21.7. VELIKI NAPAD ABiH NA 1.LPBR PRNJAVOR NA OZRENSKOM RATIŠTU 1995. GODINE

Stanje u zoni odgovornosti Prnjavorske brigade

Na Podsijelovu svakodnevne borbe, muslimani tuku liniju odbrane brigade artiljerijom, a sa manjim grupama pokušavaju prodor kroz našu odbranu. Brigada je dobro opterećena. Jedan broj naših boraca nalazi se na odmoru sa Ozrena.

l/o Nikolino brdo – s.Čevaljuša posjeda 2.pb , 1. pb posjeda od s.Čevaljuše – tt685. IKM, Gorjani- Gaj – k. 551 (isklj.), a 3. pb zauzima položaje na k.551 – Vis – i 6 rovova na Malovanu bPJP MUP  CJB Doboj

Pripadnici 2.pb na Ozrenu

Pripadnici 1.pb na Ozrenu

Ponovo konstatujemo neprekidne borbe, neprijatelj tuče artiljerijom, a sa manjim grupama kreće u napad. Rad izviđačkih grupa je neprekidan, od krajnjeg cilja muslimani ne odustaju. Obavještajni organ OG Doboj nas obavještava da se u  Zavidovićima pripremaju jedinice koje će učestvovati u b/d na Podsijelovu.

Oko 8.00 časova, 4.7.1995. godine u obilazak brigade dolazi general Kelečević Boško, načelnik štaba Komande 1.KK. Zajedničko referisanje sa komandom brigade. Komandant ppuk Vlado u iscrpnom izlaganju, koje je trajalo oko dva i po časa, do detalja upoznaje generala o stanju u brigadi, kao i zadacima koje momentalno izvršavamo. Očigledno je general zadovoljan izloženim, a zatim se obratio komandi brigade da nas upozna sa stanjem:

„U 1. korpusu takođe ima dosta problema, snage oko tri brigade su van zone odgovornosti korpusa, tako da nema teoretske mogućnosti ojačati jedinice na Ozrenskom ratištu, koje zasigurno imaju dosta problema. Sarajevska ofanziva je teška, ali dobojska  bi mogla biti još teža. Rat će se sigurno riješiti na prostorima 1. KK. Vaša brigada je jedna od najboljih, najstabilnijih i najopremljenijih brigada. Malo je jedinica da poslije toliko gubitaka ostanu stabilne. Svima nam najteže pada što imate 48 boraca koji se vode kao nestali, za sada ništa ne možemo učiniti.“ Iz ovakvog izlaganja generala Kelečevića, došli smo do saznanja da se jedino možemo pouzdati u vlastite snage, te da se moramo maksimalno angažovati kako bi sačuvali borce i prostor koji nam je povjeren.

Poslije referisanja, general je obišao položaje 1. bataljona, razgovarao sa borcima i na kraju dao povoljne ocjene o stanju u brigadi. Za ne povjerovati je kako su muslimani svakodnevno aktivni, tuku nas artiljerijom, pješadijskom vatrom, izviđačke grupe su im aktivne, sve je to smišljeno da nas maksimalno iscrpe i psihički i fizički. Primjećujemo veliki broj vojnika koji dolaze u širi rejon Podsjelova u kolonama, očigledno je pripremaju se za ofanzivna dejstva. Naši rovovi su solidno popunjeni ali nemamo ni jednog borca u rezervi. Najslabije tačke su nam na spojevima na lijevom krilu sa PJP a na desnom krilu sa Gostovićkim bataljonom. U ovom momentu, 7.7.1995. godine sa pridodatim nam jedinicama (pragisti, tenkisti, inžinjerci i izviđačka četa OG 9) na Podsjelovu se nalazi 950 boraca. Da bi mogli obezbijediti bataljonsku i brigadnu rezervu i koliko-toliko solidan odmor, trebalo bi nam još oko 200 boraca. Da dobijemo pojačanje u ovom momentu, to je gotovo nemoguće jer nema ni jedne slobodne jedinice u OG 9 i 1. KK iako smo dobili usmeno obećanje generala Kelečevića i generala Arsića da ćemo ubrzo dobiti pojačanje. Obavještajni podaci koje dobijamo od OG 9 ni najmanje nisu ohrabrujući, svi su nagovještaja da se muslimani spremaju za novu ofanzivu, dovode nove snage, a pretpostavlja se da imaju i mudžahedine, koje koriste samo za ofanzivna dejstva. Naši izviđači takođe potvrđuju brojnost neprijateljskih vojnika.

Na liniji odbrane naše snage su u punoj pripravnosti, jer podaci koje imamo nagovještavaju siguran napad na pravcu naše brigade. Izvršili smo i procjenu, očekujemo napad na 1. i 3. bataljon, pravac kota 685 i Krčevine. Izvršili smo popunu municijom, obavili smo sve pripreme, zabrinjava nas jer nemamo rezervi osim voda izviđača i vod policije a to je nedovoljno. Gotovo smo sigurni da će nas sutra, 21.7.1995. godine, u jutarnjim satima napasti muslimani. Obavještavamo kompletnu liniju odbrane, maksimalna pripravnost,  svi smo na nogama, cijelu noć gotovo niko ne spava.

Napad neprijatelja 21.7.1995. godine

Kao što smo i očekivali, 21.7.1995. godine već u 2.15 časova uočeni su pokreti pješadije u rejonu 3. bataljona – rejon Krčevine. Tučemo sa MB 120 mm zaprečnu vatru a i MB 82 mm 3. bataljona takođe. Muslimani počinju sa napadom u 4.10 časova na 1. bataljon i to sa čela bivši IKM bataljona – tt 685. [1]

Napad veoma snažan. Tuku rovove na lijevom krilu brigade 1. bataljona raketnim projektilima, odmah je pogođen rov u kome su bili Bunić Miroslav, Popović Sretko, Mireckej Ivica, Tambur Božo i Milanković Slaviša, svi borci iz ovog rova poslije pješadijskog napada – poginuli su. U sljedećem rovu poginuli su Radonjić Grujo, Sibinčić Nedeljlko, Kuzmanović Predrag, a ranjeni su Mičić Goran, Kostrešević Nedeljko i Gajić Miladin. Niko ne odstupa, borci prihvataju borbu.

U žestokoj borbi ginu Štikić Milorad, Božičić Slavko i Čupeljić Branislav [2], a teže je ranjen Dakić Radoje. U istom momentu, neprijatelj otvara prolaz kroz liniju odbrane i prodire u dubinu. Ispod kote 685, na platou koga su branili izviđači  OG 9 (izviđači Mušca), niko ne prihvata borbu i izvlače se prema selu Borovci, bez ijednog povrijeđenog borca. Na spoju 1. i 2. bataljona žestoka borba gdje život gube Mitrović Momir (u zarobljeništvu), Milić Slobodan, Simić Vlado i komandir voda Budak Slavko. Oko 10 boraca teže je i lakše ranjeno. Vod vodnika Budak Slavka i Pajić Miloša pružali su snažan otpor do 5.15 časova, kada se sa svojim vodom morao povući Pajić Miloš. [3] U ovoj borbi sredstva podrške izuzetno dobro su radila, ali u jednom momentu kada više nisu mogli pružati otpor, posada tenka napušta tenk koji kasnije pada u ruke neprijatelju.

Treba napomenuti da ispred prednjeg kraja 1. bataljona je bilo urađeno minsko polje minama koje su u toku napada muslimana veoma često aktivirane, te mine nisu uspjele zadržati napad muslimana.

Uspjeli smo aktivirati i nekoliko „fugasa“ koje su bile napravljene. Muslimanski fanatici trpe gubitke i napadaju dalje. Na spoju 1. i 2. bataljona na lijevom krilu 2. bataljona, borci su se hrabro borili i u ovoj borbi poginuli su Pezerović Zdravko 2.pb, Vukadinović Vidomir 2.pb, Rakić Radenko 2.pb, Pančić Božidar 2.pb, neprijatelj je probio liniju odbrane i uputio se prema pekari Čevaljuša. Žestok napad nije se mogao izdržati, po naređenju komandanta 1.lpbr  ppuk Vlade 1. bataljon izvlači se na rezervni položaj s. Memići – Mramor i organizuje odbranu.

Minobacači 2.pb na Ozrenu

Protivoklopni vod 2.pb

Treći bataljon prvi je počeo sa borbenim dejstvima, zaprečnom vatrom. Napadnuta je kota 551 i 599,  ali preko kote 576 – Platoa neprijatelj prolazi na mjestu gdje su bili izviđači OG 9 i brzo stižu iza leđa komandi 3. bataljona u Kestenu. Zamjenik komandanta 3.pb str.vodnik Sančanin Bogoljub dobro kontroliše situacije, izvlači komandu bataljona sa vezom na rezervni položaj… Situacija teška za bilo kako organizovati i pružiti snažniji otpor. Kapetan Živković, komandir 1. pješadijske čete, uspijeva da se kote 599 iza neprijateljskih leđa izvuče četu na rezervni položaj. U Kestenu u sanitetu bili su dr Šikanić Branko i tehničari Trivičević Velibor i Knežević Miroslav, koji se nisu uspjeli izvući iz okruženja. [4]

U ovoj krvavoj borbi, veći broj boraca je poginuo. Znamo da su neki od njih zarobljeni. Do večernjih časova uspjeli smo formirati kakvu-takvu liniju odbrane. U toku borbenih dejstava u pomoć nam pristiže 18 boraca 1. ozrenske lake brigade a u večernjim časovima još dva voda 1. ozrenske brigade.

Da su borbe bile teške govore i izjave pripadnika 3.pb i dostavljen izvještaj komandi brigade o borbama u rejonu odbrane 3.pb:

U izvještaju komande 3.pb s.Borovci o napadu neprijatelja na rejon odbrane bataljona, dana 21.7.1995. godine, dostavljeno komandi  brigade kaže se:

„Petak 21.7.1995. godine oko 1.25 časova uočeno je približavanje neprijateljskih snaga položajima duž čitave linije rejona odbrane  bataljona. Odmah po uočavanju neprijateljskih aktivnosti sva vojska je stavljena u stepen prve borbene gotovosti.

Minobacačima su dejstvovali zaprečnom vatrom po uočenim ciljevima. Odmah je obaviješten lijevi i desni susjed o pripremi neprijateljskih aktivnosti za izvođenje napada na rejon odbrane bataljona, zatim je obaviještena komanda brigade i ujedno je tražena pomoć u ljudstvu.

