a sa manjim grupama kreće u napad. Rad izviđačkih grupa je neprekidan, od krajnjeg cilja muslimani ne odustaju. Obavještajni organ OG Doboj nas obavještava da se u  Zavidovićima pripremaju jedinice koje će učestvovati u b/d na Podsjelovu.

Oko 08,00 časova, 4.7.1995. godine u obilazak brigade dolazi general Kelečević Boško, načelnik štaba Komande 1.KK. Zajedničko referisanje sa komandom brigade. Komandant Vlado u iscrpnom izlaganju, koje je trajalo oko dva i po časa, do detalja upoznaje generala o stanju u brigadi, kao i zadacima koje momentalno izvršavamo. Očigledno je general zadovoljan izloženim, a zatim se obratio komandi brigade da nas upozna sa stanjem:

gen.puk Momir Talić

„U 1. korpusu takođe ima dosta problema, snage oko tri brigade su van zone odgovornosti korpusa, tako da nema teoretske mogućnosti ojačati jedinice na ozrenskom ratištu, koje zasigurno imaju dosta problema. Sarajevska ofanziva je teška, ali dobojska  bi mogla biti još teža. Rat će se sigurno riješiti na prostorima 1. KK. Vaša brigada je jedna od najboljih, najstabilnijih i najopremljenijih brigada. Malo je jedinica da poslije toliko gubitaka ostanu stabilne. Svima nam najteže pada što imate 48 boraca koji se vode kao nestali, za sada ništa ne možemo učiniti.“ Iz ovakvog izlaganja generala Kelečevića, došli smo do saznanja da se jedino možemo pouzdati u vlastite snage, te da se moramo maksimalno angažovati kako bi sačuvali borce i prostor koji nam je povjeren.

Poslije referisanja, general je obišao položaje 1. bataljona, razgovarao sa borcima i na kraju dao povoljne ocjene o stanju u brigadi. Za ne povjerovati je kako su muslimani svakodnevno aktivni, tuku nas artiljerijom, pješadijskom vatrom, izviđačke grupe su im aktivne, sve je to smišljeno da nas maksimalno iscrpe i psihički i fizički. Primjećujemo veliki broj vojnika koji dolaze u širi rejon Podsjelova u kolonama, očigledno je pripremaju se za ofanzivna dejstva. Naši rovovi su solidno popunjeni ali nemamo ni jednog borca u rezervi. Najslabije tačke su nam na spojevima na lijevom krilu sa PJP a na desnom krilu sa gostovićkim bataljonom. U ovom momentu, 7.7.1995. godine sa pridodatim nam jedinicama (pragisti, tenkisti, inžinjerci i izviđačka četa OG 9) na Podsjelovu se nalazi 950 boraca. Da bi mogli obezbijediti bataljonsku i brigadnu rezervu i koliko-toliko solidan odmor, trebalo bi nam još oko 200 boraca. Da dobijemo pojačanje u ovom momentu, to je gotovo nemoguće jer nema ni jedne slobodne jedinice u OG i 9 1. KK iako smo dobili usmeno obećanje generala Kelečevića i generala Arsića da ćemo ubrzo dobiti pojačanje. Obavještajni podaci koje dobijamo od OG 9 ni najmanje nisu ohrabrujući, svi su nagovještaja da se muslimani spremaju za novu ofanzivu, dovode nove snage, a pretpostavlja se da imaju i mudžahedine, koje koriste samo za ofanzivna dejstva. Naši izviđači takođe potvrđuju brojnost neprijateljskih vojnika.

Na liniji odbrane naše snage su u punoj pripravnosti, jer podaci koje imamo nagovještavaju siguran napad na pravcu naše brigade. Izvršili smo i procjenu, očekujemo napad na 1. i 3. bataljon, pravac kota 685 i Krčevine. Izvršili smo popunu municijom, obavili smo sve pripreme, zabrinjava nas jer nemamo rezervi osim voda izviđača i policije a to je nedovoljno. Gotovo smo sigurni da će nas sutra, 21.7.1995. godine, u jutarnjim satima napasti muslimani. Obavještavamo kompletnu liniju odbrane, maksimalna pripravnost,  svi smo na nogama, cijelu noć gotovo niko ne spava.

Napad neprijatelja 21.7.1995. godine

IKM 1.lpb 1994.

Kao što smo i očekivali, 21.7.1995. godine već u 02,15 časova uočeni su pokreti pješadije u rejonu 3. bataljona – rejon Krčevine. Tučemo sa MB 120 mm zaprečnu vatru a i MB 82 mm 3. bataljona takođe. Muslimani počinju sa napadom u 04,10 časova na 1. bataljon i to sa čela bivši IKM bataljona – tt 685. [1]

Napad veoma snažan. Tuku rovove na lijevom krilu brigade 1. bataljona raketnim projektilima, odmah je pogođen rov u kome su bili Bunić Miroslav, Popović Sretko, Mireckej Ivica, Tambur Božo i Milanković Slaviša, svi borci iz ovog rova poslije pješadijskog napada – poginuli su. U sljedećem rovu poginuli su Radonjić Grujo, Sibinčić Nedeljlko, Kuzmanović Predrag, a ranjeni su Mičić Goran, Kostrešević Nedeljko i Gajić Miladin. Niko ne odstupa, borci prihvataju borbu.                                  U žestokoj borbi ginu Štikić Milorad, Božičić Slavko i Čupeljić Branislav [2], a teže je ranjen Dakić Radoje. U istom momentu, neprijatelj otvara prolaz kroz liniju odbrane i prodire u dubinu. Ispod kote 685, na platou koga su branili izviđači  OG 9, niko ne prihvata borbu i izvlače se prema selu Borovci, bez ijednog povrijeđenog borca. Na spoju 1. i 2. bataljona žestoka borba gdje život gube Mitrović Momir, Milić Slobodan, Simić Vlado i komandir voda Budak Slavko. Oko 10 boraca teže je i lakše ranjeno. Vodovi vodnika Budak Slavka i Pajić Miloša pružali su snažan otpor do 05.15 časova, kada se sa svojim vodom morao povući Pajić Miloš. U ovoj borbi sredstva podrške izuzetno dobro su radila, ali u jednom momentu kada više nisu mogli pružati otpor, posada tenka napušta tenk koji kasnije pada u ruke neprijatelju

Treba napomenuti da ispred prednjeg kraja 1. bataljona je bilo urađeno minsko polje minama koje su u toku napada muslimana veoma često aktivirane, te mine nisu uspjele zadržati napad muslimana.

Uspjeli smo aktivirati i nekoliko „fugasa“ koje su bile napravljene. Muslimanski fanatici trpe gubitke i napadaju dalje. Na spoju 1. i 2. bataljona na lijevom krilu 2. bataljona, borci su se hrabro borili i u ovoj borbi poginuli su Pezerović Zdravko, Vukadinović Budimir, Rakić Radenko, Pančić Božidar, neprijatelj je probio liniju odbrane i uputio se prema pekari Čevaljuša. Žestok napad nije se mogao izdržati, po naređenju komandanta lpbr Vlade 1. bataljon izvlači se na rezervni položaj s. Memići – Mramor i organizuje odbranu.

Minobacači 2.lpb na Ozrenu

Protivoklopni vod 2.lpb

Treći bataljon prvi je počeo sa borbenim dejstvima, zaprečnom vatrom. Napadnuta je kota 551 i 599,  ali preko kote 576 – Platoa neprijatelj prolazi na mjestu gdje su bili izviđači OG 9 i brzo stižu iza leđa komandi 3. bataljona u Kestenu. Zamjenik komandanta 3.lpb Sančanin Bogoljub dobro kontroliše situacije, izvlači komandu bataljona sa vezom na rezervni položaj. Situacija teška za bilo kako organizovati i pružiti snažniji otpor. Kapetan Živković, komandir 1. pješadijske čete, uspijeva da se kote 599 iza neprijateljskih leđa izvuče četu na rezervni položaj. U Kestenu u sanitetu bili su dr Šikanić Branko i tehničari Trivičević Velibor i Knežević Miroslav, koji se nisu uspjeli izvući iz okruženja. [3]

U ovoj krvavoj borbi, veći broj boraca je poginuo. Znamo da su neki od njih zarobljeni. Do večernjih časova uspjeli smo formirati kakvu-takvu liniju odbrane. U toku borbenih dejstava u pomoć nam pristiže 18 boraca 1. ozrenske lake brigade a u večernjim časovima još dva voda 1. ozrenske brigade.

Da su borbe bile teške govore i izjave pripadnika 3.lpb i dostavljen izvještaj komandi brigade o borbama u rejonu odbrane 3.lpb:

U izvještaju komande 3.lpb s.Borovci o napadu neprijatelja na rejon odbrane bataljona, dana 21.7.1995. godine, dostavljeno komandi  brigade kaže se:

„Petak 21.7.1995. godine oko 1.25 časova uočeno je približavanje neprijateljskih snaga položajima duž čitave linije rejona odbrane  bataljona. Odmah po uočavanju neprijateljskih aktivnosti sva vojska je stavljena u stepen prve borbene gotovosti.

