26. avgusta oslobođeno Bijelo brdo na Derventskom ratištu

Borbe na Korstešu i Bijelom brdu

 

Situacija na frontu se uveliko izmijenila, vode se jake borbe na Kostrešu i Bijelom brdu, 16. i 327. mt brigada JNA Derventa  zauzimaju Kostreš – kota 204, stvoreni su uslovi za dalja dejstva.

 

 

Naša 1.lp brigada izdvaja 55 boraca za formiranje udarne grupe, akcija nije krenula jer nije formirana kompletna udarna grupa, naše borce vraćaju u sastav brigade. Po naređenju komandanta brigade borbena grupa brigade sa PNŠ za OP kao oficir za vezu, tri puta učestvuje u borbenim aktivnostima na pravcu rejon Kostreš crkva k. 183 i prema s. Baricama (majora Bukovice- Osinjska BG).

IKM TG-3 na k. 183 više puta obilazi komandant brigade sa NV brigade. U ovim dejstvima ima poginulih i ranjenih. Poginuo komandir streljačkog voda iz 3. pč 2. pb vodnik Đurđević.

KARTA BIJELO BRDO.

položaj odbrane pri proboju obodnog kanala držala je 105. bjelovarske brigade HV na liniji: rijeka Sava – most na komunikaciji Bos. Kobaš – Bos. Dubočac – Vakuf – Sedlići – Kalačka – tt 181 – Brnadići – Obodni kanal – tt 94 – tt 90 – duž potoka Čađavica – Struga – rijeka Sava.

Iz PRIKAZ I ANALIZA BORBI NA
BOSANSKOPOSAVSKOM BOJIŠTU 1992. str. 305 – 307.

TG-3 je 21. srpnja nastavila s napadima. Hrvatske snage odbile su napade
na istočnom dijelu bosanskobrodske bojišnice na pravcu Liješće – Strug i na
središnjem dijelu kod sela Zborište, gdje su u protunapadu 23. srpnja, 101. brigada HVO-a i 2. „A“ brigada HV-a, stavile pod nadzor Obodni kanal i probile
neprijateljsku liniju na dubini od jednog kilometra. Daljnji prodor hrvatskih
snaga zaustavila je TG-3.98 Kratkotrajno zatišje na bojišnici potrajalo je do

30.7.1992.g Srpskim snagama je napredovanje bilo otežano na pravcu prema uzvišenim kotama Bijelo Brdo i Kostreš, zbog toga su 30. srpnja pokušale izvesti obuhvatni napad na istočnom dijelu bojišta iz pravca Donje Liješće –Vinska – Unka – Kuljenovci, koji je odbijen. Ponovni pokušaj TG-3 31. srpnja iz smjera Liješće – Struga – Kričanovo također je završio neuspjehom.99
Razdoblje do 5. kolovoza uglavnom je proteklo uz razmjenu slabije pješačke vatre, bez većih promjena na bojišnici. Zapovjedništvo OG „Istočna Posavina“ procijenilo je da postrojbe VRS-a namjeravaju uz snažnu topničku podršku i upotrebom oklopno-mehaniziranih snaga izvršiti proboj s konačnim ciljem izbijanja na rijeku Savu. Želeći spriječiti namjere TG-3 Zapovjedništvo
OG odlučilo je kombiniranim topničko-pješačkim napadom, na svim dijelovima postojeće bojišnice, nanijeti neprijatelju što veće gubitke u živoj sili i materijalno-tehničkim sredstvima, razbiti ga na prednjem kraju i odbaciti što je više moguće u dubinu s ciljem izbijanja na liniju: Kamen – Obodni kanal –Vinska – tt 137 – kota 166 – kota 142 – kota 112 – Bare – Begluci – Rašičići – Kalačka. Za napad su određene: 108. brigada HV-a, dijelovi 101. brigade HVO-a, 1. bataljun 103. brigade HVO-a, TG-145 HV-a, TG-109/135, ojačana satnija 2. „A“ brigade ZNG-a, 139. samostalni motorizirani bataljun HV-a i Riječka satnija. Ukupno su snage bile ekvivalenta tri lake pješačke brigade.

                —————————————————-
97 http://www.slobodanpraljak.com/MATERIJALI.
98 Simić, Operacija Koridor, str. 274; http://www.slobodanpraljak.com/MATERIJALI.
99 Simić, Operacija Koridor, 283.
100 http://www.slobodanpraljak.com/MATERIJALI.
306 M. Tomas, A. Nazor: Prikaz i analiza borbi na bosanskoposavskom bojištu…

Napad, koji će se pokazati kao posljednji pokušaj hrvatskih snaga da promijene nepovoljan položaj na bojišnici, počeo je 6. kolovoza u ranim jutarnjim satima. Jedino su snage 108. brigade HV-a izvršile zapovijed i krenule naprijed. U području Struge 1. bataljun ostvario je pomak prednjeg kraja za oko 700 metara i na dostignutoj liniji pretrpio snažnu topničku vatru i gubitke od 4 poginula i 37 ranjenih, dok je 3. bataljun u pokušaju napredovanja imao jednog poginulog i 4 ranjena. Ukupno je brigada 6. kolovoza imala šest poginulih i 57 ranjenih pripadnika. Ostale postrojbe nisu izvršile zapovijed i ostale su na polaznim položajima. Novi napad planiran za 7. kolovoza nije izveden.
Ovaj napadni pokušaj OG „Istočna Posavina“ pokazao je da je 108. brigada HV-a u tom trenutku bila jedina kvalitetna postrojba u „interesnoj zoni“ (kako je kolokvijalno nazivano posavsko ratište), koja je izvršavala zapovijedi i na koju je Operativna grupa mogla sigurno računati u borbenim djelovanjima.
Do sredine kolovoza na cijeloj bojišnici je uglavnom izmjenjivana topnička vatra uz djelovanje iz pješačkog naoružanja bez većih pomicanja linije na položajima, a TG-3 nije uspjela ostvariti planirani tempo napada te je zadržana na dotadašnjim linijama.
Zapovjednik TG-3 VRS-a Slavko Lisica, 16. kolovoza odlučio je ponovno pokrenuti vlastite postrojbe u napad: „Odlučio sam: Izvršiti napad u zoni, grupisati gs (glavne snage, o. a.) pravcem: Bijelo Brdo – Kostreš – Koraće– Ukrinari, a pomoćne snage pravcem: Bosanski Lužani – Novo Selo i Unka – Gornje Kolibe – Kričanovo, sa ciljem, uz avijacijsku i artiljerijsku podršku,
bočnim napadom razbiti neprijatelja, produžiti napad datim pravcima, odbiti eventualne protivnapade i izbiti na liniju: Struge – Kričanovo – Novo Selo – rijeka Sava, gdje učvrstiti postignuti uspjeh i stvoriti uslove za produženje napada do izbijanja na rijeku Savu na čitavom frontu“.
Od 18. kolovoza TG-3 izvodi napade duž cijele linije obrane Bosanskog Broda. U području sela Gornje Kolibe probijena je obrambena linija i hrvatske snage su potisnute oko 1,5 km u dubinu. Angažiranjem dodatnih snaga iz sastava 101. brigade HVO-a u poslijepodnevnim satima neprijatelj je vraćen na početnu liniju. Napadne aktivnosti TG-3 je izvodila i sljedećeg dana na
pravcima Zborište i Gornje Kolibe, te Bijelo Brdo – Blaževića selo, ali nisu postigle bitan pomak.104 Nakon neuspješnog napredovanja zapovjednik TG-3 odlučio je promijeniti napadni manevar: „Proučavajući situaciju, došao sam do zaključka da Bijelo Brdo pada onog momenta kad naše snage izbiju na Kostreš. Na taj način izbjegavamo frontalni napad na dobro utvrđeno B