U 4.10 časova počeo je napad neprijatelja na tt 685 i 1.pb. Odmah poslije pada tt 685 i ulaska neprijatelja u s.Gorjani, otpočeo je žestok napad na položaje 3.pb sa ciljem da stavi u okruženje. Pravac napada neprijatelja bio je Skradinska kosa -k. 571 – Markovića vis s jedne

strane, s druge strane, južno, tt 551 – s.Kesten – Rudenjak. Pošto je neprijatelj počeo sa zaposjedanjem rezervnih položaja, prije nego što su jedinice 3.pb bile primorani da se povuku na rezervne položaje zbog opasnosti da cijela jedinica padne u okruženje, naređeno je povlačenje na rezervne položaje.

Pošto je neprijatelj zauzeo rezervne položaje prije boraca 3.pb i u borbi zarobio veći broj boraca bataljona u povlačenju,  ostali pripadnici jedinice primorani su da se probijaju prema s.Borovci, gdje je na tim položajima formirana linija odbrane:  Jasike – Ravne- Kvrge, gdje je uspostavljena linija odbrane  i zaustavljen dalji prodor neprijatelja.

U rejonu Jasika ubijen je jedan mudžahedin  koji je izviđao teren za dalje napredovanje neprijatelja. Zbog munjevite i jakog napada neprijatelja  i brzog napredovanja od s.Gorjana preko Skradinske kose prema koti 571. i Markovića visa s jedne strane i od tt. 551 prema s.Kestenu i Rudenjaku, najveći dio snaga bataljona koje su nestali, pale su u ruke neprijatelja prilikom povlačenja. Tom prilikom nestalo je 34 boraca. Zarobljen je broving, mb60mm, motorno vozilo TAM 110, sredstva veze, naoružanje od nestalih boraca, oružje u rezervi i veću količinu municije različitog kalibra, kao i bataljonski sanitet sa opremom i lijekovima.

Dolaskom u s.Borovce, prilikom probijanja nije bilo rezervnih snaga koje su bile smještene u rejonu Jasike, osim izviđača 1.srbačke lpbr koji su došli u pomoć.

Izviđači iz TG Ozren koji su bili na položaju „platoa“ su prije dolaska pripadnika bataljona u rejon Jasike, povukli sa položaja bez ijednog poginulog ili ranjenog pripadnika, posjedali u vozila koja su bila kod saniteta ozlpbr  u s.Borovci i otišli prema Kvrgama.

Zbog velikog broja nestalih 34 pripadnika bataljona, izvučenih poginulih boraca i 38 povrijeđenih i ranjenih boraca, naglo je pao moral za borbu pripadnika bataljona i uz veliko angažovanje komande bataljona i komandi pješadijskih četa, jedva se održavaju položaji, ali je neprijatelj ipak zaustavljen u svom daljem napredovanju.“

Prema izjavi pomoćnika komandanta 3.bataljona za pozadinu u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine :

Petak, 01.30 časova uočeno je približavanje neprijateljskih snage na cijeloj liniji  z/o 3. bataljona. Istog momenta zamjenik komandanta bataljona izdao je naređenje o punoj b/g što je i učinjeno od strane pješadijskih četa te de istog momenta data naredba vodu MB 82 mm da počne sa zaprečnom vatrom i to duž čitave linije. MB su odmah počeli se dejstvom i u vrlo kratkom periodu ispaljeno je oko 350 mina. Tada de došlo do smirivanja da bi ponovo oko 04.10 časova. došlo do velikog napada od strane neprijatelja uz artiljerijsku podršku.

Naš bataljon de takođe uzvratio MB dejstvima de bi nešto kasnije primjetili da su snage neprijatelja zaposjele naše rezervne položaje. Neposredno po tom obavještenju došlo do pada k.551 uz gubitke. Na istoj koti tog trenutka zamjenik komandanta izdaje naređenje o povlačenju što je i učinjeno.

S obzirom da je došlo do upada neprijatelja iza naših leđa prilikom povlačenja došlo je do zarobljavanja većeg broja naših boraca.

Borci su takvim saznanjem bili izgubili, moral, ali su savjesnošću većeg broda boraca, komandira i komandnog sastava uspjeli ponovo da uspostave liniju odbrane pravcem s.Borovci -Kvrge -Ravne i uspjeli da zaustave dalje napredovanje neprijatelja. U ovim dejstvima izgubljeno je više MTS i opreme.“

Prema izjavi referenta opštih poslova u komandi 3.pb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine

Oko 01.30 časova borci sa linije odbrane 3. pješadijske  čete su komandi bataljona da su primijetili privlačenje neprijatelja našim rovovima na cijeloj liniji odbrane treće čete. Komanda

KM 3.pb

bataljona obavijestila je komandu brigade i lijevog susjeda – PJP MUP-a-plavce i vod mb 3. bataljona. Od oko 2.00 časova počeli su da dejstvuju  naši mb uz navođenje boraca sa linije. Vod mb dejstvovao je sve do iza 4.00 časova kada je pala linija odbrane treće čete. Od jakog neprijateljskog pješadijskog  napada pala je linija odbrane 3.pč kao i linija odbrane lijevog susjeda. Zatim,  neprijatelj napada i 1.pč 3.pb i izbija na plato IKM 1.pb . Naređeno je povlače bataljona. Desni susjed bataljona „Muščevi” izviđači OG-9 Doboj, nisu otvori otvorili vatru i prihvatili borbu. Na pojedinim dijelovima rezervnih položaja neprijatelj de već bio zaposjeo neke rovove, tako da nova linija nije mogla  biti zaposjednuta snagama bataljona na rezervnim položajima. Pripadnici 1. pč  i dio boraca 3.pč prošli su kroz mjestimično zaposjednute rezervne položaje i povukli se prema našim mb i sanitetu u Borovcima.  Dio boraca 3. pč koji je viđen u povlačenju nije îzbio na rezervne položaje i vode se kao nestali. Uspostavljena je nova linija odbrane u Borovcima prema IKM. 1.lpb i Markovića Visu.Oko 17.00 časova neprijatelj je napao, i pri ovom napadu ubili smo jednog mudžahedina. Do večeri uspjeli smo uspostaviti novu liniju odbrane.  U ovom napadu neprijatelj je upotrijebio jake pješadijske snage potpomognute jakom artiljerijskom vatrom sa ispaljenim velikim brojem granata iz svih oružja i oruđa ( RB, ose, zolje i dr)upotrebom upaljača tako da su granate aktivirale iznad rovova,  izgledalo je „kao da gori nebo”. U momentu kada su zauzimali našu liniju mudžahedini su klicali „alahu uekber“ sve je ličilo kao u filmu.“

Prema izjavi vodnika komandira pratećeg voda u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine

Dana 21.7.1995. godine u r/o jedinice 1.pč u 1.20 časova primijetili smo pokrete neprijateljskih snaga prema našoj 1 liniji odbrane. O pokretu neprijatelja smo obavijestili višu komandu. Oko 1.30 časova počeli su tuku naši MB sa zaprečnim vatrom, a borbena gotovost je dignuta na najviši stepen. Snažan napad neprijatelja je izveden oko 4.00 časova.  Neprijatelj je bio toliko jak da do tada nismo vidjeli toliku silu koja je krenula na nas, a u ratu sam od 1992.godine. Borba je trajala sve do 4.40 časova kada je naređeno povlačenje na rezervne položaje, jer je neprijatelj potisnuo našeg, desnog susjeda te smo ostali u okruženju.    Zbog jake vatre neprijatelja morali smo se povlačiti a dio MTS nismo stigli povući. Probijajući se između neprijatelja izvlačili smo se na rezervni položaj tako je šest naših saboraca ostalo u okruženju a nije im se moglo pomoći zbog jake neprijateljske vatre.

Naša rezervna linija već je bila zaposjednuta od strane neprijatelja tako da smo se morali povlačiti dalje prema s.Borovcima, tu su nas čekali izviđači Srbačke brigade koji su nam pritekli u pomoć i istog dana smo uspostavili novu liniju. Poslije podne oko 16.00 časova ponovo nas je napala grupa mudžahedina i tada smo uspjeli da ubijemo jednoga.

Prema izjavi pripadnika 1. pješadijske čete u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine

Noću poslije jedan sat dana  21.7.1995. godine na liniji odbrane 1.čete 3.bataljona osjetili smo pokret neprijatelja koji su nam govorili da će biti opšti napad na našu liniju. O istom smo obavijestili preko našeg komandira voda višu komandu koda je poslije 1.15 časova da minobacačima održava zaprečnu vatru. Komandir čete de naredio punu borbenu gotovost te smo svi bili u rovovima. Nešto pride četiri sata čuli smo žestoke napade na našeg lijevog i desnog susjeda. Očekivali smo svaki tren da će nas napasti što su i učinili u opštem napadu (oko četiri i deset časova). Spremno smo ih dočekali, prihvatili borbu ali njihovi  pješadijski napadi bili su strašno masovni.

Zbog njihove masovnosti i probijanja linije na desnom krilu kao i pada kote na lijevom krilu naređeno nam je od strane komandanta bataljona povlačenje na drugu liniju odbrane. Tada su nam veze popucale, a ujedno i odsječeni od naše naše komande jedinice. Povlačenje smo obavili disciplinovano i održavajući neprijatelja vatrom. Tada smo shvatili da smo u okruženju, ali panike nije bilo. Izvukli smo se na drugu liniju ali nas je neprijatelj udario sa bokova zbog čega smo bili primorani povući se na novu liniju u mjestu Borovci. Tu smo sredili liniju. Zbor jake vatre neprijatelja na prvoj liniji dio MTS nismo mogli izvući. Imali smo nešto ranjenih saboraca, ali smo saznali da nam nedostaju  sedmorica boraca koji su vjerovatno u toku povlačenja ostali zarobljeni.

Prema izjavi vodnika komandira minobacačkog voda 3.pb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine

Dana 21.7.1995. godine oko 1.30 časova javljeno je iz komande bataljona  da je uočeno približavanje neprijatelja na liniji zone odgovornosti 3. bataljona. Tražena je podrška MB 82 mm i zaprečne vatre na pravcima Gaja, kote 551, Visa i tt 551. Podrška  MB je počela oko 01.30 časova i dejstvovala do naredbe od komandanta bataljona za povlačenje, a ta naredba je došla oko 04.30 časova. Povlačenje na rezervne položaje jer smo trpili jaku artiljerijsku vatru. Ispaljeno je oko 500 mina 82 mm i došlo je do pregrijavanja  cijevi minobacača i jedna je cijev izbačena iz stroja. Povlačenje je počelo kada je pješadija neprijatelja  zauzela IKM 1.bataljona tj. naše desno krilo i Markovića vis. Naše lijevo krilo trpelo je vatru pješadijsku i artiljerijsku kao i vatru iz brovinga. U tom vremenu počele je pješadija probijati rezervnu linju i pristizali na MB položaje i tada je neprijatelj dejstvovao sa naših rezervnih položaja. Naša pješadija je zauzela novu rezervnu liniju na pravcima Borovci – Kvrge -Ravne. Kada se vod MB povukao na novi rezervni položaj Kamen, tj. G.Brijesnica i odatle smo dalje davali podršku pješadiji 3.bataljona. Istog dana  uspostavljamo novu liniju, a drugog dana linije  se  pomjerena nešto naprijed.