Minobacačima su dejstvovali zaprečnom vatrom po uočenim ciljevima. Odmah je obaviješten lijevi i desni susjed o pripremi neprijateljskih aktivnosti za izvođenje napada na rejon odbrane bataljona, zatim je obaviještena komanda brigade i ujedno je tražena pomoć u ljudstvu.

U 4.10 časova počeo je napad neprijatelja na tt 685 i 1.lpb. Odmah poslije pada tt 685 i ulaska neprijatelja u s.Gorjani, otpočeo je žestok napad na položaje 3.lpb sa ciljem da stavi u okruženje. Pravac napada neprijatelja bio je Skradinska kosa -k. 571 – Markovića vis s jedne strane, s druge strane, južno, tt 551 – s.Kesten – Rudenjak. Pošto je neprijatelj počeo sa zaposjedanjem rezervnih položaja, prije nego što su jedinice 3.lpb bile primorani da se povuku na rezervne položaje zbog opasnosti da cijela jedinica padne u okruženje, naređeno je povlačenje na rezervne položaje.

Pošto je neprijatelj zauzeo rezervne položaje prije boraca 3.lpb i u borbi zarobio veći broj boraca bataljona u povlačenju,  ostali pripadnici jedinice primorani su da se probijaju prema s.Borovci, gdje je na tim položajima formirana linija odbrane:  Jasike – Ravne- Kvrge, gdje je uspostavljena linija odbrane  i zaustavljen dalji prodor neprijatelja.

U rejonu Jasika ubijen je jedan mudžahedin  koji je izviđao teren za dalje napredovanje neprijatelja. Zbog munjevite i jakog napada neprijatelja  i brzog napredovanja od s.Gorjana preko Skradinske kose prema koti 571. i Markovića visa s jedne strane i od tt. 551 prema s.Kestenu i Rudenjaku, najveći dio snaga bataljona koje su nestali, pale su u ruke neprijatelja prilikom povlačenja. Tom prilikom nestalo je 34 boraca. Zarobljen je broving, mb60mm, motorno vozilo TAM 110, sredstva veze, naoružanje od nestalih boraca, oružje u rezervi i veću količinu municije različitog kalibra, kao i bataljonski sanitet sa opremom i lijekovima.

Dolaskom u s.Borovce, prilikom probijanja nije bilo rezervnih snaga koje su bile smještene u rejonu Jasike, osim izviđača Srbačke lpbr koji su došli u pomoć.

Izviđači iz TG Ozren koji su bili na položaju „platoa“ su prije dolaska pripadnika bataljona u rejon Jasike, povukli sa položaja bez ijednog poginulog ili ranjenog pripadnika, posjedali u vozila koja su bila kod saniteta ozlpbr  u s.Borovci i otišli prema Kvrgama.

Zbog velikog broja nestalih 34 pripadnika bataljona, izvučenih poginulih boraca i 38 povrijeđenih i ranjenih boraca, naglo je pao moral za borbu pripadnika bataljona i uz veliko angažovanje komande bataljona i komandi pješadijskih četa, jedva se održavaju položaji, ali je neprijatelj ipak zaustavljen u svom daljem napredovanju.“

Prema izjavi pomoćnika komandanta 3.lp bataljona za pozadinu u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine :

Petak, 01.30 časova uočeno je približavanje neprijateljskih snage na cijeloj liniji z,/0 3. bataljona. Istog momenta zamjenik komandanta bataljona izdao je naređenje o punoj b/g što de i učinjeno od strane pješadijskih četa te de istog momenta data naredba vodu MB 82 mm da počne sa zaprečnom vatrom i to duž čitave linije. MB su odmah počeli se dejstvom i u vrlo kratkom periodu ispaljeno je oko 350 mina. Tada de došlo do smirivanja da bi ponovo oko 04.10 časova. došlo do velikog napada od strane neprijatelja uz artiljerijsku podršku.                                              Naš bataljon de takođe uzvratio MB dejstvima de bi nešto kasnije primjetili da su snage neprijatelja zaposjele naše rezervne položaje. Neposredno po tom obavještenju došlo do pada k.551 uz gubitke. Na istoj koti tog trenutka zamjenik komandanta izdaje naređenje o povlačenju što je i učinjeno.

Obzirom da je došlo do upada neprijatelja iza naših leđa prilikom povlačenja došlo je do zarobljavanja većeg broja naših boraca.

Borci su takvim saznanjem bili izgubili. moral, ali su savjesnošću većeg broda boraca, komandira i komandnog sastava uspjeli ponovo da uspostave liniju odbrane pravcem s.Borovci -Kvrge -Ravne i uspjeli da zaustave dalje napredovanje neprijatelja. U ovim dejstvima izgubljeno je više MTS i opreme.“

Prema izjavi referenta opštih poslova u komandi 3.lpb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

„Oko 01, 30 časova borci sa linije odbrane 3. pješadijske  čete su komandi bataljona da su primijetili privlačenje neprijatelja našim rovovima na cijeloj liniji odbrane treće čete. Komanda bataljona obavijestila je komandu brigade i lijevog susjeda – PJP MUP-a-plavce i vod mb 3. bataljona. Od oko 02.00 časova počeli su da dejstvuju  naši mb uz navođenje boraca sa linije. Vod mb dejstvovao je sve do iza 04.00 časova kada je pala linija odbrane treće čete. Od jakog neprijateljskog pješadijskog  napada pala je linija odbrane 3.pč kao i linija odbrane lijevog susjeda. Zatim,  neprijatelj napada i 1.pč 3.lpb i izbija na plato IKM 1.lpb . Naređeno je povlače bataljona. Desni susjed bataljona „mušcevi” izviđači OG, nisu otvori otvorili vatru i prihvatili borbu. Na pojedinim dijelovima rezervnih položaja neprijatelj de već bio zaposjeo neke rovove, tako da nova linija nije mogla  biti zaposjednuta snagama bataljona na rezervnim položajima. Pripadnici 1. pč  i dio boraca 3.pč prošli su kroz mjestimično zaposjednute rezervne položaje i povukli se prema našim mb i sanitetu u Borovcima.  Dio boraca 3. pč koji je viđen u povlačenju nije îzbio na rezervne položaje i vode se kao nestali. Uspostavljena je nova linija odbrane u Borovcima prema IKM. 1.lpb i Markovića visu.Oko 17.00 časova neprijatelj je napao, i pri ovom napadu ubili smo jednog mudžahedina. Do večeri uspjeli smo uspostaviti novu liniju odbrane.  U ovom napadu neprijatelj je upotrijebio jake pješadijske snage potpomognute jakom artiljerijskom vatrom sa ispaljenim velikim brojem granata iz svih oružja i oruđa ( RB, ose, zolje i dr)upotrebom upaljača tako da su granate aktivirale iznad rovova,  izgledalo je „kao da gori nebo”. U momentu kada su zauzimali našu liniju mudžahedini su klicali „alahu uekber“ sve je ličilo kao u filmu.“

Prema izjavi vodnika komandira pratećeg voda u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

Dana 21.07.1995. godine u r/o jedinice 1.pč u 01.20 časova primijetili smo pokrete neprijateljskih snaga prema našoj 1 liniji odbrane. O pokretu neprijatelja smo obavijestili višu komandu. Oko 01.30 časova počeli su tuku naši MB sa zaprečnim vatrom, a borbena gotovost je dignuta na najviši stepen. Snažan napad neprijatelja je izveden oko 04,00 časova.  Neprijatelj je bio toliko jak da do tada nismo vidjeli toliku silu koja je krenula na nas, a u ratu sam od 1992.godine. Borba je trajala sve do 04.40 časova kada je naređeno povlačenje na rezervne položaje, jer je neprijatelj potisnuo našeg, desnog susjeda te smo ostali u okruženju.    Zbog jake vatre neprijatelja morali smo se povlačiti a dio MTS nismo stigli povući. Probijajući se između neprijatelja izvlačili smo se na rezervni položaj tako je šest naših saboraca ostalo u okruženju a nije im se moglo pomoći zbog jake neprijateljske vatre.                                                    Naša rezervna linija već je bila zaposjednuta od strane neprijatelja tako da smo se morali povlačiti dalje prema s.Borovcima, tu su nas čekali izviđači Srbačke brigade koji su nam pritekli u pomoć i istog dana smo uspostavili novu liniju. Poslije podne oko 16.00 časova ponovo nas je napala grupa mudžahedina i tada smo uspjeli da ubijemo jednoga.

Prema izjavi pripadnika 1. pješadijske čete u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

Noću poslije jedan sat dana  21.07. 1995. godine na liniji odbrane 1.čete 3.bateljona osjetili smo pokret neprijatelja koji su nam govorili da će biti opšti napad na našu liniju. O istom smo obavijestili preko našeg komandira voda višu komandu koda je poslije 01.15 časova da minobacačima održava zaprečnu vatru. Komandir čete de naredio punu borbenu gotovost te smo svi bili u rovovima. Nešto pride četiri sata čuli smo žestoke napade na našeg lijevog i desnog susjeda. Očekivali smo svaki tren da će nas napasti što su i učinili u opštem napadu (oko četiri i deset časova). Spremno smo ih dočekali, prihvatili borbu ali njihovi  pješadijski napadi bili su strašno masovni.