101 Ibid,; Marijan, Graničari, 213.
102 Simić, Operacija Koridor, str. 295.
103 Ibid, 306.
104 http://www.slobodanpraljak.com/MATERIJALI. scrinia slavonica 13 (2013), 277-315. 307
Bijelo Brdo, izbjegavamo nepotrebne gubitke, vršimo obuhvat Bijelog Brda iz pravca sjeverozapada i sa Kostreša, iz rejona kote 183 možemo da efikasno dejstvujemo s leđa ustaškim snagama na Bijelom Brdu, koje bi se tako našlo u poluokruženju.“105 Prema novoj napadnoj zamisli svog zapovjednika, TG-3 je 25. kolovoza bez topničke pripreme (što je iznenadilo hrvatske snage jer do tada su napadi topništvom alarmirali snage branitelja) od ranog jutra prešla u napad na čitavoj bosanskobrodskoj bojišnici s glavnim ciljem da preuzme
kontrolu nad brdom i selom Kostreš. Snage TG-3 osvajale su postupno bunker
po bunker i poslije niza ponovljenih napada, u poslijepodnevnim satima, zauzele Kostreš. Ovaj uspjeh je uvelike doprinio njihovom borbenom moralu.106
Nakon pada Kostreša hrvatske snage na potezu Bijelo Brdo – Bosanski Dubočac dovedene su u vrlo nepovoljan položaj i samoinicijativno su se povukle.
Postrojbe TG-3 16. kolovoza zauzele su Bijelo Brdo, dominantnu točku koja
je pružila povoljne uvijete za daljnji napad prema Bosanskom Brodu.107 OG
„Istočna Posavina“ uvela je svježe snage iz sastava 157. brigade HV-a, 3. „A“
brigade HV-a, 153. TG HV-a i jednu satniju 108. brigade HV-a na bosanskobrodsku bojišnicu, kojima je stabilizirana linija obrane.
Od 28. do 30. kolovoza TG-3 je učvršćivala svoje položaje i vršila pripreme formiranja borbenih grupa za nastavak napada. Pokušaj zapovjedništva TG-3 da od najboljih boraca formira udarnu Borbenu grupu nije uspio. Kao pojačanje TG-3 uvedena je 16. kmtbr sa zadatkom izvođenja napada sa istočne strane bosanskobrodske bojišnice, surađivanja sa snagama TG-3 te olakšavanja daljeg prodora prema Bosanskom Brodu.109

[1]

general Slavko Lisica, komandant TG-3 u svojoj knjizi Komandant po potrebi o borbama za oslobođenje Kostreša:

U ukupnim   borbenim   dejstvima   TG-Z u  okviru   operacije   „Koridor”,  Kostreš   je   prdstavljao   jednu   izuzetnu   epizodu. Krvavu   i  herojsku. Kostreš   je   srpsko   selo   koje   se   nalazilo   u  rukama   ustaša. Na   vrhu   te   kote   koja   dominira   prostorom   Posavine,  nalazila   se   crkva,  kao   pouzdan   orijentir. Crkva   je   bila   mala,seoska,  ali   sa   vojničke   tačke   gledanja   —  od   neprocjenjivog   značaja.Tih   dana   svi   su   tvorili   o  Bijelom   brdu, o  borbama   za   Bijelo   brdo, o  značaju   Bijelog   brda, o …Vojnici,  starješine,  civili,  sredstva   informisanja. Javljali   su   se   samozvani   komandanti,  koji   su   izjavljivali,  čak   i  na   televiziji,  da   su   zauzeli   Bijelo   brdo. Znao   sam   da   Bijelo   brdo   nije   zauzeto   i  stalno   su   me   nervirale   sve   te   neodgovorne   izjave. Samo   jednom   na   TV  sam   govorio   o  Bijelom   brdu   i  poručio   Tuđmanu   da   to   Bijelo   brdo   neće   više   biti   bijelo,  nego   crno   i  za   njega   i  za   njegove   ustaše. Međutim,  proučavajući   situaciju,  došao   sam   do   zaključka   da   Bijelo   brdo   pada   onog   momenta   kad   naše   snage   izbiju   na   Kostreš. Na   taj   način   mi   izbjegavamo   frontalni   napad   na   dobro   utvrđeno   Bijelo   brdo,  izbjegavamo   nepotrebne   gubitke,  vršimo   obuhvat   Bijelog   brda   iz   pravca   sjeverozapada i  sa   Kostreša,  iz   rejona   kote   183  možemo   da   efikasno   dejstvujemo   s  leđa   po   ustaškim   snagama   na   Bijelom   brdu,  koje   bi   se   tako   našlo u  poluokruženju. Eto,  zato   je   Kostreš   postao   moja   opsesija,  dok   su   svi   drugi   govorili   o  Bijelom   brdu. I  ja   sam   se   pridružio   tom   horu   i  javno   govorio   o  tom   prokletom   Bijelom   brdu , a  tajno   sam   mislio,  dan   i  noć, o  Kostrešu. Za   mene   kao   komandanta   postojala   je   samo   linija   Kostreš  –  Donje   i  Gornje   Kolibe – Koraće. Zbog   te   moje   osnovne   preokupacije,  ja   sam   o  Bijelom   brdu   govorio   jedino   kad   sam   morao   i  svaki   put   isticao   da   će   za   ustaše   i  zelene   beretke   ono   uskoro   biti  crno   brdo.