Prema izjavi pripadnika 2.voda 3.pješadijske čete 3.pb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine

U noći između 20. i 21.7.1995. godine negdje iza ponoći primijetili smo privlačenje neprijatelja u zoni odgovornosti drugog voda. Odmah ubrzo počeli su da rade naši minobacači ali neprijatelj nije odustao od prilaženja našim rovovima. Negdje poslije jedan sat iza ponoći dobili smo obavještenje da se očekuje jak neprijateljski napad mada smo mi već bili svjesni toga pošto je dan prije bila napadnuta 4. ozrenska lpbr. Neprijateljski napad je počeo negdje poslije 04.00 časova. Neposredno poslije șlabijeg pješadijskog napada uslijedila je jaka detonacija (valjda od tenka) gdje je Mlađan Marković poginuo a Živko Grujić ranjen u glavu  iznad lijevog oka. Bez povrede smo bili poslije te detonacije, ja i Milanko Mitrić, komandir voda,  dok Topić Bogoljuba vidio na rovu.

Potom je uslijedila pješadijska vatra po tranšeju kojom smo se morali povući, jer Turci su već bili na kraju tranšeje našeg rova, mada je Milanko rekao da bježim kako znam jer Turci su već tu na rovu. Odmah zatim bacio sam bombu i potrčao tranšeom, na izlazu iz tranšeje uslijedila de ponovo jaka detonacija gdje sam osjetio veliku toplotu i vidio sam crvenu svjetlost. Poslije toga našao sam se kod susjednog rova, ali ne znam kako. Po priči ljudi iz rova njima sam došao sa turske strane. Tada sam Stevi Suvajcu dao pušku da popravi jer nisam mogao da stavim okvir municije a nisam znao da je na pušci otkinut dio kundaka i valjda jos neki dijelovi. Odmah potom sam primijetio da na  opasaču nedostaje pištolj i dio futrole.  Sa tim ljudima iz rova sišao  sam do kuće u kojoj je bila naša pozadina, a u blizini je i komanda bataljona. Odatle smo odmah krenuli prema rezervnim položajima jer Turci su nam bili za petama, U šumi ispod rezervnih položaja san se onesvijestio od tada se samo povremeno sjećam nekih elemenata do bolnice u Tumarama.

Prema izjavi komandira 2. voda 3.pješadijske čete 3.pb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.lpb dana 21.7.1995. godine

Dana 20.7.1995. godine od komande smo dobili informaciju da je tog dana napadnuta 4.ozrenska brigada i po pokretu neprijatelja primjetili smo da se sprema napad većih razmjera i na položaje naše jedinice. Što se u noći sa 20. na 21.7.1995. godine i dogodilo tj. mi smo komandi javili da se balije privlače negdje oko 1.30 časova kada smo ih i uočili.

Nakon našeg javljanja višoj komandi usledilo je odmah dejstvo naših MB sa zaprečnom vatrom. Pošto se napad očekivao vojska je bila pod punom borbenom spremom u šta sam se uvjerio obilazeći rovove svoga voda. Negdje oko 4.15 časova uslijedio de jak pješadijski napad. Borbu smo prihvatili, ali u prvi mah se moglo uočititi da neprijatelj udara sa veoma jakim snagama. Gledajući sa mog položaja prema položaju 3.voda saznao sam da su balije ušle tj. da su pala dva rova 3.voda. Pokušali smo da pomognemo tim ljudima iz tih rovova gdje je bilo ranjenih. Otpor smo pružili do 4.40 časova kada je uslijedila naredba za povlačenje, jer je neprijatelj bio daleko nadmoćniji i potisnuo naše lijevo krilo tako da je do presijecanja puta Kesten prema Vozući te smo u toj situaciji ostali  u okruženju.

Povlačenje je bilo veoma teško balije su bile na našem IKM a imali smo dosta ranjenih saboraca i trpeli smo veoma jaku vatru. Povlačeći se prema rezervnim položajima zadobio sam prostrelnu ranu lijeve nadkoljenice, tad su balije već  bila na našim rezervnim položajima te nismo mogli tu da formiramo liniju. Odatle smo bili prinuđeni da se pod jakom neprijateljskom vatrom povučemo nekih 200-300 metara prema s. Borovci. Tu su nam u pomoć priskočili izviđači Srbačke brigade. Isti dan je formirana nova linija gdje smo ponovo bili napadnuti od starane mudžahedina i odbili napad te jednog njihóvog mudžahedina izvukli na našu stranu. Kada smo konsolidovali liniju došli smo do saznanja da je jedan dio saboraca iz čete nije uspio izvući. Zbog jake neprijateljske vatre te presijecanja komunikacije nismo bili u mogućnosti da izvučemo jedan dio MTS. Zahvaljujući nadljudskim naporima naših bóraca i požrtvovanja i odlučnosti naše komande uspjeli tu održati liniju sve do našeg odlaska sa tog terena.

Prema izjavi kapetana komandira 1.pješadijske čete 3.pb u vezi napada neprijatelja i pada linije odbrane 3.pb dana 21.7.1995. godine

Komandir sam 1.čete u 3. pješadijskom bataljonu od maja 1995 godine, po činu sam kapetan. Zonu odgovornosti Lake pješadijske brigade Prnjavor poznajem od decembra 1994. godine a zonu odgovornosti 3. bataljona na Podsijelovu takođe dobro poznajem, a sve procjene korištene su što bolje učvršćivanjem zone odgovornosti našeg bataljona. Neprijatelj je u svodim pohod ima na srpsku zemlju na Ozrenu često atakovao upravo na z/o našeg bataljona. 27.5.1995. godine naš 3. bataljon je čvrstom odbranom i sadejstvom artiljerije i pješadije, posebno MB i mudrim komandovanjem komandanta bataljona odbijao sve atake i namjere neprijatelja. Neprijatelj nije posustao, nego je pojačavao svoje jedinice sa ljudstvom i tehnikom i spremao odlučujući napad na naše položaje. Svi obavještajni  podaci govorili su o tim namjerama. Tako je 21.7.1995. godine nešto poslije 1.00 časova , uvodio jake snage ojačane Mudžahedinima na pravcima naših i moje jedinice.  S obzirom da sam bio na prvoj  liniji odmah smo digli b/ g na najviši stepen, a komandant bataljona je oko 1.30 časova počeo sa zaprečnom vatrom minobacačima. Međutin, neprijâtelj nije odustajao neqo je jake pješadijske snage uveo na našu liniju. Nešto poslije 3.30 časova čuli smo pješadijsku borbu lijevo i desnó od moje jedinice,  Moran reći da șu moji borci veoma prekaljeni, nisu bili u panici, već smo spremno dočekali i pješadijski napad i na našu liniju, što je i uslijedilo od 4.00 – 4.10 časova. Borba je

3.lpb, 1996.

žestoka, pucalo se svim i svačim, ali nismo uzmicali, oko 4.30 časove čuo sam se sa komandantom bataljona koji mi je naredio pripremu za povlačenje na drugu liniju odbrane jer su probijene linije na spoju lijevog i desnog susjeda, mada sam ostao bez žične i drugih veza. Dijelovi moje jedinice na desnom krilu već su se samostalno povlačili zbog napredovanja neprijatelja. Izbora nije bilo i donio sam odluku o povlačenju sa održavanjem vatre prema neprijatelju. Dio MTS smo uspjeli izvući ali jedan dio je ostao.  Prilikom povlačenja shvatio sam da smo  u okruženju te sam  primijenio taktiku mirnog izvlačenja bez borbe sve do druge linije odbrane.  Imao sam jednog ranjenog kojeg smo izvukli ali disciplina saboraca oko 40 bila je na visini.  Oko 5.00 časova izbili smo na  drugu liniju, ali je nismo uspjeli zaposjesti,  jer je neprijatelj već izašao na bokove druge linije, počeli su nas tući pješadijskim naoružanjem. Kratki dogovor mene i komandanta na drugoj liniji da se povlačimo dalje jer je neprijatelj bio masovan i jak „nevjerovatni fanatici“ . Tako sam sa svojim borcima morao dalje prema Borovcima uz prednja i bočna osiguranja. Bilo je i panike, ali se nije bez glavom obzira. U Borovcima su nam u pomoć pritekli izviđači 1.srbačke brigade i postavili odbranu odnosno odstupnicu de bih mogli postaviti novu liniju, što smo i uspjeli.

Borce poljuljanog morala, punog straha i panike uspio sam sa komandirima  vodova skupiti i postaviti liniju odbrane na potezu Jasike -Ravne – Kvrge.  Istog dana iza podneva grupa Mudžehedina nas je napala te smo i tako uzdrmani uspje1i uzvratiti vatru i ubiti jednog Mudžahedina. Predveče su nam stizala pomoć iz drugih jedinica sa Ozrena.  Moram reći da prilikom skupljanja podataka o svojoj jedinici toga dana da mi  jedan dio boraca nije izašao ni na drugu liniju ali, nažalost ni na prvu liniju. Moram nažalost konstatovati da  u toku povlačenja na dragu liniju nije izašlo šest mojih boraca te da je jedan boraca nađen na rezervnom položaju. Istaći moram da su moji saborci, ali i svi ostali pripadnici naše brigade opredjeljeni da možemo izgubiti  liniju ali ne i Ozren što smo i ostvarili sve dok nas nisu povukli sa Ozrena iako smo išli u kontranapad.

Položaji u zoni odgovornosti brigade bili postavljeni prema brdskom terenu na Podcijelovu

Svinjašnica, Ozren

Pogled na južno krilo zone odgovornosti 1.lpbr

Epilog 22.7.1995.

Najteži i najtragičniji dan za našu brigadu od njenog formiranja. Preciznih izvještaja još uvijek nemamo. Sve poginule i nestale vodimo kao nestale, a takvih je 57. Preko 90 boraca je teže i lakše ranjeno. Podaci nisu konačni. U večernjim časovima stanje je donekle stabilizovano, ali izuzetno je teško. Treći bataljon na određen način odsječen od brigade. Znamo pouzdano da nisu u okruženju i oni su uspjeli da se organizuju i formiraju privremenu liniju odbrane.

Sljedeći dan, 22.7.1995. godine, muslimani ne napadaju, ali uočavamo da se utvrđuju i aktivno izviđaju.