Zbog njihove masovnosti i probijanja linije na desnom krilu kao i pada kote na lijevom krilu naređeno nam je od strane komandanta bataljona povlačenje na drugu liniju odbrane. Tada su nam veze popucale a ujedno i odsječeni od naše naše komande jedinice. Povlačenje smo obavili disciplinovano i održavajući neprijatelja vatrom. Tada smo shvatili da smo u okruženju, ali panike nije bilo. Izvukli smo se na drugu liniju ali nas je neprijatelj udario sa bokova zbog čega smo bili primorani povući se na novu liniju u mjestu Borovci. Tu smo sredili liniju. Zbor jake vatre neprijatelja na prvoj liniji dio MTS nismo mogli izvući. Imali smo nešto ranjenih saboraca, ali smo saznali da nam nedostaju  sedmorica boraca koji su vjerovatno u toku povlačenja ostali zarobljeni.

Prema izjavi vodnika komandira minobacačkog voda 3.lpb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

mbv 3.lpb

Dana 21.7.1995. godine oko 01.30 časova javljeno je iz komande bataljona  da je uočeno približavanje neprijatelja na liniji zone odgovornosti 3. bataljona. Tražena je podrška MB 82 mm i zaprečne vatre na pravcima Gaja, kote 551, Visa i tt 551. Podrška  MB je počela oko 01.30 časova i dejstvovala do naredbe od komandanta bataljona za povlačenje, a ta naredba je došla oko 04.30 časova. Povlačenje na rezervne položaje jer smo trpili jaku artiljerijsku vatru. Ispaljeno je oko 500 mina 82 mm i došlo je do pregrijavanja  cijevi minobacača i jedna je cijev izbačena iz stroja. Povlačenje je počelo kada je pješadija neprijatelja  zauzela IKM 1.bataljona tj. naše desno krilo i Markovića vis. Naše lijevo krilo trpelo je vatru pješadijsku i artiljerijsku kao i vatru iz brovinga. U tom vremenu počele je pješadija probijati rezervnu linju i pristizali na MB položaje i tada je neprijatelj dejstvovao sa naših rezervnih položaja. Naša pješadija je zauzela novu rezervnu liniju na pravcima Borovci – Kvrge -Ravne. Kada se vod MB povukao na novi rezervni položaj Kamen, tj. G.Brijesnica i odatle smo dalje davali podršku pješadiji 3.bataljona. Istog dana  uspostavljamo novu liniju, a drugog dana linije  se  pomjerena nešto naprijed.

Prema izjavi pripadnika 2.voda 3.pješadijske čete 3.lpb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

3.lpb 3.pč 1994.

U noći između 20. i 21.7.1995. godine negdje iza ponoći primijetili smo privlačenje neprijatelja u zoni odgovornosti drugog voda. Odmah ubrzo počeli su da rade naši minobacači ali neprijatelj nije odustao od prilaženja našim rovovima. Negdje poslije jedan sat iza ponoći dobili smo obavještenje da se očekuje jak neprijateljski napad mada smo mi već bili svjesni toga pošto je dan prije bila napadnuta 4. ozrenska lpbr. Neprijateljski napad je počeo negdje poslije 04.00 časova. Neposredno poslije șlabijeg pješadijskog napada uslijedila je jaka detonacija (valjda od tenka) gdje je Mlađan Marković poginuo a Živko Grujić ranjen u glavu  iznad lijevog oka. Bez povrede smo bili poslije te detonacije, ja. i Milanko Mitrić, komandir voda,  dok Topić Bogoljuba vidio na rovu..

mitrić m

vod Milanko Mitrić

Potom je uslijedila pješadijska vatra po tranšeju kojom smo se morali povući, jer turci su već bili na kraju tranšeje našeg rova, mada je Milanko rekao da bježim kako znam jer turci su već tu na rovu. Odmah zatim bacio sam bombu i potrčao tranšeom, na izlazu iz tranšeje uslijedila de ponovo jaka detonacija gdje sam osjetio veliku toplotu i vidio sam crvenu svjetlost. Poslije toga našao sam se kod susjednog rova, ali ne znam kako. Po priči ljudi iz rova njima sam došao sa turske strane. Tada sam Stevi Suvajcu dao pušku da popravi jer nisam mogao da stavim okvir municije a nisam znao da je na pušci otkinut dio kundaka i valjda jos neki dijelovi. Odmah potom sam primijetio da na  opasaču nedostaje pištolj i dio futrole.                Sa tim ljudima iz rova sišao  sam do kuće u kojoj je bila naša pozadina, a u blizini je i komanda bataljona. Odatle smo odmah krenuli prema rezervnim položajima jer turci su nam bili za petama, U šumi ispod rezervnih položaja san se onesvijestio od tada se samo povremeno sjećam nekih elemenata do bolnice u Tumarama.

Prema izjavi komandira 2. voda 3.pješadijske čete 3.lpb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

Dana 20.7.1995. godine od komande smo dobili informaciju da je tog dana napadnuta 4.ozrenska brigada i po pokretu neprijatelja primjetili smo da se sprema napad većih razmjera i na položaje naše jedinice. Što se u noći sa 20. na 21.07.1995. godine i dogodilo tj. mi smo komandi javili da se balije privlače negdje oko 01.30 časova kada smo ih i uočili.                                                                                              Nakon našeg javljanja višoj komandi usledilo je odmah dejstvo naših MB sa zaprečnom vatrom. Pošto se napad očekivao vojska je bila pod punom borbenom spremom u šta sam se uvjerio obilazeći rovove svoga voda. Negdje oko 04.15 časova uslijedio de jak pješadijski napad. Borbu smo prihvatili ali u prvi mah se moglo uočititi da neprijatelj udara sa veoma jakim snagama. Gledajući sa mog položaja prema položaju 3.voda saznao sam da su balije       ušle tj. da su pala dva rova 3.voda.                                                              Pokušali smo da pomognemo tim ljudima iz tih rovova gdje je bilo ranjenih. Otpor smo pružili do 04.40 časova kada je uslijedila naredba za povlačenje jer je neprijatelj bio daleko nadmoćniji i potisnuo naše lijevo krilo tako da je do presijecanja puta Kesten prema Vozući te smo u toj situaciji ostali  u okruženju.

Povlačenje je bilo veoma teško balije su bile na našem IKM a imali smo dosta ranjenih saboraca i trpeli smo veoma jaku vatru. Povlačeći se prema rezervnim položajima zadobio sam prostrelnu ranu lijeve nadkoljenice, tad su balije već  bila na našim rezervnim položajima te nismo mogli tu da formiramo liniju. Odatle smo bili prinuđeni da se pod jakom neprijateljskom vatrom povučemo nekih 200—300 metara prema s. Borovci. Tu su nam u pomoć priskočili izviđači srbačke brigade. Isti dan je formirana nova linija gdje smo ponovo bili napadnuti od starane mudžahedina i odbili napad te jednog njihóvog mudžahedina izvukli na našu stranu. Kada smo konsolidovali liniju došli smo do saznanja da je jedan dio saboraca iz čete nije uspio izvući. Zbog jake neprijateljske vatre te presijecanja komunikacije nismo bili u mogućnosti da izvučemo jedan dio MTS. Zahvaljujući nadljudskim naporima naših bóraca i požrtvovanja i odlučnosti naše komande uspjeli tu održati liniju sve do našeg odlaska sa tog terena.

Prema izjavi kapetana komandira 1.pješadijske čete 3.lpb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