Dakle,  stalno  sam  insistirao  na  Kostrešu,  na  napadu  na  Kostreš. I u  tome  smo  uspjeli. Mi  smo  se  „popeli”  na  Kostreš,  zahvaljujući  dijelovima  korpusne  vojne  policije,  dijelovima  1. i 2.oklopne  brigade,  te  bataljonima  iz  Gradiške,  Srpca  i  određenim  banjalučkim  jedinicama. Borbe  su  trajale dugo. Činjena  su  prava  junaštva. Jedinice  su  se  smjenjivale,  odmarale,  ponovo  išle  u  napad,  ali  borbe  nisu  jenjavale. Tu  se  nikada  nije  dogodilo  ni  jedno  zatišje  u  bitkama. Naređenje  je  bilo  da  svaki  zauzeti  pedalj  zemlje  mora  da  ostane  u  našim  rukama.  Napredovalo  se  sporo,  ponekad  metar  po  metar. Onog  časa  kada  smo  zauzeli  Kostreš,  Bijelo  brdo  je  bilo  slobodno – ustaše  su  te  položaje  napustile  i  pobjegle. Bili  su  svjesni  kakva  ih  sudbina  čeka  nakon  našeg  zaposijedanja  Kostreša.

Ispričaću jednu  epizodu  iz  tih  krvavih  dana  Ustaše  nisu  imale  jasnu  predstavu  ni  o  svojim,  ni  o  našim  položajima. Jedno  jutro  u  rejon  Dubočca  dolazi  neki  ustaša  s  pozdravom:

– Bog  dečki! Što  ćutite,  evo  donio  sam  vam  doručak. Imaju  neke  viršle…

Pušku je  ostavio  na  ulazu  u  tu  seosku  kuću,  misleći  da  su  tu  još  njegove  ustaše.

– Nismo  mi  nikakvi  tvoji  dečki.Mi  smo  „četnici”.Ustvari,  ustašo,  mi  i  nismo  „četnici”,  nego  nas  vi  tako  zovete, a  mi  smo  vojnici  Republike  Srpske.

– Nemojte,  dečki,  ja  sam  iz  Karlovca  Mobilisan  sam.Imam  ženu,  Ajecu…Mene  su  prisilili  da  idem  u  vojsku…

– Dobro, dobro,  ostani  ti  tu,  kažu  mu  oni, i  reci  nam  ko  dolazi  poslije  tebe?

-Tu dolazi jedna  grupa,  da  zamijeni  ovu 

-Taman  dobro. Mi  ćemo  sada  njima  da  spremimo  dobrodošlicu, a  ti  samo  ostani  tu. Ne  borimo  se  mi  protiv  tebe,  nego  protiv  ustaša  i  šta  ćeš  ti  ovdje, u  Bosanskom  Dubočcu,  ako  si,  kao  što  kažeš,  iz  Karlovca’?

Oni su  organizovali  zasjedu,  pobili  nekoliko  ustaša  i  uništili  njihovo  vozilo. Bio  je  nov  „pintzgauer” i  ja  sam  ih  kritikovao  što  nisu  te  ustaše  zarobili  zajedno  sa  njihovim  vozilima,  kad  su  već  bili  u  takvoj  poziciji.

Ustaški doručak  bile  su  viršle,  američki  sir,  njemački,  unproforski  obroci. Ustaše  su  se  hranile  na  račun  „civilizirane  Europe”, a  mi  smo  slašavali  sopstveni  narod,  borili  se  za  svoj  goli  opstanak,  mi  znamo  na  kakvom  zalogaju. Neka  se  to  zapamti.

Onaj zarobljeni  ustaša  je  sproveden  na  odgovorajuće  mjesto  i  ispričao  je  sve  što  je  od  njega  traženo. Ne  ulazeći  u  pojedinosti  želim  samo  da  kažem  da  su  se  na  tom  dijelu  Posavine,  dakle  na  prostorima  bivše  BiH,  nama  suprostavljale  hrvatske  jedinice  iz  Osijeka,  Karlovca,  Dalmacije,  Istre,  neke  jedinice  sastavljene  od  izbjeglica  iz  Brčkog  i  drugih  gradova  južno  od  Save,  te  jedinica  koju  su  nazvali  „žuti  mravi”,  jedinica  namijenjena  za  protivtenkovsku  borbu. Sve  te  snage  bile  su  skoncentrisane  na  relativno  malom  prostoru  i,  po  našim  proračunima,  bile  su  dosta  masovne. Često  su  se  smjenjivale  na  položajima, a  mi  smo,  pošto  smo  tačno  znali  vrijeme  smjene,  tada  izvodili  najintenzivnije  napade. Dešavalo  se  da  jedni  drugima  i  ne  „predaju  položaje”, a  mi  ih  napadnemo,  razbijemo.

Ali,  vratimo  se  na  Kostreš.Ako  smo  poručivali  ustašama  da  će  Bijelo  brdo  postati  Crno  brdo,  to  se  moglo  sada  reći  za  Kostreš.Mislim  da  na  Kostrešu  nema  nijedno  drvo  koje  nije  pogođeno  granatom,  puščanim  metkom,  mitraljeskim  rafalom. I  poslije  našeg  zauzimanja  Kostreša  i  Bijelog  Brda  tamo  je  bilo pakleno.Prema  Savi  ravnica, preko  Save  Hrvatska  i  hiljade  granata  svakodnevno  je  zasipalo  ta  dva  naša  položaja  Mi  smo  u  borbama  za  Kostreš  i  Bijelo  brdo  imali  gubitke,  ali po  njihovom  zauzimanju  uspjeli  smo  da  maksimalno  iskoristimo  i  građevinske  i  zemljišne  objekte  i  gubitke  od  dejstva  hrvatske  artiljerije  iz  „lijepe  njihove”  svedemo  na minimum.Znam  da  ni  jedan  gubitak  ne  smije  da  se  tako  nazove,  ali  ako  se  ima  u  vidu  položaj  na  kome  su  se  našle  i  koji  su  morale da  zadrže  naše  snage  i  danonoćna  dejstva  ustaške  artiljerije,  neka  mi  onda  bude  oprošten  ovaj  izraz.