Naša novoformirana linija odbrane totalno neuređena, borci su na njivama i pod bukvama, ostali smo bez alata, ćebadi, porcija za hranu, ne kuva se, borci dobijaju suve obroke. Bitno je da panike uopšte nema. Prvi i treći bataljon psihički stabilniji, u 2. bataljonu stanje nešto teže ali zadovoljavajuće poslije žestokih borbi. Treći bataljon traži da se izvuče na odmor, k-dant nije odobrio.

U pomoć nam pristižu jedinice manjeg formacijskog sastava sa kojima je teže komandovati ipak ofanziva je zaustavljena.

general Boško Kelečević

Oko 21 sat 22.7.1995. stiže general Kelečević, načelnik štaba komande 1.KK – referisanje, ne osuđuje nas na poraz, izgubili smo borbu od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, odaje puno priznanje za herojsko držanje boraca. U daljim aktivnostima planira se dovođenje svježih snaga i pokušaj da se vrate izgubljeni položaji, jer sadašnji položaji koje držimo su izuzetno tehnički nepovoljni.

U Prnjavoru porodice opsjedaju komandu, nemamo novih saznanja i dalje 57 boraca vodimo kao nestale.

Treći dan po ofanzivi Muslimani i dalje granatiraju naše položaje, uzvraćamo im, nadamo im mira i pored svega što smo doživjeli žestoko se borimo. Moral boraca ne zadovoljava ili bolje rečeno u brigadi smo uvijek imali viši borbeni moral nego sada. Iz obruča uspio se izvući Dušanić Siniša od koga dobijamo podatke da se Muslimani utvrđuju i čekaju novo pojačanje za napad.

U Tumarama na IKM 1. KK kod generala Talića na referisanju komandant Brigade Vlado te komandanti bataljona Tubak Brane, Popović Ranko, Blagojević Vlado i Šikarac Miro. General prihvata činjenično stanje i obećava izvlačenje brigade na kraći odmor i određivanje novog ratišta ali tek onda kada se stvore povoljni uslovi.

U komandi brigade u Prnjavoru održan sastanak sa porodicama i saopštena imena nestalih boraca. sanitet 1.lpbr 21.7.1995

Borbe se nastavljaju. Neprijatelj nas neprekidno granatira. Uspjeli smo uraditi nešto rovova, organizujemo odbranu i život, 25.7.95. godine. Na Podsjelovo dolazi 14. srpska brigada, s komandantom ppuk Barašanin Ostoja. Ova brigada trebala bi vratiti izgubljene položaje  i preuzeti liniju odbrane od naše brigade.

Obavještajni podaci koje dobijamo upozoravaju da je izvučen dio snaga sa sarajevskog ratišta i upućen prema Ozrenu, kada će biti upotrijebljeni i na kom pravcu nemamo podataka.  Sigurno je jedno da žele eksploatisati uspjeh i nastaviti akciju prema Vozućoj.

Redovno i pravovremeno smo upozoravali da na širem prostoru Muslimani koncentrišu snage i da uspjeh na Podsjelovu znači gotovo sigurno spajanje sa Vijencem i otvaranje puta Zavidovići – Tuzla, a naša jedinica, srbačka, PJP i 4. Ozrenska lako mogu doći u okruženje sa ogromnim gubicima i ljudstvu i tehnici.

Na ovim položajima ne možemo opstati, izuzetno nepovoljan taktički položaj, neprijatelj ima mogućnost daljeg napredovanja. Došli smo do saznanja da su muslimanske elitne jedinice zajedno sa jedinicom El Mudžahedin napustile Podsjelovo i da su sada na položajima jedinice slabijeg kvaliteta.

Borbe za izgubljene položaje

Odlučili smo da moramo vratiti izgubljene položaje. U ofanzivnim akcijama treba da učestvuju 14. srpska brigada /čete iz Mrkonjića, čete iz Teslića, četa iz 16. mtbr I četa 1.okbr/, CSB, te naše udarne jedinice izviđači, policija  i “Vukovi”. Zadatak naših bataljona je da iskoriste uspjeh udarnih jedinica i posjedne zauzete položaje.

Po planu napada raspoređeni su članovi brigade: komandant brigade na težištu dejstava 1. i 2.pb, a NŠ na KM 1.srbačke pješadijske brigade i 3.pb. Sinhronizovanim napadima po upadu BG specijalne policije MUP-a Doboj (Palestine) i ič OG_9 Doboj (Mušac) u rejon tt.685 otpočelo je vraćanje linije i borba 1.i 2.pb

Planiran napad uz prethodno obavljene sve predradnje je 27.7.1995. godine u 04.00 časova. Izviđači, policija i “Vukovi” podilaze cijelu noć, sa zakašnjenjem napad izveden u 06.00 s prema koti 685, raniji položaj 1. bataljona. Muslimani pružaju žestok otpor, naša podrška radi izvanredno, MB120 mm, PRAG-e, trocijevci, borci se izvanredno drže, iz rovova su potisnuti Muslimani. Sve je kao na filmskoj traci, niko ne griješi, kompletna linija 1. bataljona vraćena je, ušli smo u svoje rovove. Drugi bataljon s k-dantom Popom na čelu i 30-ak boraca radi pekaru i selo Čevaljuše, Muslimani pale Čevaljušu i bježe.

Pridodata 14. srpska brigada sporo se uvodi, kao da oklijeva, još su u dubini sela Nenići. Muslimani tuku u dubinu i tu gine nekoliko boraca 14. brigade. Potpukovnik Barašanin im naređuje da se prilijepe uz Muslimane kako bi izbili artiljerijsku vatru.

Na našem lijevom krilu je Palestina sa CSB-om, odlično rade, saradnja sa našim borcima odlična, dobro su napredovali, ali imaju ranjenih i poginulih, malo zastajemo, još se ne može prema koti 706 iako osjetimo da su Muslimani razbijeni. Treći bataljon i Srpska brigada dobro rade, imali su uspjeha.

U ovoj borbi brigada je imala ranjenih i jedan borac je poginuo. Najveći uspjeh u svemu ovome je što je brigada vratila samopouzdanje, vraćeni su položaji 1. i 2. bataljona koje smo izgubili 21.7.1995. godine, a  u tranšejima do kojih smo ponovo došli pronađena su tijela 12 naših poginulih boraca. U ovoj borbi ostalo je 16 tijela Muslimana. Do kasnih večernjih sati Muslimani žestoko artiljerijom tuku naše položaje, lakše su ranjeni. Zamjenik komandanta1. bataljona Siniša Modić, bezbjednjak Davidović Branko – Švabo te vojni policajci Đumić, Golub, Galcijan, Ljušo i Žile.

Još jedan težak i krvav dan na Ozrenu, ali ispunjeni smo ponosom  jer smo izvukli tijela naših boraca koji su se hrabro borili samo prije šest dana.

Sada mi ne mirujemo. 29.7.1995. godine planiran napad na kotu 706.

Formirane su udarne grupe, zamjenik komandanta 3. bataljona Sančanin vodi 22 borca, “Vukove” vodi Lukić – 20 boraca, 40 boraca iz 14.srpske brigade i četa 16.mt brigade. Akcijom komanduje ppuk. Barašanin. U napadu učestvuje i NŠ sa pratnjom uz upotrebu eksplozivne naprave (na čamcu) ispaljenu na k.706

Sve je dobro isplanirano, ali su ih Muslimani otkrili u podilaženju i poklopili minobacačkom vatrom, 3 borca 16. mt brigade poginula su, a bilo je i ranjenih, nismo mogli dalje, morali smo se povući. Uzimanje kote 706 ostaje za neko bolje vrijeme.

Na osnovu dobijenih podataka od OG-9 napad na našu brigadu 21.7.1995. godine izvele su elitne Muslimanske jedinice : 7.muslimanska, “Garava”, “Crni Labudovi” te oko 300 pripadnika jedinice El Mudžahedin. Ovim snagama teško se bilo suprostaviti, hrabro smo se borili, ali smo ipak morali zaposjesti rezervne položaje.

Za posljednja dva mjeseca, gotovo svakodnevno smo vodili borbu sa neprijateljem, brigada je imala značajne gubitke, moramo priznati da smo dobro uzdrmani.

Šljivić Srećko, komandir streljačkog voda u 2.pč, 1.pb o borbama na Ozrenu u Glasu borca 1.lpbr, broj 5 od XII 1995. na str.17:

Razgovor sa Srećkom Šljivićem, prekaljenim borcem Prvog bataljona. rodom i kućom iz Orašja. Na Ozrenu smo boravili ponovo krajem jula. Bilo je to u vrijeme naše kontraosranzivэ i vraćanja položaja. koje su muslimani uzeli krajem Pri julskom vraćanju položaja Prvog bataljona, brigada je imala veliki broj ranjenih. se, na nosilima su u sanitet donijeli i Srećka. Na njemu samo kupaće gaćice. Mada ranjen, djelovao je izuzetno sabrano. Ni jednog momenta nije pokazivao da rane bole Dobro nam se urezalo u pamćenje i na bolničare je blago podviknuo što previše skidaju krvlju  zavoje. Bio je teže ranjen, a na licu  smo mu čitali gotovo čudnu smirenost Desilo se to 27.7.1997.godine. Pred izlazazak  ovih novina. u toku pisanja ovog teksta, sretosmo Branu Tubaka komandanta Prvog bataljona.  Ispriča nam da je uz Srećka u toku  ove akcije ranjeno još 18  boraca  bataljona. Njih 9. zajedno ga Srećkom. borci su interventnog odjeljenja. Svi su ranjeni u  momentu , svi  prilikom izvlačenja svog dragog kolege  saborca Spavka Božičića, poznatijeg hao Herkulesa. Poginuo u  ranijoj akciji i na „ničijoj „zemlji“  ostao do vraćanja izgubljenih položaja. A kakve teške rane   dopale cijelo Srećkovo interventno odjeljenje  govori i činjenica da su i danas svi do jednog na liječenju. Srećko je  reče nam Tubak, iz Beograda  vraćen u Banjaluku, i tamo se i danas oporavlja. Iz istog odjeljenja. u Beogradu su još uvijek Pero Stanojević- Ćato i Milovan Gavrić. Na žalost, njihove rane su takve da je sasvim sigurno da je za obojicu rat završen.

PREGLED GUBITAKA OD 27.5.1995.[7] DO 30.7.1995. GODINE

Dužnost	Poginuli	Nestali	Ranjeni
Zamjenik komandanta bataljona			2
Pomoćnici komandanta bataljona			2
Komandiri i zamjenici komandira četa	1		3
Komandiri vodova	1	2	8
Komandiri odjeljenja		3	2
Podoficiri bez dužnosti		3	2
Vojnika	29	83	176
Svega	31	91	195

Na osnovu tabelarnog pregleda jasno je vidljivo da je Brigada sa posljednja 2 mjeseca izgubila 317 boraca, skoro 1 bataljon.