Komandir sam 1.čete u 3. pješadijskom bataljonu od maja 1995 godine, po činu sam kapetan. Zonu odgovornosti Lake pješadijske brigade Prnjavor poznajem od decembra 1994. godine a zonu odgovornosti 3. bataljona na Podsijelovu takođe dobro poznajem, a sve procjene korištene su što bolje učvršćivanjem zone odgovornosti našeg bataljona. Neprijatelj je u svodim pohod ima na srpsku zemlju na Ozrenu često atakovao upravo na z/o našeg bataljona. 27. maja. 1995 godine naš 3. bataljon je čvrstom odbranom i sadejstvom artiljerije i pješadije, posebno MB i mudrim komandovanjem komandanta bataljona odbijao sve atake i namjere neprijatelja. Neprijatelj nije posustao , nego je pojačavao svoje jedinice sa ljudstvom i tehnikom i spremao odlučujući napad na naše položaje. Svi obavještajni  podaci govorili su o tim namjerama. Tako je 21.07.1995. godine nešto poslije 01.00 časova , uvodio jake snage ojačane mudžahedinima na pravcima naših i moje jedinice.  S obzirom da. sam bio na prvoj  liniji odmah smo digli b/ g na najviši stepen a komandant bataljona je oko 01.30 časova počeo sa zaprečnom vatrom minobacačima. Međutin, neprijâtelj nije odustajao neqo je jake pješadijske snage uveo na našu liniju. Nešto poslije 03.30 časova čuli smo pješadijsku borbu lijevo i desnó od moje jedinice,  Moran reći da șu moji borci veoma prekaljeni, nisu bili. u panici, već smo spremno dočekali.i pješadijski napad i na našu liniju, što je i uslijedilo od 04.00 – 04.10 časova. Borba je žestoka, pucalo se svim i svačim, ali nismo uzmicali, oko 04.30 časove čuo sam se sa komandantom bataljona koji mi je naredio pripremu za povlačenje na drugu liniju odbrane jer su probijene linije na spoju lijevog i desnog susjeda. mada sam ostao bez žične i drugih veza. Dijelovi moje jedinice na. desnom krilu već su se samostalno povlačili zbog napredovanja neprijatelja. Izbora nije bilo i donio sam odluku o povlačenju sa održavanjem vatre prema neprijatelju. Dio MTS smo uspjeli izvući ali jedan dio je ostao.  Prilikom povlačenja shvatio sam da smo  u okruženju te sam  primijenio taktiku mirnog izvlačenja bez borbe sve do druge linije odbrane.  Imao sam jednog ranjenog kojeg smo izvukli ali disciplina saboraca oko 40 bila je na visini.  Oko 05.00 časova izbili smo na  drugu liniju ali je nismo uspjeli zaposjesti   jer je neprijatelj već izašao na bokove druge linije, počeli su nas tući pješadijskim naoružanjem. Kratki dogovor mene i komandanta na drugoj liniji da se povlačimo dalje jer je neprijatelj bio masovan i jak „nevjerovatni fanatici“ Tako sam sa svojim borcima morao dalje prema Borovcima uz prednja i bočna osiguranja. Bilo je i panike ali se nije bjez glavom obzira. U Borovcima su nam u pomoć pritekli izviđači srbačke brigade i postavili odbranu odnosno odstupnicu de bih mogli postaviti novu liniju, što smo i uspjeli.                                                                                                                Borce poljuljanog morala, punog straha i panike uspio sam sa komandirima  vodova skupiti i postaviti liniju odbrane na potezu Jasike -Ravne – Kvrge.  Istog dana iza podneva grupa mudžehedina nas je napala te smo i tako uzdrmani uspje1i uzvratiti vatru i ubiti jednog mudžahedina. Predveče su nam stizala pomoć iz drugih jedinica sa Ozrena.  Moram reći da prilikom skupljanja podataka o svojoj jedinici toga dana da mi  jedan dio boraca nije izašao ni na drugu liniju ali, nažalost ni na prvu liniju. Moram nažalost konstatovati da  u toku povlačenja ne dragu liniju nije izašlo šest mojih boraca te da je jedan boraca nađen na rezervnom položaju. Istaći moram da su moji saborci ali i svi ostali pripadnici naše brigade opredjeljeni da možemo izgubiti  liniju ali ne i Ozren što smo i ostvarili sve dok nas nisu povukli sa Ozrena iako smo išli u kontranapad.

Položaji u zoni odgovornosti brigade bili postavljeni prema brdskom terenu na Podcijelovu

 

 

Pogled na južno krilo zone odgovornosti lpbr

Epilog 22.7.1995.

Najteži i najtragičniji dan za našu brigadu od njenog formiranja. Preciznih izvještaja još uvijek nemamo. Sve poginule i nestale vodimo kao nestale, a takvih je 57, 90 boraca je teže i lakše ranjeno, podaci nisu konačni. U večernjim časovima stanje je donekle stabilizovano, ali izuzetno je teško. Treći bataljon na određen način odsječen od brigade. Znamo pouzdano da nisu u okruženju i oni su uspjeli da se organizuju i formiraju privremenu liniju odbrane.

Sljedeći dan, 22.7.1995. godine, muslimani ne napadaju, ali uočavamo da se utvrđuju i aktivno izviđaju.

Komandno mjesto s.Nenići, članovi štaba komande lpbr

Naša novoformirana linija odbrane totalno neuređena, borci su na njivama i pod bukvama, ostali smo bez alata, ćebadi, porcija za hranu, ne kuva se, borci dobijaju suve obroke. Bitno je da panike uopšte nema. Prvi i treći bataljon psihički stabilniji, u 2. bataljonu stanje nešto teže ali zadovoljavajuće poslije žestokih borbi. Treći bataljon traži da se izvuče na odmor, k-dant nije odobrio.

U pomoć nam pristižu jedinice manjeg formacijskog sastava sa kojima je teže komandovati ipak ofanziva je zaustavljena.

Oko 21 sat 22.7.1995. stiže general Kelečević, načelnik štaba komande 1.KK – referisanje, ne osuđuje nas na poraz, izgubili smo borbu od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, odaje puno priznanje za herojsko držanje boraca. U daljim aktivnostima planira se dovođenje svježih snaga i pokušaj da se vrate izgubljeni položaji, jer sadašnji položaji koje držimo su izuzetno tehnički nepovoljni.

U Prnjavoru porodice opsjedaju komandu, nemamo novih saznanja i dalje 57 boraca vodimo kao nestale.

Treći dan po ofanzivi Muslimani i dalje granatiraju naše položaje, uzvraćamo im, nadamo im mira i pored svega što smo doživjeli žestoko se borimo. Moral boraca ne zadovoljava ili bolje rečeno u brigadi smo uvijek imali viši borbeni moral nego sada. Iz obruča uspio se izvući Dušanić Siniša od koga dobijamo podatke da se Muslimani utvrđuju i čekaju novo pojačanje za napad.

U Tumarama na IKM 1. KK kod generala Talića na referisanju komandant Brigade Vlado te komandanti bataljona Tubak Brane, Popović Ranko, Blagojević Vlado i Šikarac Miro. General prihvata činjenično stanje i obećava izvlačenje brigade na kraći odmor i određivanje novog ratišta ali tek onda kada se stvore povoljni uslovi.

U komandi brigade u Prnjavoru održan sastanak sa porodicama i saopštena imena nestalih boraca.

Borbe se nastavljaju. Neprijatelj nas neprekidno granatira. Uspjeli smo uraditi nešto rovova, organizujemo odbranu i život, 25.7.95. godine. Na Podsjelovo dolazi 14. Srpska brigada, s komandantom ppuk Barašanin Ostoja. Ova brigada trebala bi vratiti izgubljene položaje  i preuzeti liniju odbrane od naše brigade.

Obavještajni podaci koje dobijamo upozoravaju da je izvučen dio snaga sa sarajevskog ratišta i upućen prema Ozrenu, kada će biti upotrijebljeni i na kom pravcu nemamo podataka.  Sigurno je jedno da žele eksploatisati uspjeh i nastaviti akciju prema Vozućoj.

Redovno i pravovremeno smo upozoravali da na širem prostoru Muslimani koncentrišu snage i da uspjeh na Podsjelovu znači gotovo sigurno spajanje sa Vijencem i otvaranje puta Zavidovići – Tuzla, a naša jedinica, srbačka, PJP i 4. Ozrenska lako mogu doći u okruženje sa ogromnim gubicima i ljudstvu i tehnici.

Na ovim položajima ne možemo opstati, izuzetno nepovoljan taktički položaj, neprijatelj ima mogućnost daljeg napredovanja. Došli smo do saznanja da su muslimanske elitne jedinice zajedno sa jedinicom El Mudžahedin napustile Podsjelovo i da su sada na položajima jedinice slabijeg kvaliteta.

Borbe za izgubljene položaje

Odlučili smo da moramo vratiti izgubljene položaje. U ofanzivnim akcijama treba da učestvuju 14. Srpska brigada /čete iz Mrkonjića, čete iz Teslića, četa iz 16. Mt. br. I četa 1.OkBr/, CSB, te naše udarne jedinice izviđači, policija  i “Vukovi”. Zadatak naših bataljona je da iskoriste uspjeh udarnih jedinica i posjedne zauzete položaje.

Po planu napada raspoređeni su članovi brigade: komandant brigade na težištu dejstava 1. i 2.pb, a NŠ na KM srbačke pješadijske brigade i 3.pb Sinhronizovanim napadima po upadu BG specijalne policije MUP-a Doboj (Palestine) i ič OG_9 Doboj (Mušac) u rejon tt.685 otpočelo je vraćanje linije i borba 1.i 2.pb

Planiran napad uz prethodno obavljene sve predradnje je 27.7.1995. godine u 04.00 časova. Izviđači, policija i “Vukovi” podilaze cijelu noć, sa zakašnjenjem napad izveden u 06.00 s prema koti 685, raniji položaj 1. bataljona. Muslimani pružaju žestok otpor, naša podrška radi izvanredno, MB120 mm, PRAG-e, trocijevci, borci se izvanredno drže, iz rovova su potisnuti Muslimani. Sve je kao na filmskoj traci, niko ne griješi, kompletna linija 1. bataljona vraćena je, ušli smo u svoje rovove. Drugi bataljon s k-dantom Popom na čelu i 30-ak boraca radi pekaru i selo Čevaljuše, Muslimani pale Čevaljušu i bježe.

Pridodata 14. srpska brigada sporo se uvodi, kao da oklijeva, još su u dubini sela Nenići. Muslimani tuku u dubinu i tu gine nekoliko boraca 14. brigade. Potpukovnik Barašanin im naređuje da se prilijepe uz Muslimane kako bi izbili artiljerijsku vatru.