Po Bijelom  brdu  su  paradirali  i  slikali  se  neki  samozvani  komandanti,  ali  i  neki  oficiri,  slikali  su  se  i  na  nekim  sličnim  lokalitetima  i  govorili  da  su  na  Bijelom  brdu. I  sredstva  informisanja  su  se  uplela  u  isto  kolo  —  pisalo  se  o  kotama  i  selima  koja  su  oslobođena, a  tamo  još  nije  kročila  naša  noga.To  je  kod  vojnika  izazvalo  opravdan  revolt  i  ja  sam  morao  da  naredim  da  niko  osim  mene  ne  smije  davati  izjave  o  našim  položajima, o  tome  što  se  nalazi  u  našim  rukama  Možete  zamisliti:  moji  borci  čitaju  u  banjalučkim  novinama  da  su  zauzeli  to  isto  selo, a  oni  ga  gledaju  i  sanjaju  o  njegovom  zauzimanju,  oslobađanju. A  tih  par  kilometara  pod  borbom  —  pa  ko  živ,  ko  mrtav.

Tako se  desilo  da  je  Bijelo  brdo  postalo  jedan  sinonim  za  naše  teške  borbe, a  Kostreš  je  ostao  malo  poznat.Međutim,  ja  i  moji  borci, i  sve  jedinice  dobro  će  pamtiti  kako  i  koliko  se  trebalo  nakostriješiti  da  bi  se  zauzeo  Kostreš.Jer  Kostreš  je  bio  юъuč  za  Bijelo  brdo, a  ne  Bijelo  brdo  za  Kostreš,  kako  se  pričalo  i  kako  se  uvriježilo  u  narodnom  zapamćenju.

Nakon konačnog  pada  Kostreša  i  Bijelog  brda  nastupili  su  opet  ozbiljni  problemi,  koje  je  valjalo  hitno  rješavati,  jer  vrijeme  je  i  dalje  bilo  ili  dobar  saveznik,  ako  sepravovremeno  iskoristi,  ili  ljuti  protivnik.Zbog  gubitaka  i  ranjavanja  počela  su  kolebanja  Slabio  je  moral, a i  nepostojanje  vlasti,  osjećaj  da  se  na  oslobođenim  teritorijama  ne  sređuje  stanje  i  ne  funkcioniše  vlast  —sve  je  to  negativno  uticalo  na  borce.

Dođem kod  pukovnika,  kome  sam  ranije  izdao  određeno  naređenje, i  pitam  ga  onako,  usput,  pošto  sam  obilazio  i  ostale  jedinice,  posebno  one  na  prednjem  kraju,  šta  radite  danas  pukovniče?

— Pa  evo,  malo  ispipavam,  pipam…

— Vi  možete  da  pipkate  samo  svoju  ženu,  odbrusim  ja  njemu,  ali  ne  i  ustaše.Ja  sam  naredio  napad  i  samo  naprijed.Inače  smrt.

Vratio sam  se  na  komandno  mjesto  i  spremao  se  da  odem  do  porodice, u  Banju  Luku,  kad  stiže  kurir  sa  Bijelog  brda,  odnosno  sa  Kostreša  i  raportira  mi  da  borcii  starješine  traže  da  odmah  dođem  na  Kostreš.Tamo  je  bio  već  moj  zamjenik,  ali  nije  se  dobro  proveo.Zbog  nečeg  je  pretrpio  dosta  kritike  i  raznih  prigovora.Kad  sam  stigao  do  njih,  pozdravile  su  me  dvije-tri  ustaške  mine,  ali  već  je  bio  sumrak, a  oni  inače  nisu  bili  dobre  nišandžije.Noću  obično  nisu  dejstvovali  i  ja  sam  sa  ljudima  iz  komande  bezbjedno  stigao  na  istureno  komandno  mjesto,  jedva  150-200  metara  udaljeno  od  prednjeg  kraja  Sjelismo  u  podrum  te  zgrade, a  oni  traže  da  dođe  komandant  bataljona  (iz  16.brigade),  ali  on  je  poslao  svog  zamjenika  Poručio  je  da  je  zauzet  i  mora  da  ostane  na  svom  komandnom  mjestu.Poruka  je  donosila  još  jednu  „poruku”,  da  su  borci  razočarani  i  da  treba  da  napuste  položaje  na  Kostrešu.

Začudio sam  se  takvoj  „poruci”.Kako  napustiti  položaje  na  Kostrešu,  nakon  toliko  borbi,  toliko  krvi  i  smrti.Obećao  sam  im  da  ću  ih  zamijeniti  na  tim  položajima  čim  dobijem  neku  svježu,  odmornu  jedinicu.Jedva  sam  ih  ubijedio  da  ostanu.Vratim  se  na  njihovo  komandno  mjesto  i  naredim  da  se  postroji  komanda  Kad  sam  vidio  koliko  ih  je  tu  zapitao  sam  se  s  nevjericom:

— Ljudi  moji,  od  kuda  vas  ovoliko  na  komandnom  mjestu,  zašto  niste  u  jedinicama?Jesmo  li  se  bili  tako  dogovorili?Treba  da  ste,  da  vas  je  što  više,  sa  jedinicama.Morate  da  ležite  u  rovu  sa  svojim  vojnicima.Tada  će  vam  vjerovati,  tada  će  oni  izvršavati  vaša  naređenja.

Umjesto bilo  kakvog  komentara  ili  reakcija  iz  komande  bataljona,  meni  se  obrati  jedan  vojnik.

— Znate,  pukovniče,  šta  nije  bilo  dobro  u  ovim  borbama  Nije  bilo  dobro  sadejstvo.

— A šta  je  to  sadejstvo,  pitam  ga  ja.

— Ne  znam  ja  šta  je  to,  ali  znam  da  nije  bilo  dobro.

— Šta  si  ti  završio?

– Ja  sam  pomoćnik  vozača  na  kamionu.

— E moj  vojniče,  ti  nisi  mogao  da  položiš  vozački  ispit,  šoferski  ispit, a  ovamo  govoriš  o  sadejstvu.To  nas  ubi,  čovječe.Malo  manje  nego  ustaše.Svako  misli  da  o  svemu  može  ne  samo  da  govori,  nego  i  da  odlučuje.

