Hrabri borci 1.srbačke lake pješadijske brigade u odbrani Vozuće

Branili Vozuću do kraja

Stanje jedinica VRS u Vozućoj

Jedinice 1.prnjavorske lake pješadijske brigade, prvi put odlaze na Ozren, odnosno Vozuću krajem 1992. godine, zbog izuzetno teške situacije na Ozrenskom ratištu, kako bi pomogli u stabilizaciji linije i spriječili masovno iseljavanje stanovništva sa Ozrena i Vozuće.

Naređenjem pretpostavljene k-de OG Doboj, 70 dobrovoljaca iz 1. i 3. bataljona i vojna policija s komandantom Vladom Živkovićem odlaze na južni dio Ozrena, Vozućko ratište, 19.12.1992. godine.

Po naređenju komandanta brigade, komandant 3.pb sa (drugom) 2.pč 3.pb upućuje se u južni dio  Vozuće, opština Zavidovići na uspostavljanju linije odbrane na pravcu Kamenićka premet (Ljeskovac (1017m) – Gradac i jedna pješadijska četa 1.pb sa komandantom brigade i zamjenikom komandanta 1.pb  vodnikom  Tubak, zauzima položaje na vijencu Stolići – Gradac preko r. Krivaje zapadno od  Vozuće.

Do 5.1.1993. godine izvlači se 2.pč  sa Ljeskovca i ulazi u sastav 3.pb u rejonu odbrane s. Gojakovac, kod Doboja.

Dana 18.3.1993. izvlači se 3.pb iz zone odbrane 1.lpbr u Brčkom i upućuje na smjenu dijelova 1.pb u rejon s. Stog u Vozuću, opština Zavidovići, gdje  organizuje odbranu na liniji Visić- Stolići – Gradac prema s. Mahoje-Zuber. Privremeno kao podrška  3. bataljonu na Ozrenu ostaje dio voda MB 82 mm 1. bataljona. po naređenju komandanta brigade. [1]

3.pb ostaje osam mjeseci u odbrani dodijeljenog rejona odbrane, a dijelom snaga 2.pješadijske čete 3.pb učestvuje sa 2. ozrenskom lakom pješadijskom brigadom u napadu i zauzimanju objekta Krš istočno od Vozuće, prema Ribnici i 26.10.1993. po naređenju komande TG Ozren 3.pb se izvlači iz rejona Vozuće[2] i ulazi u sastav brigade u Prnjavoru.

Prnjavorski 3.pb zamjenjuje Knjinska pješadijska četa u rejonu Visić- Stolići – Gradac- s.Stog,

U 1994. godini dolazi do zamjene sa 1.mtb 27.mtb 1.KK Derventa (Motajićki -Pepin bataljon), jedan mtb iz 43.mtbr Prijedor, a u junu 1994. godine položaje prezuma 2.pb 1.srbačke lpb, koja će kasnije kompletno preuzeti odbrane zapadnih dijelova Vozuće do pada Vozuće 1995. godine.

Pripreme Muslimanske vojske za napad na Vozuću i Ozren

Operacija oslobađanja Vozuće je nazvana „ Farz 95“. Za  završni udar na četnička uporišta na Vozućoj uključeno je mnogo više vojnika iz 3. korpusa i 2. korpusa Armije RBiH. Sa strane 3. korpusa učestvovalo je između 12 i 14 hiljada vojnika ( odred „ El- Mudžahidin“, 375. tešanjska, 7. muslimanska, 328. zavidovačka, 329. kakanjska i specijalna diverzantska četa IDČ), a sa strane 2. korpusa  preko 5 hiljada vojnika. Osim vojnika spomenuti korpusi su uključili i svu raspoloživu tehniku i druge potrebne stvari ( samo za potrebe radnih vodova obezbjeđeno je hiljadu ljudi). I ovog puta ključni zadatak oslobađanja Vozuće dat je odredu „ El- Mudžahidin“ i vojnicima koji su potčinjeni Odredu, a koji su se u prethodnoj akciji „ El Kerama“ dokazali kao pravi junaci. Ključni zadatak se zvao Paljenik. Kota Paljenik je veoma teška za osvajanje, a bila je prava utvrda. Ispred četničkih rovova bio je brisani prostor koji je bio sav izminiran.

Izvođenje borbenih dejstava 10.septembra 1995. godine

(iz knjige Srbačka brigada u otadžbinskom ratu, Srbac 2012. godine, str.83-98)

Očekivana  ofanziva  neprijatelja,  koji  je  prema  procjenama  bio  desetostruko  nadmoćniji,  krenula  je  u  jutarnjim  satima  10. septembra.  Napad  je  počeo  oko  5,30  časova  preciznom  artiljerijskom  vatrom  duž  cijele  linije  odbrane  na  Vozućkom  ratištu. Istovremno  su  krenuli  siloviti  napadi  neprijateljske  pješadije  u  rejonima:  Paljenik,  Gradac  i  Kamenička  Premet. Borci  Drugog  pješadijskog  bataljona  su  se  herojski  branili. Međutim,  ubrzo  je  pala  linija  bataljona  Posebne  jedinice  policije,  što  ih  je  dovelo  u  tešku  situaciju  u  rejonu  Paljenika, gdje  je  grupa  boraca,  ostala  u  okruženju  i –  svi  su  izginuli. Na  tu  kotu  izašli  su  pripadnici  zloglasne  jedinice  [‘El  Mudžahid” i  izvršili  masakr  nad  našim  poginulim  borcima.