Na našem lijevom krilu je Palestina sa CSB-om, odlično rade, saradnja sa našim borcima odlična, dobro su napredovali, ali imaju ranjenih i poginulih, malo zastajemo, još se ne može prema koti 706 iako osjetimo da su Muslimani razbijeni. Treći bataljon i Srpska brigada dobro rade, imali su uspjeha.

U ovoj borbi brigada je imala ranjenih i jedan borac je poginuo. Najveći uspjeh u svemu ovome je što je brigada vratila samopouzdanje, vraćeni su položaji 1. i 2. bataljona koje smo izgubili 21.07.95. godine, a  u tranšejima do kojih smo ponovo došli pronađena su tijela 12 naših poginulih boraca. U ovoj borbi ostalo je 16 tijela Muslimana. Do kasnih večernjih sati Muslimani žestoko artiljerijom tuku naše položaje, lakše su ranjeni. Zamjenik komandanta1. bataljona Siniša Modić, bezbjednjak Davidović Branko – Švabo te vojni policajci Đumić, Golub, Galcijan, Ljušo i Žile.

Još jedan težak i krvav dan na Ozrenu, ali ispunjeni smo ponosom  jer smo izvukli tijela naših boraca koji su se hrabro borili samo prije šest dana.

Sada mi ne mirujemo. 29.7.1995. godine planiran napad na kotu 706.

Formirane su udarne grupe, zamjenik komandanta 3. bataljona Sančanin vodi 22 borca, “Vukove” vodi Lukić – 20 boraca, 40 boraca iz Srpske brigade i četa 16. brigade. Akcijom komanduje ppuk. Barašanin. U napadu učestvuje i NS sa pratnjom uz upotrebu eksplozivne naprave (na čamcu) ispaljenu na k.706

Sve je dobro isplanirano ali su ih Muslimani otkrili u podilaženju i poklopili minobacačkom vatrom, 3 borca 16. brigade poginula su, a bilo je i ranjenih, nismo mogli dalje, morali smo se povući. Uzimanje kote 706 ostaje za neko bolje vrijeme.

Na osnovu dobijenih podataka od OG-9 napad na našu brigadu 21.7.1995. godine izvele su elitne Muslimanske jedinice : 7.muslimanska, “Garava”, “Crni Labudovi” te oko 300 pripadnika jedinice El Mudžahedin. Ovim snagama teško se bilo suprostaviti, hrabro smo se borili, ali smo ipak morali zaposjesti rezervne položaje.

Za posljednja dva mjeseca, gotovo svakodnevno smo vodili borbu sa neprijateljem, brigada je imala značajne gubitke, moramo priznati da smo dobro uzdrmani.

Šljivić Srećko, komandir streljačkog voda u 2.pč, 1.lpb o borbama na Ozrenu u Glasu borca lpbr, broj 5 na str.17:

Šljivić Srećko

2/1.lpb

Razgovor sa Srećkom Šljivićem, prekaljenim borcem Prvog bataljona. rodom i kućom iz Orašja. Na Ozrenu smo boravili ponovo krajem jula. Bilo je to u vrijeme naše kontraosranzivэ i vraćanja položaja. koje su muslimani uzeli krajem Pri julskom vraćanju položaja Prvog bataljona, brigada je imala veliki broj ranjenih. se, na nosilima su u sanitet donijeli i Srećka. Na njemu samo kupaće gaćice. Mada ranjen, djelovao je izuzetno sabrano. Ni jednog momenta nije pokazivao da rane bole Dobro nam se urezalo u pamćenje i na bolničare je blago podviknuo što previše skidaju krvlju  zavoje. Bio je teže ranjen, a na licu  smo mu čitali gotovo čudnu smirenost Desilo se to 27.7.1997.godine. Pred izlazazak  ovih novina. u toku pisanja ovog teksta, sretosmo Branu Tubaka komandanta Prvog bataljona.  Ispriča nam da je uz Srećka u toku  ove akcije ranjeno još 18  boraca  bataljona. Njih 9. zajedno ga Srećkom. borci su interventnog odjeljenja. Svi su ranjeni u  momentu , svi       prilikom izvlačenja svog dragog kolege  saborca Spavka Božičića, poznatijeg hao Herkulesa. Poginuo u  ranijoj akciji i na „ničijoj „zemlji“  ostao do vraćanja izgubljenih položaja. A kakve teške rane   dopale cijelo Srećkovo interventno odjeljenje  govori i činjenica da su i danas svi do jednog na liječenju. Srećko je  reče nam Tubak, iz Beograda  vraćen u Banjaluku, i tamo se i danas oporavlja. Iz istog odjeljenja. u Beogradu su još uvijek Pero Stanojević- Ćato i Milovan Gavrić. Na žalost, njihove rane su takve da je sasvim sigurno da je za obojicu rat završen.

PREGLED GUBITAKA OD 27.5.1995.[6] DO 30.7.1995. GODINE

 

Dužnost Poginuli Nestali Ranjeni
Zamjenik komandanta bataljona 2
Pomoćnici komandanta bataljona 2
Komandiri i zamjenici komandira četa 1 3
Komandiri vodova 1 2 8
Komandiri odjeljenja 3 2
Podoficiri bez dužnosti 3 2
Vojnika 29 83 176
Svega 31   91  195

Na osnovu tabelarnog pregleda jasno je vidljivo da je Brigada sa posljednja 2 mjeseca izgubila 317 boraca, skoro 1 bataljon.

Zahvaljujući upornom radu, postepeno izlazimo iz krize i sigurno je da ćemo ponovo biti ona prava brigada na koju može računati  1. KK i VRS.

Uspostavljena je nova linija odbrane, 14. Srpska brigada posjeda položaje 1. bataljona kota 685 a 1. i 2. bataljon organizuju odbranu Čevaljuše i Nikolinog Brda, u rezervi je 3. bataljon. Sada imamo i brigadnu rezervu i osjećamo se sigurnijim. “Vukovi” su izvučeni na odmor u Prnjavor, a iz bataljona puštamo na odmor manji broj boraca.

Na Ozrenu ostaje 2.lpb sa NŠ do 6.9.1995. godine, kada se smenjuje sa četom vučijačke brigade  u rejonu Nikolino brdo.  Već 10.9.1995. godine, otpočela je velika ofanziva ABiH sa svih strana i pada Vozuće i Ozrena do Tumara.

Uslijedilo je novo naređenje 1. KK, 1. prnjavorksa laka pbr upućuje se na novigradsko ratište, rejon odbrane Novi Grad – Kostajnica, na obali r. Une.

Brigada je na ozrenskom ratištu boravila od 18.6.1994. do 12.08.1995. godineBitka za Ozren. Za vremenski period od 14 mjeseci Brigada je imala velike i teške gubitke 489: 84 poginula, 80 teže ranjenih, 281 lakše ranjenih i 44 nestala pripadnika brigade[5].

Komandant brigade o izvođenju b/d u julu 1995. godine, Glas borca lpbr, broj 5, str.7:

komandant lpbr

Nakon ove druge neprijateljske ofanzive, u nama se pojavio jedan svojevrsni inat. Mi taj inat sasvim dobro znamo. Znali smo da se priprema naša zamjena i naše upućivanje na drugi  zadatak. Tamo  gdje  smo  bili  cijelu  godinu  i  duže,  ostali  su  leševi  naših  boraca. Nismo  mogli  otići  prije  nego  što  pokušamo  da  dođemo  do  njih. Na  drugoj  strani,  ponos  nam  nije  dao  da  nas  mijenjaju  borci  kojima  u  nasljeđe  ostaje  linija  koju  je  gotovo  nemoguće  sačuvati. Uz  pomoć  legendarnog  Palestine  i  njegovih,  te  u  zajedništvu  za  borcima  srbačke lpbr, 14.srpske lpbr,  koja  je  već  stigla  kao  naša  zamjena,  te  uz  pomoć  i  podršku  boraca. probranih  u  ozrenskim  brigadama. 27.6.1995. godine, dakle  samo  šest  dana  poslije  našeg  drugog  stradanja,  vraćamo  neke  ključne  položaje: Nikolino  brdo,  Čevaljuša  i  Podcijelovo. uključujući  i  kotu  681 i IKM  Prvog  bataljona  vraćeni  su  u  naš  posjed  kao  i  prije  muslimanske  ofanzive. Ovaj  naš  protivnapad  lično  je  pratio  i  general  Talić, komandakt  1. KK. Ostalo  mi  u  sjećanju  nakon  što  su  naši  izviđači,  Vukovi  i  Palestina  sa  policijom  izbili  na  kotu  681. neplanirano  i  spontano  u  juriš  je  krenula  i  kompletna  pješadija  Prvog  bataljona. Ugledao  general  šta  se  zbiva  i  putem  veze  oduševljeno  priznaje: „Vlado. pješadija  ti  radi  za  desetku“!