Tek što  sam  završio  sa  pomoćnikom  šofera,  sklonili  su  ga,  znajući  koliko  sam  prijek  čovjek, a  dolazi  major  Peulić,  komandant  bataljona  i  obraća  se  po  svim  vojnim  propisima

— Gospodine  pukovniče,  vi  ste  meni  dali  zadatak  da  posjednem  taj  i  taj  položaj,  da  izvršim  taj  i  taj  zadatak  (govorio  je  major  vrlo  konkretno) i  ja  sam  to pokušao.  Ali  samo  pokušao. Ne  mogu  da  izvršim  taj  zadatak.Vojska  prosto  ne  može  da  opstane  na  tim  položajima  zbog  stalnog  bombardovanja  sa  teritorije  Hrvatske.Vojska  je  bez  mog  odobrenja  otišla  sa  tih  položaja  No,  ja  smatram  da  ste  Vi  u  pravu  i  molim  Vas  da  tamo  odemo  skupa,  da  to  riješimo,  pamakar  izgubili  glavu.Vojnici  su  sada  po  podrumima,  ne  mogu  da  ih  izvedem  na  linije.Ne  daju  se  ni  pokrenuti.Shvatite,  me  gospodine  pukovniče,  meni  nije  preostalo  ništa  drugo  nego  da  skinem  ovaj  čin  majora,  inače  sam  inženjer  po  struci.Ali  to  ću  učiniti  ne  zbog  protesta  protiv  Vas  i  jedne  Vaše  vrlo  promišljene  naredbe,  nego  zato  što  ja  ne  mogu  više  da  komandujem  timljudima  Vi  meni  kao  običnom  borcu  —  majoru,  ili  bivšem  majoru,  odredite  vatreni  položaj  i  ja  ću  na  tom  položaju, u  rogu,  ili  u  zaklonu  da  ostanem  do  smrti.Ja  ću  časno  izvršiti  postavljeni  zadatak.

— Dobro  prijatelju,  ja  mu  kažem  sa  odobravanjem  (iako  je  vijest  loša),  vidim  da  si  ti  častan  čovjek  i  oficir.Ti  ćeš  i  dalje  ostati  komandant  jedinice.Mi  ćemo  do  sutra  nešto  da  riješimo, a  ti  molim  te  pođi  kod  svojih  boraca  i  prenesi  im  moju  zahvalnost  za  njihovo  dosadašnje  herojstvo.Zamoli  ih,  reci  da  sam  ih  ja  zamolio  da  ne  napuštaju  položaje  dok  im  ne  dovedem  smjenu.

Hitno sam  morao  da  nađem  jedinicu  i  da  im  povratim  poljuljano  samopouzdanje. Bili  su  to  hrabri  i  čestiti  borci,  ali  danima  su  na  položajima  po  kojima  dnevno  padne  po  hiljadu  i  više  tranata. To  se  psihički  teško  izdržava  Tu  se  vodio  pravi  artiljerijski  rat. Višecijevni  bacači  raketa,  teška  artiljerija,  minobacači  sa  lijeve  obale  Save,  iz  Hrvatske,  neprestano  su  gađali  Bijelo  brdo  i  Kostreš.Na  sam  pomen  Kostreša  svakom  borcu  koji  je  učestvovao  u  bitkama  za  ovu  kotu  dizaće  se  kosa  na  glavi  i  lediti  krv  u  žilama.Ali,  ja  ću  dodati,  svaki  borac  može  da  bude  ponosan  na  svoje  učešće  u  tim  bitkama.Bitke,  namjerno  govorim  u  množini,  za  Kostreš  čine  jednu  čitavu  epopeju  i o  njima  će  se  pričati  i  pisati  i  mnogi  će  imati  šta  da  kažu. U  tu  epopeju  spadaju  i  borbena  dejstva  na  samom  Kostrešu,  Bijelom  brdu,  Koraću,  Donjim  i  Gornjim  Bricama  i  dalje  do  rijeke  Ukrine.

Moram da  ispričam  još  jedan  detalj  iz  borbi  za  Kostreš  i  oko  Kostreša.Dođem  na  položaj  komandanta  brigade  potpukovnika  Markovića  i  pitam  šta  radi, a  on  mi  odgovori:

— Cijelu  noć  idem  na  Kostreš  i  Donje  i  Gornje  Barice  i  nazad. Odvedem  dvadeset  vojnika  gore,  na  položaje, i  dok  se  ja  vratim  na  komandno  mjesto,  oni  se  vrate  za  mnom. Ja  ih  ponovo  vratim, a  oni  se  opet  vrate. Ja  tamo,  oni  ovamo  i  tako  čitavu  noć.Eto,  moj  komandante,  šta  Vam  je  sada  potpukovnik-komandant.

Dobro,  čovječe,  ti  si  dobar  komandant,  imaš  iskustva  sa  ljudima  Iskusan  trupni  oficir.Zašto  to  nisi  sredio?

— E moj  pukovniče,  ja  sam  bio  potpukovnik  JNA, a  sada  nisam  ništa  Jesam  potpukovnik  Vojske  Republike  Srpske  ali  bez  ikakvih  ovlaštenja.Samo  sluga  vojske  i  naroda,  pa  da  to  bar  neko  cijeni, a  ovako  nemam  zakonskih  ovlaštenja,  nema  ratnih  propisa,  nema  prijekog  suda,  nemam  nikoga  osim  sebe.Sjednem  tako  i  razmišljam:  ko  me  Tjerao  u  oficire? Imao  sam  na  mom  Kopaoniku  sve.Mogao  sam  bezbrižno  da  čuvam  stado,  nađe  se  uvijek  čobanica…Sad  mi  ovo  i  treba.Sad  sam  ja  komandir  odjeljenja,  koji  čitavu  noć  to  odjeljenje  vodi  gore,  ali  uzalud.Eto  zato  kažem  da  sam  sluga  Pogledajte  mi  noge  —  krvave, a  žulj  do  žulja. A  vi  ste  mi  naredili  da  taj  položaj  ne  smije  da  padne. I  ja  znam  da  ne  smije,  znam  to  i  bez  Vašeg  naređenja, a i  sami  znate  šta  za  mene  znači  naređenje.