Zahvaljujući upornom radu, postepeno izlazimo iz krize i sigurno je da ćemo ponovo biti ona prava brigada na koju može računati  1. KK i VRS.

Uspostavljena je nova linija odbrane, 14. srpska brigada posjeda položaje 1. bataljona kota 685 a 1. i 2. bataljon organizuju odbranu Čevaljuše i Nikolinog Brda, u rezervi je 3. bataljon. Sada imamo i brigadnu rezervu i osjećamo se sigurnijim. “Vukovi” su izvučeni na odmor u Prnjavor, a iz bataljona puštamo na odmor manji broj boraca.

Na Ozrenu ostaje 2.pb sa NŠ do 6.9.1995. godine, kada se smenjuje sa četom 1.vučijačke lp brigade  u rejonu Nikolino brdo.  Već 10.9.1995. godine, otpočela je velika ofanziva ABiH sa svih strana i pada Vozuće i Ozrena do Tumara.

Uslijedilo je novo naređenje 1. KK, 1. prnjavorksa laka pbr upućuje se na Novigradsko ratište, rejon odbrane Novi Grad – Kostajnica, na obali r. Une.

Brigada je na Ozrenskom ratištu boravila od 18.6.1994. do 12.08.1995. godineBitka za Ozren. Za vremenski period od 14 mjeseci Brigada je imala velike i teške gubitke 489: 84 poginula, 80 teže ranjenih, 281 lakše ranjenih i 44 nestala pripadnika brigade[5].

Komandant brigade o izvođenju b/d u julu 1995. godine, Glas borca 1.lpbr, broj 5, decembar 1995. str.7:

Nakon ove druge neprijateljske ofanzive, u nama se pojavio jedan svojevrsni inat. Mi taj inat sasvim dobro znamo. Znali smo da se priprema naša zamjena i naše upućivanje na drugi  zadatak. Tamo  gdje  smo  bili  cijelu  godinu  i  duže,  ostali  su  leševi  naših  boraca. Nismo  mogli  otići  prije  nego  što  pokušamo  da  dođemo  do  njih. Na  drugoj  strani,  ponos  nam  nije  dao  da  nas  mijenjaju  borci  kojima  u  nasljeđe  ostaje  linija  koju  je  gotovo  nemoguće  sačuvati. Uz  pomoć  legendarnog  Palestine  i  njegovih,  te  u  zajedništvu  za  borcima  srbačke lpbr, 14.srpske lpbr,  koja  je  već  stigla  kao  naša  zamjena,  te  uz  pomoć  i  podršku  boraca. probranih  u  ozrenskim  brigadama. 27.6.1995. godine, dakle  samo  šest  dana  poslije  našeg  drugog  stradanja,  vraćamo  neke  ključne  položaje: Nikolino  brdo,  Čevaljuša  i  Podcijelovo. uključujući  i  kotu  681 i IKM  Prvog  bataljona  vraćeni  su  u  naš  posjed  kao  i  prije  muslimanske  ofanzive. Ovaj  naš  protivnapad  lično  je  pratio  i  general  Talić, komandakt  1. KK. Ostalo  mi  u  sjećanju  nakon  što  su  naši  izviđači,  Vukovi  i  Palestina  sa  policijom  izbili  na  kotu  681. neplanirano  i  spontano  u  juriš  je  krenula  i  kompletna  pješadija  Prvog  bataljona. Ugledao  general  šta  se  zbiva  i  putem  veze  oduševljeno  priznaje: „Vlado. pješadija  ti  radi  za  desetku“!

Ozren nas  je  koštao  više  ljudskih  života  nego  sva  dosadašnja  ratišta. Ostali  smo  bez  boraca  i  starješina  koji  su  zaslužili  najiskrenije  divljenje. Jednom  prilikom  sam  rekao  da  niko  od  nas nije  posebno  školovan  da  ratuje. Možda  će  biti  onih  što  će  reći  kako  pretjerujem,  ali  ja  sa  ponosom  ističem  da  su  borci  Prve  prnjavorske  u  dosadašnjem  ratu  od  sebe  dali  mnogo  više  nego  što  se  ikada  moglo  i  zamisliti. Kao  komandant  brigade,  osjećam  svojom  obavezom  da  kažem  da  smo  cijelo  ovo  vrijeme  ratovanja  vodili  računa  i o  dostojanstvu  i  ugledu  komandnog  kadra. Znali  smo  da  se  ugled  u  očima  boraca  stiče  u  borbi. Podatak  da  su  iz  borbenih  redova  sa  trajnim  i  teškim  tjelesnim  povredama  izbačena  dva  komandanta  i  jedan  zamjenik  bataljona,  te  da  je  samo  Prvi  bataljon  izgubio  osam  komandira  četa,  trebalo  bi  da  je  dovoljno  za  moju  tvrdnju  da  smo  poštovali  najbitnije  odredbe  iz  kodeksa,  koji  obavezuje  svakog  starješinu.

Vidi izvještaj Operativnog tima Vlade RS na traženju nestalih pripadnika Prnjavorske lpbr na Podsijelovu.

OZRENSKI VIDICI

GLAS BORCA U 1. BATALJONU

 

 

GLAS BORCA U 2.BATALJONU

GLAS BORCA U 3.BATALJONU

 

GLAS BORCA OCJENA STANJA KOMANDANTA BRIGADE

 

GLAS BORCA U PRIDODATIM JEDINICAMA 1.KK  vod pionira i vod PRAG-a

 

Brigadni izviđači

Pozadinci 2.pb

IKM lpbr

Brigadni sanitet

[1]Nedugo potom neprijatelj 21.7.1995. godine pokreće novu ofanzivu sa težištem na spoj prnjavorske brigade i bataljona Posebne jedinice policije u kojem se nalazila borbena grupa iz Srbačke brigade na čelu sa poručnikom Branislavom Markovićem. Prijetila je opasnost da u tome rejonu neprijatelj probije naše linije odbrane i izvrši odsijecanje snaga, koje bi se našle u potpunom okruženju. Međutim , upućivanjem izviđačkog voda srbačke 1.lpbr u pomenuti rejon, odbrana srbačke brigade je stabilizovana. Neprijatelj je i pored toga nastavio sa napadima na svim pravcima na. (Srbačka brigada u otadžbinskom ratu, Srbac, 2012. godine, str. 91-92)

Operacija „Proljeće -95- 2”  počela  je  21.7.1995. godine  i  to  napadnim  operacijama  35. divizije  Z. korpusa  tzv. Armije  BiH, s  ciljem  ovladavanja  gredom  Malovan  i  potiskivanjem  srpske  odbrane  sa  preostalog  dijela  Podsjelova. Izvedena  je  sa  dva  dana  kašnjenja  jer  su  pripadnici  zloglasnog  Odreda  „El  Mudžahid”  čekali  da  im  se  na  nebu  „otvori  stranica  kurana”  kako  bi  imali  uspješan  napad. U  ovoj  operaciji  pale  su  žrtve  na  obe  strane  uz  pomjeranje  odbrambene  srpske  linije  za  dva  kilometra  u  dubinu  Ozrena. Tih  dana  srpski  borci  bili  su  svjedoci  „ludila  bradatih  kojih  su  jurišali  na  metke” i  koji  su  bili  riješeni  da  bukvalno  pregaze  odbranu. Iz  srbačke  brigade  život  su  izgubila  tri  borca. Mudžahedini  su  izbili  na  Đurića  Vis,  golo  uzvišenje  bez  rastinja  i  drveća,  što  im  je  onemogućilo  brzo  utvrđivanje. Srbačka  i 4. ozrenska  brigada  stavljene  su  u  obruč.

Pozadi položaja 3.pb u rejonu s.Krčevina prema s. Rosićima bila je izrađena osmatračnica IKM 1.lpbr, gdje je dolazio NŠ 1.lpbr sa rezervnim položajem za 3.pb. Procjena situacije je predviđala izvlačenje na rezervne položaje u slučaju jačeg napada Muslimana, što se i dogodilo u jutarnjim časovima 21.jula u rejonu odbrane 3.pb.

Ratni dnevnik 1.lpbr Prnjavor, strana 47-48. Prema prikupljenim podacima od 47 ,u napadu 21.7.1995.  nestali, poginuli i zarobljeni ekshumirani borci 1.lpbr Prnjavor:

Prezime	Otac	Ime	Rođen	Mjesto	Dejstvo	Jedinica
Ardalić	Mladen	ANDRIJA	1972	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
BOŽIČIĆ	Vlado	SLAVKO	1961	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,1.pješadijskog bataljona
BUDAK	Strahinja	SLAVKO	1972	Podsijelovo	MES-a	1.čete,1.pješadijskog bataljona
BUKALO	Taras	MITAR	1960	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
BUNIĆ	Tomislav	MIROSLAV	1976	Podsijelovo	zarobljen	2.čete,1.pješadijskog bataljona
ČUPELJIĆ	Mitar	BRANISLAV	1974	Podsijelovo	zarobljen	2.čete,1.pješadijskog bataljona
ĐERMAN	Tomo	ČEDO	1951	Podsijelovo	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
ĐURIĆ	Radivoje	DEJAN	1970	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
GRUJIĆ	Mikajlo	ŽIVKO	1967	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
JANJIĆ	Mitar	LJUBOMIR	1954	Krčevine	zarobljen	izviđač,3.pješadijskog bataljona
KALABIĆ	Živko	MILOMIR	1975	Krčevine	nestao	1.čete,3.pješadijskog bataljona
KNEŽEVIĆ	Krsto	MIROSLAV	1963	Krčevine	nestao	sanitet 3.lpb
KNEŽEVIĆ	Ostoja	PREDRAG	1960	Krčevine	zarobljen	1.čete,3.pješadijskog bataljona
KONEČNI	Vlado	ANTONIO	1972	Podsijelovo	zarobljen	2.čete,1.pješadijskog bataljona
KRAJIŠNIK	Milorad	STANIMIR	1952	Podsijelovo	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
LAZIĆ	Dušan	RANKO	1959	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,1.pješadijskog bataljonaVV
MARINKOVIĆ	Aco	SAŠA	1958	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,3.pješadijskog bataljona
MARKOVIĆ	Dušan	MLAĐAN	1956	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
MILANKOVIĆ	Blagoje	SLAVIŠA	1975	Podsijelovo	MES-a	2.čete,1.pješadijskog bataljona
MILIĆ	Lazo	SLOBODAN	1972	Podsijelovo	MES-a	2.čete,1.pješadijskog bataljona
MIRECKEJ	Jaroslav	IVICA	1976	Podsijelovo	MES-a	2.čete,1.pješadijskog bataljona
MITRIĆ	Milovan	MILANKO	1967	Krčevine	zarobljen	vodnik 3.čete,3.pješadijskog bataljona
MITROVIĆ	Nedo	MOMIR	1961	Podsijelovo	zarobljen	pozadinskog voda 1.pješadijskog bataljona
PANČIĆ	Bogosav	BOŽIDAR	1948	Podsijelovo	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
PEULIĆ	Vida	LJUBIŠA	1969	Krčevine	zarobljen	1.čete,3.pješadijskog bataljona
PEZEROVIĆ	Dragica	ZDRAVKO	1950	Podsijelovo	zarobljen	2.čete,2.pješadijskog bataljona
POPOVIĆ	Marko	SRETKO	1955	Podsijelovo	MES-a	1.čete,2.pješadijskog bataljona
RADONJIĆ	Petar	GRUJO	1959	Podsijelovo	zarobljen	pozadinskog voda 1.pješadijskog bataljona
RAKIĆ	Ljubomir	RADENKO	1974	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,2.pješadijskog bataljona
SAMAC	Čedo	RANKO	1958	Krčevine	nestao	1.čete,3.pješadijskog bataljona
SEJDIĆ	Himzo	ESIM	1964	Podsijelovo	nestao	1.čete,3.pješadijskog bataljona
SIBINČIĆ	Milorad	NEDELJKO	1957	Podsijelovo	zarobljen	protivoklopnog voda 1.pješadijskog bataljona
SIMIĆ	Petar	VLADO	1962	Krčevine	zarobljen	2.čete,1.pješadijskog bataljona
ŠLAPAK	Natalija	PETAR	1947	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,1.pješadijskog bataljona
SOPRENIĆ	Milan	VINKO	1966	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
ŠTIKIĆ	Rajko	MILORAD	1962	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,1.pješadijskog bataljona
ŠUMAN	Danilo	MILADIN	1962	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
TAMBUR	Stipe	BOŽO	1967	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,1.pješadijskog bataljona
TANASIĆ	Zdravko	DRAGOLJUB	1958	Krčevine	zarobljen	1.čete,3.pješadijskog bataljona
TEŠIĆ	Jevto	VESELINKO	1973	Krčevine	zarobljen	3.čete,3.pješadijskog bataljona
TOPIĆ	Spasoje	BOGOLJUB	1967	Krčevine	nestao	3.čete,3.pješadijskog bataljona
TOPIĆ	Novak	RADENKO	1968	Podsijelovo	MES-a	3.čete,3.pješadijskog bataljona
VUJIČIĆ	Risto	GOJKO	1955	Krčevine	nestao	3.čete,3.pješadijskog bataljona
VUKADINOVIĆ	Dušan	MILE	1952	Podsijelovo	zarobljen	3.čete,2.pješadijskog bataljona
VUKADINOVIĆ	Branko	VIDOMIR	1967	Podsijelovo	zarobljen	3.čete,2.pješadijskog bataljona
VUKOVIĆ	Marinko	ŽELJKO	1972	Podsijelovo	zarobljen	2.čete,2.pješadijskog bataljona
ŽIVKOVIĆ	Sredoje	MILAN	1957	Podsijelovo	zarobljen	1.čete,3.pješadijskog bataljona

[2] Prema pričanju saboraca Brane, Branislav Čupeljić, 1974. godište iz Crkvene, bio u 1.pb od 10.3.1993. pa preko mab 11.5.1995. godine ponovo se našao u 2.pč 1.pb herojski je branio položaje svoje čete i omogućio izvlačenje oko 100 boraca na rezervni položaje. Ekshumiran je kao poginuli borac. Još nije postavljena njegova slika na spomeniku na kapeli u groblju Crkvena (kazivanje Miodragović  Vidanko, borac 2.pč 1.pb, u tim borbama teže ranjen u ruku puščanim metkom).

[3]  O žestini i tempu napada neprijatelja govore pripadnici Pajićevog voda 2.pješadijske čete 1.pb u Glasu borca lpbr Prnjavor, broj 5, XII 1995. str. 14:

Tih dana, držali su položaje u šumi, u potoku. Po pokretu neprijatelja primijećeno je da se nešto sprema. Opreznost je pojačana. Tog jutra, probudila ih je pucnjava. Prvo brzi projektili lijevo od njih, a onda pješadijska vatra duž cijele linije. Rano jutro, oko četiri sata. Pakao! Neprijatelj je sasvim blizu. Borba se vodi i puškom i bombama. Potrošili su gotovo sve bombe. Neprijatelj nije mogao prići bliže. Jedan mudžahedina uspijeva da se prebaci preko tranšeja. Brzom reakcijom uspijevaju da ga likvidiraju. U obračunu gine i Konečni. Poslije kraćeg predaha, neprijatelj kreće ponovo. Konečnog ne uspijevaju ponijeti sobom. Pajić : Najteže je bilo ostaviti poginulog druga,

2.pč, Pajićev vod

ali bio sam svjestan da bi izvlačenje njega značilo nove gubitke. Utjeha mi je što smo svoje mrtve drugove uspjeli izvući kasnije kada je linija vraćena“. Povlačenjem u desno, prave bočnu odbranu lijevog boka. Neprijatelj je za trenutak zastao, prvi napad je odbijen, Pajićev vod se i dalje drži. Traže podršku minobacačkih granata, minobacači djeluju i nanose neprijatelju gubitke. U potoku vri i ključa od pucnjave, neprijatelj je ponovo krenuo., Stiže vijest „pao je IKM“ „Znao sam, i to prije po vatri, ali nisam dizao paniku“ kaže Pajić. Zbog vatre sa lijevog boka povlače se do trećeg rova, ponovo se konsoliduju. Već tada bilo je palo lijevo i desno krilo linije. Pored Pajićevog voda prvi desni do njih su još dejstvovali, bio je to rov od MB 82 mm, koji je držao ispomoć liniji. Njih šest: Aleksić, Grujo, Živko, Milovan, Marinković i Kurtjak. Znajući da im je desno krilo palo, ovi momci nisu odstupali. Ispred njih u potoku, dozivanje na arapskom. U toku borbe Mizija šalju po municiju. Neprijatelja drže na odstojanju. Iz potoka, zapomažu ranjeni Arapi. Grujo viče: „Odi dedi”, i da ne naiđe Pajić sa svojim vodom, dođoše oni”. Aleksić : „To je bio neprijatelj koji je išao do cilja bez obzira na gubitke, što je unijelo paniku u naše redove”

Pajićev vod, pošto je dobio od komande naređenje da se povuče na rezervne položaje, nailazi pored rova minobacačlija i povlače se šumom. Bajić : „Mislio sam da rov napuštam trenutno i da linija neće pasti“. Prsan : , Žao mi povući kad smo neprijatelju nanijeli velike gubitke Pokušaj uspostavljanja linije u šumi sa dijelom prve čete nije uspio. Pekara je bila pala Nastavljaju povlačenje do rezervnih položaja. Sa sobom nose svo naoružanje, telefon i zarobljeni kalašnjikov. Na komandnom mjestu se zadržavaju oko pola sata. trpe vatru iz pravaca IKM-a i pekare Neprijatelj i dalje nadire, pa se komanda zajedno sa ljudstvom povlači na položaje u šumu ispod komandnog mjesta.

Pajićev vod je cijelo vrijeme bio na okupu, organizovano pružao otpor, povukli su se među zadnjima i pružili sve od sebe. Na kraju priče Veljko kaže. ,Najteže mi je pao gubitak druga Tambure.” a Javorski dodaje Žao mi je bilo što nismo primijenili strategiju da se izvučemo iz rovova lijevo i desno i nadmudrimo neprijatelja“ Na kraju da nabrojimo i ostale borce Pajićevog voda koji su učestvovali u ovoj bici: Slavko, Domski, Veselko, Danko, Slavenko, Ljubiša, Duško. Vračević , Duško, Borko. Boro. Pero , Zoran, Dalibor, Milutin, Savić. (Aleksa Nježić)

[4] Nakon  majske   i  julske   operacije   40  vojnika   VRS  vodilo   se   među   nestalim,  među   kojima   je   i  sanitet   prnjavorske   brigade,  na   čelu   sa   ljekarom   Brankom   Šikanićem,  zarobljenim   u  selu   Krčevine. Umjesto   da   zarobljene   srpske   vojnike   sprovedu   u  zatvor   u  Zenicu,  mudžahedini   su   ih   odveli   u  svoj   logor   u  Gostovićima, 13  kilometara   od   Zavidovića. Mudžahedinski   pokolj   čudom   je   preživjelo   11  srpskih   zarobljenika. Tu   su   zadržani   više   od   mjesec   dana   tokom   kojih   su   suočavani   sa   najstrašnijim   mukama   koje   čovjek   može   da   zamisli. jezgro   ovog   mudžahedinskog   logora   činili   su   okrugli   žuti   šatori   koji   su   prema   zapažanjima   zarobljenika   pružali   smještaj   za   više   hiljada   boraca. U  okviru   kampa   podignut   je   poseban   šator   za   izvođenje   vjerskih   obreda, a  jedna   ruševna   kuća   bila   je   pretvorena   u  zatvor   za   ratne   zarobljenike. Pripadnici   jedinice   bili   su   obučeni   u  posebne   uniforme   (sa   elementima   mudžahedinskih   nošnji   u  Afganistanu)  sa   naročitim   amblemom   koji   je,  ipak,  potvrđivao   pripadništvo   tzv. Armiji   BiH. Uz   konvencionalno   lako   naoružanje   ovi,  kako   su   se   nazivali   „sveti   ratnici   islama” u  Gostovićima   su   bili   i  dodatno   naoružani   hladnim   sječivom   —  sabljom  ,  dugačkim   noževima   ili   nečim   što   je   podsjećalo   na   sjekiru,  čime   su   povređivali   ili   ubijali   zarobljenike. Sječa   ljudskih   glava   i  dijelova   tijela   bila   je   redovna   pojava,  pri   čemu   su   glave   najčešće   odsijecane   sjekirama, a  neki   od   mudžahedina   tada   su   izgovarali   „tekbir”,  dok   su   im   preostali   odgovarali   „Alahu   ekber”.Mudžahedini  su   zarobljenicima   donosili   odsječene   glave   srpskih   boraca,  od   kojih   su   jednu   zarobljenici   prepoznali, a  iz   kojih   je   kapala   svježa   krv. Naređivali   su   im   da   ljube   odsječenu   glavu   srpskog   vojnika   koga   su   prije   odsijecanja   glave   zarobili   živog, a zatim   tukli   da   bi   mu   na   kraju   odsjekli   i  glavu. zarobljenici   su   prepoznali   da   je   to   glava   Gojka   Vujičića. Nakon   što   su   bili   natjerani   da   izljube   glavu,  mudžahedin   ju   je   okačio   na   ekser   na   zid   sobe, a  glava   je   u  toj   sobi   bila   tri   dana.