Ozren nas  je  koštao  više  ljudskih  života  nego  sva  dosadašnja  ratišta. Ostali  smo  bez  boraca  i  starješina  koji  su  zaslužili  najiskrenije  divljenje. Jednom  prilikom  sam  rekao  da  niko  od  nas nije  posebno  školovan  da  ratuje. Možda  će  biti  onih  što  će  reći  kako  pretjerujem,  ali  ja  sa  ponosom  ističem  da  su  borci  Prve  prnjavorske  u  dosadašnjem  ratu  od  sebe  dali  mnogo  više  nego  što  se  ikada  moglo  i  zamisliti. Kao  komandant  brigade,  osjećam  svojom  obavezom  da  kažem  da  smo  cijelo  ovo  vrijeme  ratovanja  vodili  računa  i o  dostojanstvu  i  ugledu  komandnog  kadra. Znali  smo  da  se  ugled  u  očima  boraca  stiče  u  borbi. Podatak  da  su  iz  borbenih  redova  sa  trajnim  i  teškim  tjelesnim  povredama  izbačena  dva  komandanta  i  jedan  zamjenik  bataljona,  te  da  je  samo  Prvi  bataljon  izgubio  osam  komandira  četa,  trebalo  bi  da  je  dovoljno  za  moju  tvrdnju  da  smo  poštovali  najbitnije  odredbe  iz  kodeksa,  koji  obavezuje  svakog  starješinu.

Vidi izvještaj Operativnog tima Vlade RS na traženju nestalih pripadnika Prnjavorske lpbr na Podsijelovu.

OZRENSKI VIDICI

 

GLAS BORCA U 1. BATALJONU

 

 

GLAS BORCA U 2.BATALJONU

GLAS BORCA U 3.BATALJONU

 

GLAS BORCA OCJENA STANJA KOMANDANTA BRIGADE

 

GLAS BORCA U PRIDODATIM JEDINICAMA 1.KK  vod pionira i vod PRAG-a

 

Brigadni izviđači

Pozadinci 2.lpb

IKM lpbr

Brigadni sanitet

[1]Nedugo potom neprijatelj 21.7.1995. godine pokreće novu ofanzivu sa težištem na spoj prnjavorske brigade i bataljona Posebne jedinice policije u kojem se nalazila borbena grupa iz srbačke brigade na čelu sa poručnikom Branislavom Markovićem. Prijetila je opasnost da u tome rejonu neprijatelj probije naše linije odbrane i izvrši odsijecanje snaga, koje bi se našle u potpunom okruženju. međutim , upućivanjem izviđačkog voda srbačke lpbr u pomenuti rejon, odbrana srbačke brigade je stabilizovana. Neprijatelj je i pored toga nastavio sa napadima na svim pravcima na. (Srbačka brigada u otadžbinskom ratu, Srbac, 2012. godine, str. 91-92)

Operacija „Proljeće -95- 2”  počela  je  21.7.1995. godine  i  to  napadnim  operacijama  35. divizije  Z. korpusa  tzv. Armije  BiH, s  ciljem  ovladavanja  gredom  Malovan  i  potiskivanjem  srpske  odbrane  sa  preostalog  dijela  Podsjelova. Izvedena  je  sa  dva  dana  kašnjenja  jer  su  pripadnici  zloglasnog  Odreda  „El  Mudžahid”  čekali  da  im  se  na  nebu  „otvori  stranica  kurana”  kako  bi  imali  uspješan  napad. U  ovoj  operaciji  pale  su  žrtve  na  obe  strane  uz  pomjeranje  odbrambene  srpske  linije  za  dva  kilometra  u  dubinu  Ozrena. Tih  dana  srpski  borci  bili  su  svjedoci  „ludila  bradatih  kojih  su  jurišali  na  metke” i  koji  su  bili  riješeni  da  bukvalno  pregaze  odbranu. Iz  srbačke  brigade  život  su  izgubila  tri  borca. Mudžahedini  su  izbili  na  Đurića  vis,  golo  uzvišenje  bez  rastinja  i  drveća,  što  im  je  onemogućilo  brzo  utvrđivanje. Srbačka  i 4. ozrenska  brigada  stavljene  su  u  obruč.

[2] Prema pričanju saboraca Brane, Branislav Čupeljić, 1974. godište iz Crkvene, bio u 1.lpb od 10.3.1993. pa preko mab 11.5.1995. godine ponovo se našao u 2.pč 1.lpb herojski je branio položaje svoje čete i omogućio izvlačenje oko 100 boraca na rezervni položaje. Ekshumiran je kao poginuli borac. Još nije postavljena njegova slika na spomeniku na kapeli u groblju Crkvena (Miodragović  Vidanko, borac 2.pč 1,lpb, u tim borbama teže ranjen u ruku puščanim metkom).

Pad Vozuće, str. 36

[3] Nakon  majske   i  julske   operacije   40  vojnika   VRS  vodilo   se   među   nestalim,  među   kojima   je   i  sanitet   prnjavorske   brigade,  na   čelu   sa   ljekarom   Brankom   Šikanićem,  zarobljenim   u  selu   Krčevine. Umjesto   da   zarobljene   srpske   vojnike   sprovedu   u  zatvor   u  Zenicu,  mudžahedini   su   ih   odveli   u  svoj   logor   u  Gostovićima, 13  kilometara   od   Zavidovića. Mudžahedinski   pokolj   čudom   je   preživjelo   11  srpskih   zarobljenika. Tu   su   zadržani   više   od   mjesec   dana   tokom   kojih   su   suočavani   sa   najstrašnijim   mukama   koje   čovjek   može   da   zamisli. jezgro   ovog   mudžahedinskog   logora   činili   su   okrugli   žuti   šatori   koji   su   prema   zapažanjima   zarobljenika   pružali   smještaj   za   više   hiljada   boraca. U  okviru   kampa   podignut   je   poseban   šator   za   izvođenje   vjerskih   obreda, a  jedna   ruševna   kuća   bila   je   pretvorena   u  zatvor   za   ratne   zarobljenike. Pripadnici   jedinice   bili   su   obučeni   u  posebne   uniforme   (sa   elementima   mudžahedinskih   nošnji   u  Afganistanu)  sa   naročitim   amblemom   koji   je,  ipak,  potvrđivao   pripadništvo   tzv. Armiji   BiH. Uz   konvencionalno   lako   naoružanje   ovi,  kako   su   se   nazivali   „sveti   ratnici   islama” u  Gostovićima   su   bili   i  dodatno   naoružani   hladnim   sječivom   —  sabljom  ,  dugačkim   noževima   ili   nečim   što   je   podsjećalo   na   sjekiru,  čime   su   povređivali   ili   ubijali   zarobljenike. Sječa   ljudskih   glava   i  dijelova   tijela   bila   je   redovna   pojava,  pri   čemu   su   glave   najčešće   odsijecane   sjekirama, a  neki   od   mudžahedina   tada   su   izgovarali   „tekbir”,  dok   su   im   preostali   odgovarali   „Alahu   ekber”.Mudžahedini  su   zarobljenicima   donosili   odsječene   glave   srpskih   boraca,  od   kojih   su   jednu   zarobljenici   prepoznali, a  iz   kojih   je   kapala   svježa   krv. Naređivali   su   im   da   ljube   odsječenu   glavu   srpskog   vojnika   koga   su   prije   odsijecanja   glave   zarobili   živog, a zatim   tukli   da   bi   mu   na   kraju   odsjekli   i  glavu. zarobljenici   su   prepoznali   da   je   to   glava   Gojka   Vujičića. Nakon   što   su   bili   natjerani   da   izljube   glavu,  mudžahedin   ju   je   okačio   na   ekser   na   zid   sobe, a  glava   je   u  toj   sobi   bila   tri   dana.