Sve sam  to  znao  iz  ličnog  iskustva,  jer  sam  se  sa  tim  problemima  stalno  susretao.Sad  sam  mislio  —  nisam  sam  u  tim  razmišljanjima,  pa  će  možda  neko  od  onih  „gore”,  iz  vlasti,  shvatiti  da  se  ne  može  ratovati,  ako  nemanekog  ko  će  da  stane  iza  tebe,  na  koga  ćeš  moći  da  se  pozoveš,  neko  na  koga  se  možeš  da  osloniš.

Trebao bih, a i  dužnost  mi  je,  da  istaknem  majora  Đurđevića,  komandanta  bataljona  iz  Bosanske  Gradiške,  tačnije  iz  sela  Turjak.Bio  je  to  pravi  komandant.

— Vojnici,  hoćemo  li  izdržati,  pitam.

Oni ćute.

— Ko  vam  je  komandant?

— Onaj  sijedi  major,  on  stalno  hoda  od  položaja  do  položaja.

— Pa  kakav  je  bio  komandant?

— Eh,  da  nije  njega  mi  bi  pobjegli,  ovdje  „padaju”  hiljade  mina  (granata)  dnevno.Kostreš  je  opasno  mjesto,  moj  komandante.Ima  mrtvih  i  ranjenih  svaki  dan,  ali  major  Đurđević  ne  da  nikome  da  mrdne  sa  položaja, a i  sam  je  na  položaju.

— Hvala,  vojnici.

I dok  smo  se  nosili  sa  ustašama  i  držali  dostignute  linije,  iskrsavali  su  različiti  problemi  —  uglavnom  organizacijske  prirode.To  se  rješavalo  u  hodu,  nekad  sa  više,  nekad  sa  manje  uspjeha  Rat  donosi  najraznovrsnija  iskustva:  ljudi  koji  su  činili  čuda  od  junaštva  počinju  da  se  kolebaju,  ali  se  brzo  trgnu  i  postaju  oni  „stari”,  nekada  se  ni  iz  čega  uvuče  strah  u  pojedinca,  ili  čak  u  jedinicu,  nekada…

Borbe za Kostreš i Bijelo Brdo iz knjige 2.okbr , Banja Luka 2023.godine, str.94-99

 

 

 

 

 Nastavljene su borbe svakodnevno. Neprijatelj je potisnut na pravcu   Derventa – Brod u zahvatu magistralnog puta i brani se organizujući   odbranu na brzu ruku te osloncem na naselja i šumarke dejstvuje artiljerijom što sve uslovljava da naše snage napreduju sporo i oprezno.  Međutim , neprijatelj još uvijek drži početne položaje u dijelu zone   lijevo od r. Ukrine. Ključni objekti koje brani su Babino brdo, s. Begluci, Gradac i po dubini s. Bijelo Brdo i Kostreš.

U samo svitanje, tačnije još u toku noći, kreće naš napad preko lansiranog mosta i kanala. Prelazi prvi tenk i dejstvujući nastupa ka Beglucima. Za njim se kreću i druga vozila. Naša i pješadija 27. mtbr zauzimaju   objekat Babino brdo i uz iznenadni i brz napad zauzimamo prvi dio sela   Begluci. Izbijamo na raskrsnicu puteva – desno ka džamiji u Beglucima, lijevo ka Bijelom Brdu i pravo prema Gradcu i Kostrešu. To je i bio naš   zadatak. Izvršili smo ga bez gubitaka.
Dalja zamisao je bila da se uvedu nove snage radi proširenja uspjeha pravcem  ka džamiji u Beglucima. Sa uvođenjem se kasni. Isto počinje u predvečernjim satima, a u skoro isto vrijeme počinje neprijateljski protivnapad.
Nastupanje neprijatelja i dejstvo počinje iz pravca Memića kafane od   Gradca i Kostreša. Podržani su snažnim dejstvom artiljerije. Gađaju   VBR-om, haubicama i minobacačima. Istovremeno dejstvuju njihovi tenkovi i BVP koji se spuštaju ka nama.
Baš u tom momentu dolazi naše sanitetsko vozilo Pincgauer sa bolničarem Branom Miladićem(sv iz Ilove, Prnjavor) i vozačem Željkom Božunovićem.(iz mjesta Šibovska, Prnjavor, RVI). Zaustavljaju se i   pitaju me ko je ranjen iako mi do tada nismo imali ranjenih. Neko ih je bez  razloga poslao nama direktno u vatru. Tada pada haubička granata, uništava njihovo vozilo, a prvi ranjeni bivaju njih dvojica. Tražimo da se iz kasarne
pošalje sanitet,  ali niko ne dolazi. Odlučujem da ih prebacimo u kasarnu  na tenku T-55. Svi ostali ostaju na položaju i dejstvuju po neprijatelju. Počinje žestoka borba. Pješadija koja se uvodi desno od nas u noći, pomiješala se s neprijateljem. Noć, sve se izmiješalo, nema informacija ko je gdje. Nastaje haos. Nakon pretrpljenih gubitaka naše sadejstvujuće
pješadijske snage se povlače. U Beglucima ostaju tenkovi i nešto pješadije naše oklopne grupe. Utišalo se dejstvo. Neprijatelj povremeno dejstvuje. Bočno od nas, iza nas nema nikog. Veliki je nebranjeni prostor.
Ostajemo tako dva sata i onda se posljednji i mi povlačimo iz Begluka. Nakon prelaska mosta ostajemo da branimo most radi mogućnosti  ponovnog korišćenja. Most je tako i sačuvan, što će nam omogućiti kasnije ponovni ulazak u s. Begluke.
Nakon nekoliko dana idemo u novi napad na s. Begluke. U ranim jutarnjim   satima, na sličan način kao i prvi put, kreće napad. Uz zaštitu naše   vatre prvi tenk prelazi most na kanalu, a slijede ga ostali i BVP M-80. Dolazimo do raskrsnice Begluci – Raščići. Gađa nas top T-12. Trećim   nas pogađaju s lijeve strane, iznad lijevog gusjeničnog platna, u sanduke  sa alatom. Od komada projektila probušen je odvodnik barutnih gasova  topa i razbijeno zaštitno staklo nišanske sprave. Nastavljamo tako borbu iako se nakon svakog ispaljenja gušimo od barutnih gasova. Begluci su zauzeti. Sad je odmah uvedena i pješadija odreda ‘Vukovi sa Vučjaka’. Neprijatelj je ponovo organizovao protivnapad, ali ostali su bez jednog  BVP M-80 koji je uništen, a pogođen im jedan tenk M-84 i jedan T-55, ali su uspjeli da se izvuku sa oštećenjima. Tu su stvoreni uslovi za napredovanje ka Kostrešu, Raščićima i Bijelom Brdu. Kasnije nam je na Babinom   brdu pogođen tenk T-55, odbijen točak lenjivac. Posada skraćuje gusjenično platno i izvlači ga. Brzo je popravljen i narednih dana vraćen u borbu.
 (Potporučnik  Miroslav Šukalo, komandir tenkovskog voda)                                                       