Zarobljenici su  mučeni  i  na  druge  načine  i  to  prikopčavanjem  električnih  uređaja  na  dijelove  tijela  kako  bi  se  izazvali  električni  udari. Vezane  lancima  vodili  su  ih  na  obližnju  rijeku  i  tamo  ih  tjerali  da  leže  u  vodi  po  nekoliko  časova, a  poslije  toga  su  ih  tako  mokre  vraćali  nazad  u  logor .  Izvodili  su  ih  oko  14  časova  kada  je  najjače  sunce  te  im  naređivali  da  legnu  na  leđa  i  gledaju  sunce, a u  tim  trenucima  u  zubima  su  morali  držati  jedan  komad  drveta. Svakodnevno  su  od  zarobljenika  tražili  da  prihvate  islamsku  Vjeru.
Nakon  majske   i  julske   operacije   40  vojnika   VRS  vodilo   se   među   nestalim,  među   kojima   je   i  sanitet   prnjavorske   brigade,  na   čelu   sa   ljekarom   Brankom   Šikanićem,  zarobljenim   u  selu   Krčevine. Umjesto   da   zarobljene   srpske   vojnike   sprovedu   u  zatvor   u  Zenicu,  mudžahedini   su   ih   odveli   u  svoj   logor   u  Gostovićima, 13  kilometara   od   Zavidovića. Mudžahedinski   pokolj   čudom   je   preživjelo   11  srpskih   zarobljenika. Tu   su   zadržani   više   od   mjesec   dana   tokom   kojih   su   suočavani   sa   najstrašnijim   mukama   koje   čovjek   može   da   zamisli. jezgro   ovog   mudžahedinskog   logora   činili   su   okrugli   žuti   šatori   koji   su   prema   zapažanjima   zarobljenika   pružali   smještaj   za   više   hiljada   boraca. U  okviru   kampa   podignut   je   poseban   šator   za   izvođenje   vjerskih   obreda, a  jedna   ruševna   kuća   bila   je   pretvorena   u  zatvor   za   ratne   zarobljenike. Pripadnici   jedinice   bili   su   obučeni   u  posebne   uniforme   (sa   elementima   mudžahedinskih   nošnji   u  Afganistanu)  sa   naročitim   amblemom   koji   je,  ipak,  potvrđivao   pripadništvo   tzv. Armiji   BiH. Uz   konvencionalno   lako   naoružanje   ovi,  kako   su   se   nazivali   „sveti   ratnici   islama” u  Gostovićima   su   bili   i  dodatno   naoružani   hladnim   sječivom   —  sabljom  ,  dugačkim   noževima   ili   nečim   što   je   podsjećalo   na   sjekiru,  čime   su   povređivali   ili   ubijali   zarobljenike. Sječa   ljudskih   glava   i  dijelova   tijela   bila   je   redovna   pojava,  pri   čemu   su   glave   najčešće   odsijecane   sjekirama, a  neki   od   mudžahedina   tada   su   izgovarali   „tekbir”,  dok   su   im   preostali   odgovarali   „Alahu   ekber”.Mudžahedini  su   zarobljenicima   donosili   odsječene   glave   srpskih   boraca,  od   kojih   su   jednu   zarobljenici   prepoznali, a  iz   kojih   je   kapala   svježa   krv. Naređivali   su   im   da   ljube   odsječenu   glavu   srpskog   vojnika   koga   su   prije   odsijecanja   glave   zarobili   živog, a  zatim   tukli   da   bi   mu   na   kraju   odsjekli   i  glavu. zarobljenici   su   prepoznali   da   je   to   glava   Gojka   Vujičića. Nakon   što   su   bili   natjerani   da   izljube   glavu,  mudžahedin   ju   je   okačio   na   ekser   na   zid   sobe, a  glava   je   u  toj   sobi   bila   tri   dana.

Sredinom novembra  1997. godine  u  rejonu  Gostovića,  uz  prisustvo  predstavnika  međunarodne  zajednice,  akshumirano  je  17  leševa  srpskih  vojnika, 13  je  bilo  obezglavljenih,  jedna  glava  je  bila  pored tijela,  dok  su  ostaloj  trojici  lobanje  bile  razbijene. Na  spisku  nestalih  iz  kampa  „Gostović”  još  se  vodi  41  lice.

Pred Haškim  tribunalom  vođen  je  postupak  protiv  generala  tzv. Armije  BiH  Rasima  Delića. Na  ovom  suđenju  svoja  svjedočenja  dali  su  preživjeli  srpski  zarobljenici. Velibor  Trivičević  u  svom  svjedočenju  o  boravku  u  logoru  „Livada”  rekao  je  da  je  21.7.1995. godine  u  jednom  trenutku  začuo  buku  izvan  kuće  i  povike  „Alahu  ekber”.

Jedan  od  mudžahedina  koji  je  čuvao  zatvorenike  istrčao  je  iz  prostorije  i  ubrzo  se  vratio  noseći  odsječenu  glavu  iz  koje  je  curila  krv  na  pod  i  noge  zatvorenika  i  pitao  ih  da  li  poznaju  žrtvu. Oni  su  prepoznali  da  je  to  glava  Momira  Mitrovića,  vojnika  iz  prnjavorske  brigade,  ali  se  niko  nije  usudio  priznati  da  ga  poznaje. Mudžahedin  je  Mitrovićevu  glavu  stavio  u  kartonsku  kutiju  i  iznio  je  napolje. Nedugo  nakon  toga  isti  mudžahedin  vratio  ^s  e  noseći  drugu  odsječenu  glavu  iz  koje  je  takođe  tekla  svježa  krv. ^Z  atvorenike  je  pitao  da  li  prepoznaju  tu  drugu  glavu, a  to  je  bila  ^gl  ava  Predraga  Kneževića,  takođe  vojnika  prnjavorske  brigade.U  maju  2006. godine  u  Božićima  su  ekshumirani  posmrtni  ostaci  dva  tijela  za  koja  je  kasnije  utvrđeno  da  su  tijela  Predraga  Kneževića  i  Momira  Mitrovića. Ruke  i  noge  trupala  bile  su  vezane  električnim  kablovima, a  obdukcijom  je  utvrđeno  da  su  vratovi  presječeni  djelovanjem  oštrog  predmeta.

Kako se  konstatuje  presudom  Haškog  tribunala, 12  srpskih  zarobljenika  je  23. jula  iz  logora  „Livade”  prebačeno  u  logor  „Kamenica“,  koji  je  poznat  i  pod  nazivima  „13. kilometar”  ili  logor  „Gostović”. Prema  svjedočenju  zatvorenika  u  logoru  „Kamenica”  oni  su  bili  vezani  za  gležnjeve, s  grudima  na  podu  i  rukama  vezanim  iza  leđa. Tokom  noći  zarobljenik  Gojko  Vujičić,  koji  je  bio  ranjen,  molio  je  da  mu  daju  vode  ili  da  mu  odvežu  ruke  i  noge. jedan  mudžahedin  je  stao  pored  Vujičićeve  glave  i  hladnokrvno  ispalio  metak  u  njegovu  desnu  sljepoočnicu. Zatim  se  vratio  u  šator  iz  kojeg  je  uzeo  mač  i  opet  došao  do  Vujičića, a  onda  mu  odsjekao  glavu  udarivši  mačem  neKOLIKO  puta. Na  kraju  je  Vujičićevu  glavu  stavio  na  njegov  stomak, a  nedugo  nakon  toga  mudžahedini  su  zavezali  zarobljenike  i  vratili  u  kuću  u  kojoj  su  ranije  bili  zatočeni. Nakon  toga,  jedan  mudžahedin  je  ušao  u  prostoriju  noseći  Vujičićevu  glavu,  obješenu  o  mesarsku  kuku  i  bacio  je  Krstanu  Marinkoviću  u  krilo, a  potom  je  nosio  od  jednog  do  drugog  zarobljenika  tjerajući  ih  da  „ljube  brata”. (Stradanje srpčana na Ozrensko-vozućkom ratištu, Banja Luka, 2018. godine, str.32-34)

[5] Isto, str, 43

[6] Isto, str.52-57

KARTE RKNSOzren_Stog; RKNS22.12.94-6.9.95; RKNSsema95; RKKBOzren_Vozuca

[6] Iz knjige Republika Srpska u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, Republički centar, Banja Luka,2017. str.125 Poginulo je ili nestalo53 boraca iz 1.prnjavorske brigade, koja je bila prva na odbrambenom položaju.

 

 

Komandant 1.prnjavorske lpbr u Glasu borca lpbr, broj 5.XII 1995. godine,  na str.6-7 o izvođenju borbenih dejstva 21.7.1995. godine, kaže:

Mi smo za novi napad znali i zaista se ne može reći da je došao nenadano. Bili smo sasvigl tačno informisani kada će krenuti. Napali su nas 21. juna oko 2 poslije ponoći. Bili smo spremni. ali neprijatelj je bio daleko nadmoćniji u ljudstvu. Počelo je napadom na položaje Trećeg bataljona i trajalo do četiri ujutro. Samo minobacačlije Trećeg  bataljona   su   ispalile   oho   400  mina. Dolazi   pada   Podcijelova,  vis. kote   551 i  objekta. Drugi   bataljon   se   povlači   u  rejon   Čevaljuše. Već   do   9  časova   brigada   je   na   rezervnim   položajima. Na   koti   551  vodi   se   borba   a  da   se   još   ne   zna   da   je   neprijatelj   stigao  iza   leđa,  da   je   već   u  komandi   i  sanitetu   Trećeg   bataljona. Samo   čudom   i  zadivljujućom   snalažljivošću   komandira   Živkovića   Prva   četa   se   provlači   kroz   neprijateljske   redove. Borcima   Druge   i  treće   čete   izvlačenje   nije   uspjelo,  zbog   čega   je   veliki   broj   izginuo   i  zarobljen. I  pored   strahovitog   napada   komunikacija   sa   Vozućom   još   nije   dovedena  u  pitanje. Neviđeno   žestok   napad   odvija   se   i  na   liniji   Prvog   bataljona. Nakon   žilave   i  bezuspješne   odbrane   pada   i IKM  Prvog   bataljona. Komande   sva   tri   bataljona   su   samo   200  metara   od   prve   linije. Pošto   ste   mi   već   rekli   da   imate   priču   o  momcima   iz   Pajićevog   voda   ostaje   mi   samo   da   kažem   da   su   pravi   junaci   i  da   im   pripadaju   samo   riječi   priznanja   i  divljenja. Takvih   je   mnogo   u  brigadi, i  ja   sam   istinski   ponosan   što   su   moji, i  pod   mojom   komandom. Istovremeno   sam   i  tužan,   jer   su   u  ovim   borbama   mnogi   izginuli. Brigada   je   u  tim   borbama   ostala   i  bez   takvih   kao   što   je   na   primjer   jedan   Slavko   Budak. Na   Nikolinom   Brdu   tešku   borbu   vodili   su   i  raspoloživi   „Vukovi“   i  izviđači. Nikolino  Brdo   i  Čevaljuša   su   sačuvani,  ali   gubitak   Podcijelova,  pekare   i  linije   Trećeg   bataljona   već   je   bio   od   presudnog   značaja   za   cijelo   Ozrenko   –  vozućko   ratište. Želim   da   podsjetim   da   je,  od   prvog   do   ovog   drugog   najžešćeg   muslimanskog   napada   na   položaje   naše   brigade,  Treći   bataljon   vodio   svakodnevnu   borbu. Pouzdano   znamo   da   je   u  nešto   manje   od   mjesed   dana   u  tim   borbama   neprijatelju   nanesen   ogroman   gubitak   u  živoj   sili. Ne   treba   zaboraviti   da   su   borci   Trećeg   bataljona   unesebičnu   pomoć   Srbačke   brigade. I  upravo   u  periodu   borbi   od   prve   . do   druge   ofanzive,  komanda   Trećeg   korpusa   Armije   BiH   je   shvatila   da   neće   uspjeti   ukoliko   krene   u  proboj   linije   odbrane   Trećeg   bataljona. Odlučila   se   za   udarac   na   spojevima   sa   našim   susjedima, i  to   je   bilo   odlučujuće. I u  prvom   i u  drugom   napadu   borci   kod   kuća   na   redovnom   odmoru,  trče   na   Ozren   kako   bi   stali   u  odbranu   svojih   saboraca. Neka   se   zna   komanda   brigade   nikada   nije   bila   na   vojnički   propisanoj   udaljenosti   od   svojih   prvih   linija. Uvijek   je   bila   čak   i  nedozvoljeno   blizu,  zbog   čega   mi   je   i  prigovarano   iz   više   komande. Nakon   druge   muslimanske   ofanzive,  komanda   brigade   se   našla   neposredno   na   prvoj   liniji   i  na   dohvat   golog   oka   muslimanske   pješadije. Postojala   je   i  opasnost   od   zaboravljanja. I  borci   su   me   molili   da   se   izmjestimo. Mada   svjestan   ozbiljnog   rizika, nisam   to   dozvolio   jer   se   moglo   očekivati   da   bi   već   i  fizički   i  psihički   iscrpljena cijela  brigada   popustila   i  pred   slabijim   napadom. Zasluga   što   još   nismo   poraženi   i  što   još   postoji. Istina, lako   ranjiva   komunikacija   sa   Vozućom, pripada   cijelom   boračkom   sastavu   brigade,  ali   sam   uvjeren   da   je   na   psihološkom   planu   mnogo   značila   i  odluka   da   se   sa   komandom   ne   pomjeramo.

U to  sam  još  više  uvjeren  nakon  sadašnje  vremenske  i  prostorne  distance  od  Ozrena  i  zbivanja  o  kojima  govorim. I  vama  i  čitaocima  ovog  lista  je  poznato  šta  se  sve  dešavalo sa  civilima  u  našoj  Krajini. I  baš  zato  hoću  da  se  zna  da  ni  prilikom  prvog, a  ni  prilikom  drugog  napada,  pa  ni  u  svim  dotadašnjim  dejstvima  na  Ozrenu  ,  niko  od  civila  nije  stradao. (Ljubislav Milošević).

Tošić Dragan, potporučnik, načelnik veze za Glas borca 1.lpbr, broj 5 str.10-11.:

Jedinice veze. kako u bataljonima, tako i u vodu veze brigade, popunjavaju isključivo po ličnom vesu. Bilo je i prijema vojnih obveznika koji su pokazali da imaju smisao za ovaj posao, to i potvrdili kao vezisti u borbenim dejstviia. Pogrešino je shvatanje da se u vezu dolazi  linijom veze. A i zašto bi nekome trebala takva „veza” kada je svaki vezista svakodnevno na prvoj borbenoj liniji. bilo kada je brigada u napadu. bilo kada je na odbrambenom zadatku. Takođe, ne slažem se da je vezista pozadinac, kako to neki tumače i shvataju. Moraju znati da su bez veze bespomoćni. Veza je brigadna žila kucavica,  bez nje se ništa  ne može  postići. Drugačijeg mišljenja su samo pojedinci koji ne poznaju način  i  funkcionisanja ratne jedinice ovakvog ranga. Tako misle samo oni što imaju sreću da još ne znaju šta je rat.    Naši  centri  veze  tako  razmješjteni  da  su  na  dometu  neprijateljske  artiljerije,  pa  i  najlakšeg  pješadijskog  naoružanja. Od  neprijateljskih  dejstaja  svakodnevno  se  kidaju  naši  žični  vodovi. Mi  ih  ponovo  spajamo  bez  obzira  na  kišu  metaka,  mina  i  granata. U  takvim  uslovima,  za  vezistu  nema  milosti  ni  razumijevanja. Kvar  mora  biti  otklonjen  to  i  činimo,  što bi vam morali potvrditi od komande  do boraca  u  rovu. Svi  oni  znaju  da  vezista  sa  radio  uređajem  od  12  kilograma  na leđima,  ide  i  pri  izvođenju  ofanzivnih  borbenih  dejstava. Bez  informacije,  koju jedino  vezisti  prenose  nemoguće  je  znati  kako  teče  akcija,  pa  ni  kada  i  po kojim  neprijateljskim linijama  „udarati  u cilju  pružanja  neophodne  podrške.

Bez obzira na neprijateljsku aktivnost,  vezista  mora  da  izvrši  povjereni  mu  zadatak. U  ovoj  brigadi  sam  od  početka  i  baš  zato  što  ih  sve  dobro  poznajem,  teško  bih  mogao  reći-ovo  su najbolji.  Ima  zaista  dobrih:  Mandić,  Stanivuk,  Gavrić,  Gavranić,  Mazurkijević  –  to  su  samo  neki  među  nama. Stručno  su  dobro  osposobljeni, a  ne  fali  im  ni  potrebna  hrabrost  i  prisebnost  i u  najopasnijim  momentima. U  posljednje  vrijeme  smo  često  mijenjali  liniju  odbrane. a  sa  njom  i  liniju  veze,  pa  sam  uvjeren  da  će  među  vezistima,  kao  izrazito  teški  i  naporni,  ostati  u  sjećanju  i  ovi  posljednji  dani  na  Ozrenu. (ljubislav Milošević).

Brane Tubak,  ppor, komandant 1.pb, u Glasu borca  1.lpbr, broj 5, str. 18:

Jače i  silnije  udaraju  ponovo  21.7.1995. godine. I  ovaj  put  gubimo  velik  broj  naših  boraca. Mnogih  nema, a  mnogi  su  sa  teškim  ranama. Ni  tada  nismo  popustili. Ni  ovaj  put  dušmanin  nije  ostvario  svoj  cilj. Šta  više,  konsolidujemo  svoje  prorijeđene  redove  i  ubrzo  dobijamo  naređenje-  da  se  vrati  što  je  izgubljeno. Skupili  smo  snagu  i 27. jula  krećemo  u  protivofanzivu.

Pred našom  žestokom  kontrom,  muslimani  popuštaju. Dobro  nam  ide  i  na  lijevoj  i  na  desnoj  liniji  napada. Izviđači,  Vukovi,  policija,  borci  Prvog  bataljona-svi  napredujemo. Protivnik  trpi  gubitke  i  popušta. Vraćamo  kotu  689, IKM i  kompletnu  raniju  liniju  Prvog  bataljona. U  praznu  liniju  Drugog  bataljona  uvode  se  borci  nevoformirane  14  Srpske  brigade. U  operaciji,  koja  je  pored  vraćanja položaja  rezultirala  vraćanjem  tijela  13  boraca  našeg  bataljona,  bataljon  je  imao  jednog  poginu  log  i 17  ranjenih. Želim  da  se  zna  da  se  to  desilo  uglavnom  prilikom  izvlačenja  tijela  poginulih  saboraca  u  neprijateljskoj  ofanzivi  od  21. Znali  smo  –  samo  je  pitanje  dana  kada  ćemo  biti  zamijenjeni  na  ozrenskom  i  upućeni  na  neko  drugo  ratište. I  koliko  god  da  smo  željeli  taj momenat,  svima  nam  je  teško  pao,  jer  upravo  gore  ostala  duša  mnogih  iz  naše  brigade. na  Ozrenu  su  povrijeđene  i  duša  i  psiha. dan  rastanka  će  biti  zapamćen  kao  dan  u  kojem  su  se  miješali  i  radost  i  tuga. Radost,  jer  odlazimo  iz  pakla,  tuga  zbog  svih  koji  su  ovo  stratište  napustili  bez  znaka života.

Ozren-  to  vam  je  najteža  i  najbolnija  tačka  na  borbenom  putu  Prve  prnjavorske  lake pješadijske brigade.

Tomić Srđan, lpbr-prnjavor.info

KOMENTAR 14.7.2023. Prota
google.com
[email protected]

Nigdje ne spominjete  Djurnu Policiju,Cetu Vojne Policije koja je i postavila liniju od Borovaca do Nokolinog brda i bila na Borovcima.Oko 1,5 km linije je bilo suplko.Vas su mudzahedini razbucali .I nas niko ne spominje.Tuga.Dan i noc smo pretresali teren i postavljalu liniju a da nijednog vojnika osim tih minobacaclija i i tenka kome je nestalo goriva pa ga taj mudzahid htio onesposobit nisam vidio.Da ne govorim u kakvom ste stanju bili.I prije toga nasih 9 momaka je izginulo za pet minuta.Nisam tada bio tu.Ali kako vidim nasa jedinica nije nizasta zasluzna.Iako smo mi kas ije i zauzeli to Nikolino brdo.Toliko gospodo.Da vam osvezim pamcenje.

Odgovor. Vojna policija Taktičke grupe „Ozren“ – „Đurina policija“ sadejstvovala u slamanju napada neprijatelja na Ozen od 27. maja

Borba i pad Vozuće-Zavidovići 10-9-1995. godine