Zarobljenici su  mučeni  i  na  druge  načine  i  to  prikopčavanjem  električnih  uređaja  na  dijelove  tijela  kako  bi  se  izazvali  električni  udari. Vezane  lancima  vodili  su  ih  na  obližnju  rijeku  i  tamo  ih  tjerali  da  leže  u  vodi  po  nekoliko  časova, a  poslije  toga  su  ih  tako  mokre  vraćali  nazad  u  logor .  Izvodili  su  ih  oko  14  časova  kada  je  najjače  sunce  te  im  naređivali  da  legnu  na  leđa  i  gledaju  sunce, a u  tim  trenucima  u  zubima  su  morali  držati  jedan  komad  drveta. Svakodnevno  su  od  zarobljenika  tražili  da  prihvate  islamsku  Vjeru.
Nakon  majske   i  julske   operacije   40  vojnika   VRS  vodilo   se   među   nestalim,  među   kojima   je   i  sanitet   prnjavorske   brigade,  na   čelu   sa   ljekarom   Brankom   Šikanićem,  zarobljenim   u  selu   Krčevine. Umjesto   da   zarobljene   srpske   vojnike   sprovedu   u  zatvor   u  Zenicu,  mudžahedini   su   ih   odveli   u  svoj   logor   u  Gostovićima, 13  kilometara   od   Zavidovića. Mudžahedinski   pokolj   čudom   je   preživjelo   11  srpskih   zarobljenika. Tu   su   zadržani   više   od   mjesec   dana   tokom   kojih   su   suočavani   sa   najstrašnijim   mukama   koje   čovjek   može   da   zamisli. jezgro   ovog   mudžahedinskog   logora   činili   su   okrugli   žuti   šatori   koji   su   prema   zapažanjima   zarobljenika   pružali   smještaj   za   više   hiljada   boraca. U  okviru   kampa   podignut   je   poseban   šator   za   izvođenje   vjerskih   obreda, a  jedna   ruševna   kuća   bila   je   pretvorena   u  zatvor   za   ratne   zarobljenike. Pripadnici   jedinice   bili   su   obučeni   u  posebne   uniforme   (sa   elementima   mudžahedinskih   nošnji   u  Afganistanu)  sa   naročitim   amblemom   koji   je,  ipak,  potvrđivao   pripadništvo   tzv. Armiji   BiH. Uz   konvencionalno   lako   naoružanje   ovi,  kako   su   se   nazivali   „sveti   ratnici   islama” u  Gostovićima   su   bili   i  dodatno   naoružani   hladnim   sječivom   —  sabljom  ,  dugačkim   noževima   ili   nečim   što   je   podsjećalo   na   sjekiru,  čime   su   povređivali   ili   ubijali   zarobljenike. Sječa   ljudskih   glava   i  dijelova   tijela   bila   je   redovna   pojava,  pri   čemu   su   glave   najčešće   odsijecane   sjekirama, a  neki   od   mudžahedina   tada   su   izgovarali   „tekbir”,  dok   su   im   preostali   odgovarali   „Alahu   ekber”.Mudžahedini  su   zarobljenicima   donosili   odsječene   glave   srpskih   boraca,  od   kojih   su   jednu   zarobljenici   prepoznali, a  iz   kojih   je   kapala   svježa   krv. Naređivali   su   im   da   ljube   odsječenu   glavu   srpskog   vojnika   koga   su   prije   odsijecanja   glave   zarobili   živog, a  zatim   tukli   da   bi   mu   na   kraju   odsjekli   i  glavu. zarobljenici   su   prepoznali   da   je   to   glava   Gojka   Vujičića. Nakon   što   su   bili   natjerani   da   izljube   glavu,  mudžahedin   ju   je   okačio   na   ekser   na   zid   sobe, a  glava   je   u  toj   sobi   bila   tri   dana.

Sredinom novembra  1997. godine  u  rejonu  Gostovića,  uz  prisustvo  predstavnika  međunarodne  zajednice,  akshumirano  je  17  leševa  srpskih  vojnika, 13  je  bilo  obezglavljenih,  jedna  glava  je  bila  pored tijela,  dok  su  ostaloj  trojici  lobanje  bile  razbijene. Na  spisku  nestalih  iz  kampa  „Gostović”  još  se  vodi  41  lice.

Pred Haškim  tribunalom  vođen  je  postupak  protiv  generala  tzv. Armije  BiH  Rasima  Delića. Na  ovom  suđenju  svoja  svjedočenja  dali  su  preživjeli  srpski  zarobljenici. Velibor  Trivičević  u  svom  svjedočenju  o  boravku  u  logoru  „Livada”  rekao  je  da  je  21.7.1995. godine  u  jednom  trenutku  začuo  buku  izvan  kuće  i  povike  „Alahu  ekber”.

Jedan  od  mudžahedina  koji  je  čuvao  zatvorenike  istrčao  je  iz  prostorije  i  ubrzo  se  vratio  noseći  odsječenu  glavu  iz  koje  je  curila  krv  na  pod  i  noge  zatvorenika  i  pitao  ih  da  li  poznaju  žrtvu. Oni  su  prepoznali  da  je  to  glava  Momira  Mitrovića,  vojnika  iz  prnjavorske  brigade,  ali  se  niko  nije  usudio  priznati  da  ga  poznaje. Mudžahedin  je  Mitrovićevu  glavu  stavio  u  kartonsku  kutiju  i  iznio  je  napolje. Nedugo  nakon  toga  isti  mudžahedin  vratio  s  e  noseći  drugu  odsječenu  glavu  iz  koje  je  takođe  tekla  svježa  krv. Z  atvorenike  je  pitao  da  li  prepoznaju  tu  drugu  glavu, a  to  je  bila  gl  ava  Predraga  Kneževića,  takođe  vojnika  prnjavorske  brigade.U  maju  2006. godine  u  Božićima  su  ekshumirani  posmrtni  ostaci  dva  tijela  za  koja  je  kasnije  utvrđeno  da  su  tijela  Predraga  Kneževića  i  Momira  Mitrovića. Ruke  i  noge  trupala  bile  su  vezane  električnim  kablovima, a  obdukcijom  je  utvrđeno  da  su  vratovi  presječeni  djelovanjem  oštrog  predmeta.

Kako se  konstatuje  presudom  Haškog  tribunala, 12  srpskih  zarobljenika  je  23. jula  iz  logora  „Livade”  prebačeno  u  logor  „Kamenica“,  koji  je  poznat  i  pod  nazivima  „13. kilometar”  ili  logor  „Gostović”. Prema  svjedočenju  zatvorenika  u  logoru  „Kamenica”  oni  su  bili  vezani  za  gležnjeve, s  grudima  na  podu  i  rukama  vezanim  iza  leđa. Tokom  noći  zarobljenik  Gojko  Vujičić,  koji  je  bio  ranjen,  molio  je  da  mu  daju  vode  ili  da  mu  odvežu  ruke  i  noge. jedan  mudžahedin  je  stao  pored  Vujičićeve  glave  i  hladnokrvno  ispalio  metak  u  njegovu  desnu  sljepoočnicu. Zatim  se  vratio  u  šator  iz  kojeg  je  uzeo  mač  i  opet  došao  do  Vujičića, a  onda  mu  odsjekao  glavu  udarivši  mačem  neKOLIKO  puta. Na  kraju  je  Vujičićevu  glavu  stavio  na  njegov  stomak, a  nedugo  nakon  toga  mudžahedini  su  zavezali  zarobljenike  i  vratili  u  kuću  u  kojoj  su  ranije  bili  zatočeni. Nakon  toga,  jedan  mudžahedin  je  ušao  u  prostoriju  noseći  Vujičićevu  glavu,  obješenu  o  mesarsku  kuku  i  bacio  je  Krstanu  Marinkoviću  u  krilo, a  potom  je  nosio  od  jednog  do  drugog  zarobljenika  tjerajući  ih  da  „ljube  brata”. (Stradanje srpčana na Ozrensko-vozućkom ratištu, Banja Luka, 2018. godine, str.32-34)

[4] Isto, str, 43

[5] Isto, str.52-57

KARTE RKNSOzren_StogRKNS22.12.94-6.9.95RKNSsema95RKKBOzren_Vozuca

[6] Iz knjige Republika Srpska u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, Republički centar, Banja Luka,2017. str.125 Poginulo je ili nestalo53 boraca iz 1.prnjavorske brigade, koja je bila prva na odbrambenom položaju.

 

 

Komandant 1.prnjavorske lpbr u Glasu borca lpbr, broj 5. na str.6-7 o izvođenju borbenih dejstva 21.7.1995. godine, kaže:

komandant brigade

Mi smo za novi napad znali i zaista se ne može reći da je došao nenadano. Bili smo sasvigl tačno informisani kada će krenuti. Napali su nas 21. juna oko 2 poslije ponoći. Bili smo spremni. ali neprijatelj je bio daleko nadmoćniji u ljudstvu. Počelo je napadom na položaje Trećeg bataljona i trajalo do četiri ujutro. Samo minobacačlije Trećeg  bataljona   su   ispalile   oho   400  mina. Dolazi   pada   Podcijelova,  vis. kote   551 i  objekta. drugi   bataljon   se   povlači   u  rejon   Čevaljuše. Već   do   9  časova   brigada   je   na   rezervnim   položajima. Na   koti   551  vodi   se   borba   a  da   se   još   ne   zna   da   je   neprijatelj   stu1gao  iza   leđa,  da   je   već   u  komandi   i  sanitetu   Trećeg   bataljona. Samo   čudom   i  zadivljujućom   snalažljivošću   komandira   Živkovića   Prva   četa   se   provlači   kroz   neprijateljske   redove. Borcima   Druge   i  treće   čete   izvlačenje   nije   uspjelo,  zbog   čega   je   veliki   broj   izginuo   i  zarobljen. I  pored   strahovitog   napada   komunikacija   sa   Vozućom   još   nije   dovedena  u  pitanje. Neviđeno   žestok   napad   odvija   se   i  na   liniji   Prvog   bataljona. Nakon   žilave   i  bezuspješne   odbrane   pada   i IKM  Prvog   bataljona. Komande   sva   tri   bataljona   su   samo   200  metara   od   prve   linije. Pošto   ste   mi   već   rekli   da   imate   priču   o  momcima   iz   Pajićevog   voda   ostaje   mi   samo   da   kažem   da   su   pravi   junaci   i  da   im   pripadaju   samo   riječi   priznanja   i  divljenja. Takvih   je   mnogo   u  brigadi, i  ja   sam   istinski   ponosan   što   su   moji, i  pod   mojom   komandom. Istovremeno   sam   i  tužan   jer   su   u  ovim   borbama   mnogi   izginuli. Brigada   je   u  tim   borbama   ostala   i  bez   takvih   kao   što   je   na   primjer   jedan   Slavko   Budak. Na   Nikolinom   Brdu   tešku   borbu   vodili   su   i  raspoloživi   Vukovi   i  izviđači.Nikolino  Brdo   i  Čevaljuša   su   sačuvani,  ali   gubitak   Podcijelova,  Pekare   i  linije   Trećeg   bataljona   već   je   bio   od   presudnog   značaja   za   cijelo   ozrenko   –  vozućko   ratište. Želim   da   podsjetim   da   je,  od   prvog   do   ovog   drugog   najžešćeg   muslimanskog   napada   na   položaje   naše   brigade,  treći   bataljon   vodio   svakodnevnu   borbu. Pouzdano   znamo   da   je   u  nešto   manje   od   mjesed   dana   u  tim   borbama   neprijatelju   nanesen   ogroman   gubitak   u  živoj   sili. Ne   treba   zaboraviti   da   su   borci   Trećeg   bataljona   unesebičnu   pomoć   Srbačke   brigade. I  upravo   u  periodu   borbi   od   prve   . do   druge   ofanzive,  komanda   Trećeg   korpusa   Armije   BiH   je   shvatila   da   neće   uspjeti   ukoliko   krene   u  proboj   linije   odbrane   Trećeg   bataljona. Odlučila   se   za   udarac   na   spojevima   sa   našim   susjedima, i  to   je   bilo   odlučujuće. I u  prvom   i u  drugom   napadu   borci   kod   kuća   na   redovnom   odmoru,  trče   na   Ozren   kako   bi   stali   u  odbranu   svojih   saboraca. Neka   se   zna   komanda   brigade   nikada   nije   bila   na   vojnički   propisanoj   udaljenosti   od   svojih   prvih   linija. Uvijek   je   bila   čak   i  nedozvoljeno   blizu,  zbog   čega   mi   je   i  prigovarano   iz   više   komande. Nakon   druge   muslimanske   ofanzive,  komanda   brigade   se   našla   neposredno   na   prvoj   liniji   i  na   dohvat   golog   oka   muslimanske   pješadije. Postojala   je   i  opasnost   od   zaboravljanja. I  borci   su   me   molili   da   se   izmjestimo. Mada   svjestan   ozbiljnog   rizika. nisam   to   dozvolio   jer   se   moglo   očekivati   da   bi   već   i  fizički   i  psihički   iscrpljena.cijela  brigada   popustila   i  pred   slabijim   napadom. Zasluga   što   još   nismo   poraženi   i  što   još   postoji,  istina. lako   ranjiva   komunikacija   sa   Vozućom. pripada   cijelom   boračkom   sastavu   brigade,  ali   sam   uvjeren   da   je   na   psihološkom   planu   mnogo   značila   i  odluka   da   se   sa   komandom   ne   pomjeramo.

U to  sam  još  više  uvjeren  nakon  sadašnje  vremenske  i  prostorne  distance  od  Ozrena  i  zbivanja  o  kojima  govorim. I  vama  i  čitaocima  ovog  lista  je  poznato  šta  se  sve  dešavalo sa  civilima  u  našoj  Krajini. I  baš  zato  hoću  da  se  zna  da  ni  prilikom  prvog, a  ni  prilikom  drugog  napada,  pa  ni  u  svim  dotadašnjim  dejstvima  na  Ozrenu  ,  niko  od  civila  nije  stradao.

Tošić Dragan, potporučnik, načelnik veze za Glas borca lpbr, broj 5 str.10-11.:

NV ppor Tošić Dragan

Jedinice veze. kako u bataljonima, tako i u vodu veze brigade, popunjavaju isključivo po ličnom vesu. Bilo je i prijema vojnih obveznika koji su pokazali da imaju smisao za ovaj posao, to i potvrdili kao vezisti u borbenim dejstviia. Pogrešino je shvatanje da se u vezu dolazi  linijom veze. A i zašto bi nekome trebala takva „veza” kada je svaki vezista svakodnevno na prvoj borbenoj liniji. bilo kada je brigada u napadu. bilo kada je na odbrambenom zadatku. Takođe, ne slažem se da je vezista pozadinac, kako to neki tumače i shvataju. Moraju znati da su bez veze bespomoćni. Veza je brigadna žila kucavica,  bez nje se ništa  ne može  postići. Drugačijeg mišljenja su samo pojedinci koji ne poznaju način  i  funkcionisanja ratne jedinice ovakvog ranga. Tako misle samo oni što imaju sreću da još ne znaju šta je rat.    Naši  centri  veze  tako  razmješjteni  da  su  na  dometu  neprijateljske  artiljerije,  pa  i  najlakšeg  pješadijskog  naoružanja. Od  neprijateljskih  dejstaja  svakodnevno  se  kidaju  naši  žični  vodovi. Mi  ih  ponovo  spajamo  bez  obzira  na  kišu  metaka,  mina  i  granata. U  takvim  uslovima,  za  vezistu  nema  milosti  ni  razumijevanja. Kvar  mora  biti  otklonjen  to  i  činimo,  što bi vam morali potvrditi od komande  do boraca  u  rovu. Svi  oni  znaju  da  vezista  sa  radio  uređajem  od  12  kilograma  na leđima,  ide  i  pri  izvođenju  ofanzivnih  borbenih  dejstava. Bez  informacije,  koju jedino  vezisti  prenose  nemoguće  je  znati  kako  teče  akcija,  pa  ni  kada  i  po kojim  neprijateljskim linijama  „udarati  u cilju  pružanja  neophodne  podrške.      Bez obzira na neprijateljsku aktivnost,  vezista  mora  da  izvrši  povjereni  mu  zadatak. U  ovoj  brigadi  sam  od  početka  i  baš  zato  što  ih  sve  dobro  poznajem,  teško  bih  mogao  reći-ovo  su najbolji.  Ima  zaista  dobrih:  Mandić,  Stanivuk,  Gavrić,  Gavranić,  Mazurkijević  –  to  su  samo  neki  među  nama. Stručno  su  dobro  osposobljeni, a  ne  fali  im  ni  potrebna  hrabrost  i  prisebnost  i u  najopasnijim  momentima. U  posljednje  vrijeme  smo  često  mijenjali  liniju  odbrane. a  sa  njom  i  liniju  veze,  pa  sam  uvjeren  da  će  među  vezistima,  kao  izrazito  teški  i  naporni,  ostati  u  sjećanju  i  ovi  posljednji  dani  na  Ozrenu.

Brane Tubak,  ppor, komandant 1.lpb, u Glasu borca  lpbr, broj 5, str. 18:

Brane Tubak ppor

ppor Brane Tubak

Jače i  silnije  udaraju  ponovo  21.7.1995. godine. I  ovaj  put  gubimo  velik  broj  naših  boraca. Mnogih  nema, a  mnogi  su  sa  teškim  ranama. Ni  tada  nismo  popustili. Ni  ovaj  put  dušmanin  nije  ostvario  svoj  cilj. Šta  više,  konsolidujemo  svoje  prorijeđene  redove  i  ubrzo  dobijamo  naređenje-  da  se  vrati  što  je  izgubljeno. Skupili  smo  snagu  i 27. jula  krećemo  u  protivofanzivu.

Pred našom  žestokom  kontrom,  muslimani  popuštaju. Dobro  nam  ide  i  na  lijevoj  i  na  desnoj  liniji  napada. Izviđači,  Vukovi,  policija,  borci  Prvog  bataljona-svi  napredujemo. Protivnik  trpi  gubitke  i  popušta. Vraćamo  kotu  689, IKM i  kompletnu  raniju  liniju  Prvog  bataljona. U  praznu  liniju  Drugog  bataljona  uvode  se  borci  nevoformirane  14  Srpske  brigade. U  operaciji,  koja  je  pored  vraćanja položaja  rezultirala  vraćanjem  tijela  13  boraca  našeg  bataljona,  bataljon  je  imao  jednog  poginu  log  i 17  ranjenih. Želim  da  se  zna  da  se  to  desilo  uglavnom  prilikom  izvlačenja  tijela  poginulih  saboraca  u  neprijateljskoj  ofanzivi  od  21. Znali  smo  –  samo  je  pitanje  dana  kada  ćemo  biti  zamijenjeni  na  ozrenskom  i  upućeni  na  neko  drugo  ratište. I  koliko  god  da  smo  željeli  taj momenat,  svima  nam  je  teško  pao,  jer  upravo  gore  ostala  duša  mnogih  iz  naše  brigade. na  Ozrenu  su  povrijeđene  i  duša  i  psiha. dan  rastanka  će  biti  zapamćen  kao  dan  u  kojem  su  se  miješali  i  radost  i  tuga. Radost,  jer  odlazimo  iz  pakla,  tuga  zbog  svih  koji  su  ovo  stratište  napustili  bez  znaka života.

Ozren-  to  vam  je  najteža  i  najbolnija  tačka  na  borbenom  putu  Prve  prnjavorske  lake pješadijske brigade.