Nastavljena su dejstva. Pješadijske jedinice se smjenjuju, a tenkisti ostaju. Tako u zaseoku Raščići se ne pojavljuje nova smjena pješadije i   desetak dana tenkovski vod, ojačan mehanizovanim odjeljenjem, sam brani taj položaj i odbija napad neprijatelja. Kreće napad prema s. Gradac na pravcu prema s. Kostreš. Istovremeno iz pravca Dubočca napada 1.srbačka lpbr podržana tenkovskim vodom. U toku dana se uspjelo ovladati s. Gradac , što stvara povoljne uslove za dalja dejstva prema selima Bijelo Brdo i Kostreš. Jedan tenk M-84 je naišao na PT mine, ali sve završava  oštećenjem tenka i kontuzijom vozača. Tenk je narednih dana popravljen i vraćen u borbu.
 Sela Bijelo Brdo i Kostreš nalaze se na dvije kose koje se pružaju u  pravcu sjevera i sjeveroistoka. Teren se blago izdiže i završava na   gredi odakle počinje da pada prema rijeci Savi. Istočno od kose, koja   vodi na Kostreš, teren pada do rijeke Ukrine. Bijelo Brdo je naseljeno  hrvatskim stanovništvom, a u Kostrešu su većinom živjeli Srbi,  ali  su protjerani u aprilu od strane hrvatskih snaga. Naše snage u napadu moraju se kretati duž jedne i druge kose što braniocu olakšava odbranu. Bijelo Brdo je posebno izvikano kao važno uporište hrvatskih snaga. Dio te priče je ostao iz vremena Drugog svjetskog rata, gdje kažu da su partizanske jedinice vrlo teško i uz velike gubitke osvojile Bijelo  Brdo,  gdje su se branile ustaške snage.

Koji je red poteza na ovom dijelu zone govori i komandant TG-3: „Ključ zauzimanja Bijelog Brda je posjedanje Kostreša, tako sam zaključio i odlučio“.45
Prvi put su hrvatske snage potisnute sa Kostreša 20. avgusta 1992. godine. Uspjelo je to bataljonu 11. dubičke pješadijske brigade,  podržanom sa četiri-pet tenkova T-55 koji nisu bili iz naše brigade. Moguće iz 1. okbr ili 16. kmtbr. U rejonu Gradca imali smo jedan tenk M-84 vezan za snage koje su napadale na Bijelo Brdo. Na zahtjev Dubičanaca  priključio im se u napadu.
Najprije je dejstvom granate ranjen komandir tenka. Uskočio je drugi komandir i tenk je izbio u rejon igrališta na Kostrešu. Hrvati su istog  dana izvršili silovit protivnapad, potisnuli Dubički bataljon sa navedenim tenkovima i povratili izgubljene položaje na Kostrešu.

Tom prilikom je pogođen naš tenk. Ranjen je vozač, a, nažalost, nišandžija, vojnik Žigić Ranko (iz Prnjavora, nestao), nije uspio da se izvuče. Ovo je još jedno iskustvo na koje se uvijek moralo računati, a to je da kada si pridodat nekoj jedinici sve je dobro dok si im koristan, ali te nikad ne doživljavaju kao   svoga u mjeri koliko to čine jedni prema drugima u okviru svoje jedinice. Tako i u ovom slučaju nije bilo upornosti da se odbrani pogođeni  tenk, pa bar toliko da se izvuče mrtav ili ranjeni vojnik u tenku.
Naredni napad je završio uspješno.

 

Dakle, stalno sam insistirao na Kostrešu, na napadu na Kostreš. I u  tome smo uspjeli. Mi smo se ‘popeli’ na Kostreš zahvaljujući dijelovima  korpusne vojne policije, dijelovima 1. i 2. okbr, te bataljonima iz Gradiške, Srpca i određenim banjalučkim jedinicama. Borbe su trajale dugo,  činjena su prava junaštva. Jedinice su se smjenjivale, odmarale, ponovo  išle u napad,  ali borbe nisu jenjavale.46
 (Puk. Lisica, komandant TG-3) 

Dvadeset i peti avgust, rano ujutro, već visoka temperatura, nigdje  oblačka. Signal za napad bio je početak artiljerijske pripreme. Krenulo  se u streljačkom stroju u pravcu Kostreša. Sve vrijeme nas je aktivno  pratila i neprijateljska artiljerija. Imao sam osjećaj da nas odnekud
 posmatraju i istu navode na nas. Nešto su griješili, svaki njihov artiljerijski plotun poklapao bi teren iza nas za oko 100 metara. Zbog  toga sam stalno požurivao vojnike da se ide naprijed. Izlaskom na sâm  vis Kostreša jasno se u daljini vidio grad Brod, kao i Hrvatska.47 
(Željko Zorić, komandir 2. čete bataljona vojne policije 1. KK)
  45 Slavko Lisica,   Komandant bez potrebe  , 40.
 46 Slavko Lisica,   Komandant po potrebi  , 140.
 47 Željko Zorić,   1. (11.) Bataljon vojne policije 1. KK  ,   Birani da budu najbolji  , Banja
  Luka, 2016, 114.
 
 Nakon oslobođenja Kostreša preostalo je još Bijelo Brdo, a onda kada se prođe selo teren pada do r. Save. U prethodnim dejstvima, dok se linija fronta pomjerala ka vrhu Kostreša, snage 2/27. mtbr Derventa su se približile  položajima neprijatelja na blisko rastojanje. Podražava ih naš ojačan tenkovski vod. Dio tenkova dejstvuje bočnom vatrom sa kose koja vodi na Kostreš i otvara put pješadiji i tenkovima koji napadaju sa fronta. Neprijatelj je dočekao vatrom iza dobro maskiranih položaja. Dva borca 27. mtbr su poginula 20 metara ispred njihovih položaja. Kada su otkriveni  vatrom tenkova su uništeni. Napad je nastavljen. Neprijatelj je razbijen i krenuo je u povlačenje. Ovladalo se Bijelim Brdom. Neki od boraca su pomalo sa razočaranjem konstatovali da nema ništa od silnih priča o betonskim fortifikacijama, da je svaka kuća bunker, ništa posebno,  selo kao svako drugo,  položaji neprijatelja kao i svaki drugi.
Napokon se ovladalo sa ova dva važna objekta u zapadnom dijelu zone TG- 3, lijevo od r. Ukrine. Bila je to velika dobit za nas, a gubitak za neprijatelja. Mnogi su mislili da je sad stvar gotova, međutim ni izbliza nije bilo tako. Nastavila su se napadna dejstva sa ciljem da se dokrajče snage  neprijatelja lijevo od rijeke Ukrine. Napadalo se na dva pravca:  Čelaruša – s. Koraće i s. Kostreš – s. G. Barice. Zemljište iako pada prema r. Savi i dalje braniocu pruža puno mogućnosti za odbranu. Taj prostor  je relativno gusto naseljen, puno je šumaraka, voćnjaka, uvala. Ono što je najviše pravilo probleme je stalna artiljerijska vatra, uglavnom sa
druge strane r. Save. Hrvatske snage su bile svjesne da je to zadnja linija odbrane i nisu se tako lako predavale.
Još jednom se pokušalo probiti odbranu neprijatelja na pravcu s. Gornje Kolibe, ali bez uspjeha. Neprijatelj je čvrsto držao položaje i pri svakom napadu dovlačio svježe snage iz dubine i iz R. Hrvatske.

Bio je 18. avgust 1992. godine. Planiran je napad. Dan, dva ranije došao je  u jedinicu por. Dragan Pavlović, aktivni starješina. Upoznali smo se i  pričali o svemu. Stanovali smo u istom dijelu Banje Luke, ali se nismo  ranije poznavali. Ja sam bio nišandžija. U posadi su nam bili još vozač  Dragoslav Čiča i poslužilac Zlatko Radovanović. Krenulo je rano oko
6.00 časova. Ispucali smo par granata kad pored nas prođe Praga i ubrzo  je pogodi bestrzajac. Trebalo je podržati vatrom da se izvuku ranjeni iz  Prage. Por. Pavlović mi reče da izađem i da će on na mjesto nišandžije  jer će on brže gađati. Meni kaže da odem u transporter i sačekam. Nije malo prošlo i bili su pogođeni. Vozač je vratio tenk u rikverc iza kuće. Popeo sam se na tenk, izvlačio ga, ali nije bilo pomoći. Pogodak kumulativnom granatom je bio baš na pravcu na kom je on bio u tenku. Šok, tuga i  nevjerica. Pustili su nas na kratki odmor da se oporavimo, a onda opet  nazad u jedinicu.  (Dragiša Đedović, nišandžija tenka T-55)

Izviđačka grupa TG-3 (izviđačke čete 2. okbr) upućena je 28. avgusta  1992. godine u rejon s. Kostreš sa zadatkom da izvrši nasilno izviđanje neprijateljskih položaja i po mogućnosti prodor na pravcu s. Kostreš – s. Donje Barice. Nakon toga trebalo je da se 1.osinjska laka brigada  uvede na nove položaje.
Krenuo sam sa svojim odjeljenjem 29. avgusta 1992. godine u izviđanje ivicom šume. Nakon stotinak metara iznenada smo naišli na neprijateljske rovove i vojnike. Otvorili smo vatru po njima, a i oni po nama. Gađali su puškama, tromblonima, minobacačima i povlačili se. U jednom momentu  sam osjetio jak udarac u lijevu butinu. Vidio sam veliku ranu i krv kako 
šiklja. Pritisnuo sam rukom i srušio se jer mi se zamutilo u glavi. Rekao sam saborcu Mladenu Novakoviću da mi poveže ranu. Izvukli su me i transportovali sanitetom do Dervente, pa helikopterom do Banje Luke. Drugi  dan sam transportovan u Beograd. Proveo sam tri i po godine na liječenju  u Beogradu uz 9 operacija. Posljedice su trajna invalidnost lijeve noge, uz  teško kretanje i nesposobnost hodanja bez dvije štake. Invalid sam 90%.
 (Vod. Pantelija Račić, 1. izviđački vod izviđačke čete) 

Svojim tenkom PT-76B izašao sam iznad groblja i vršio podršku izviđača dejstvujući po položajima neprijatelja u šljiviku. Nakon ranjavanja  vod. Račića nastavili smo dejstvo tenkom po položajima neprijatelja. Narednog dana, 30. avgusta 1992. godine, nakon doručka, krenuo sam prema  tenkovima kako bi ih pripremili za dejstvo. Najednom je po našem rejonu  neprijatelj počeo dejstvovati artiljerijom. Ranjen sam, kako je utvrđeno
raketom VBR-a, u glavu, desnu stranu tijela, ruke i noge. Pošto su padale granate dvadesetak minuta me nisu mogli izvući. Prebačen sam sanitetskim vozilom do Dervente,  u nesvjesnom stanju, potom helikopterom  do Banje Luke. Naredni dan sam prebačen u Beograd. U prvoj fazi sam se liječio dva i po mjeseca, a kasnije još tri godine. Imao sam 5 operacija, ostao trajni invalid u desno rame i desnu ruku, plastične bubne opne u  ušima, ukočenost desne vilice, slabija pokretljivost lijeve šake i slabija savitljivost lijeve i desne noge. Invalid sam 90%.
 (St . vod. Dragan Ćulibrk, komandir 2. voda izviđačke čete 2. okbr) 

 Borbe na pravcima prema s. G. Barice i s. Lipice bile su svakodnevne. Izviđačka četa je u dejstvima podržavala bataljon iz Dubičke i bataljon iz Gradiške brigade. Posade sa tenkovima PT-76 su bile posebno efikasne zbog dobrog manevra i brzine paljbe. Nažalost,  u ovim borbama su imali gubitke. Od pogodka maljutke uništen je tenk PT-76 pri  čemu je poginuo vozač tenka Siniša Mijatović,48 a ranjen je desetar  Ranko Ćetojević.