Komanda Brigade  je  naredila  komandantima  bataljona  da  zadrže  položaje  dok  god  Četvrta  ozrenska  i  Četrnaesta  laka  brigada  pružaju  otpor,  jer  se  njihovim  borcima  mora  obezbijediti  izvlačenje  i prihvat.  Komadantu  Drugog  pješadijskog  bataljona  je  odobreno  da-d-io  ljudstva  povuče  sa  obale  rijeke  Krivaje  i  organizuje  kružno  odbranu,  kako  bi  se  obezbijedio  od  napada  neprijatelja  sa  leđa,  jer  su  položaji  Posebne  jedinice  policije  bili  napušteni. U  nekoliko  navrata  bilo  je  pokušaja  da  se  ljudstvo  iz  sastava  Četrnaeste  lake  brigade  i  Četvrte  ozrenske  brigade  organizuje  i  da  se  uspostave  nove  linije  odbrane  na  pravcima  gdje  je  neprijatelj  probio  stare  linije,  ali  ti  pokušaji  nisu  uspijevali. Ljudstvo  ovih  jedinica  produžavalo  je  uglavnom  ka  selu  Brijesnica, gdje  se  osjećalo  sigurnije. Treba  istaći  da  smo  određenu  pomoć  u  ovoj  situaciji  imali  od  grupe  ”Cigo”  iz  Druge  lake  ozrenske  pješadijske  brigade  i  voda  policije  koji  je  predvodio  Dušan  Nikić. Cijelo  vrijeme  odsudne  odbrane  Drugog  pješadijskot  bataljona  i  izvlačenja  naših  snaga,  vrlo  preciznu  podršku  nam  je  pružala  vatrena  grupa  mješovitot  sastava  (MB 120  mm  i 82  mm),  na  čelu  sa  komandirom  Goranom  Milankovićem.

Kad smo  gotovo  bili  sigurni  da  iza  naših  položaja  nema  više  pripadnika  dvije  sadejstvujuće  brigade,  počeli  smo  izvlačenje  Drugog  pješadijskog  bataljona  pod  borbom,  sa  idejom  da  se  sa  Drugom  ozrenskom  formira  nova  linija  odbrane  Prokop  —  Kablovac  i  da  se  na  taj  način  obezbijedi  izvlačenje  eventualno  zaostalih  boraca  Četvrte  ozrenske,  Četrnaeste  lake  brigade  i  zaostalog  stanovništva. Ta  ideja  se  nije  mogla  ostvariti  jer  je  neprijatelj  i  suviše  brzo  napredovao, a i  ljudstvo, s  obzirom  na  sve  doživljeno,  nije  bilo  spremno  za  takav  zadatak. Zbog  toga  se  donosi  odluka  da  ljudstvo  Drugog  pješadijskog  bataljona,  Četrnaeste  lake  brigade,  izviđačke  čete  OG  Doboj,  interventne  grupe  ”Bekšo”  iz  Druge  ozrenske  brigade  i  nešto  ljudstva  iz  Posebne  jedinice  policije  formira  liniju  odbrane  u  rejonu  Đurića  Vis. Kako  ljudstvo  iz  Četrnaeste  lake  brigade  i  Posebne  jedinice  policije,  nije  izvršilo  ni  ovo  naređenje,  ovu  liniju  odbrane  organizujemo  preostalim  snagama  u  sadejstvu  sa  Trećim  pješadijskim  bataljonom  iz  naše  Brigade. Bila  je  to  polukružna  odbrana  koja  je  obezbjeđivala  prihvat  boraca  koji  su  izlazili  iz  okruženja.

U toku  ovih  dešavanja  Prvi  i  Treći  pješadijski  bataljon  uporno  su  držali  posjednute  položaje. U  sadejstvu  sa  snagama  koje  su  formirale  nove  linije  odbrane,  nastojali  su  zaustaviti napade  neprijatelja. Tom  prilikom  izuzetnu  snalažljivost  i  umijeće  u  komandovanju  i  organizaciji  odbrane  iskazali  su  komandanti  bataljona,  potporučnik  Ljubomir  Savić  i  potporučnik  Boro  Školnik. Zahvaljujući  njima,  njihovim  komandama  i  borcima  bataljona  obezbijeđeno  je  uspješno  izvlačenje  naših  snaga  i  zaostalog  stanovništva  iz  okruženja. Ovakvo stanje  trajalo  je  cijelu  noć  10. na  11.

Borbena dejstva 11.septembra 1995. godine

U jutarnjim  satima  11. septembra  Treći  pješadijski  bataljon  je  izvučen  na  novu  liniju  (kota  451 —  Kvrge),  što  je  omogućavalo  dalje  izvlačenje  naših  snaga  iz  okruženja. Neprijatelj  je  relativno  brzo  napredovao  i  vršio  jak  napad  na  bok  Trećeg  pješadijskog  bataljona  i  njegov  spoj  sa  Prvim  bataljonom. Zbog  jakog  artiljerijskog  dejstva  po  svim  našim  položajima,  uz  jake  pješadijske  napade,  bili  smo  prinuđeni  da  postepeno  izvlačimo  ljudstvo  i  tehniku  pod  borbom  ka  selu  Brijesnica. Ovo  izvlačenje  je  bilo  neminovno,  jer  je  dio  ljudstva  zahvatila  panika  i  to  bi  činilo  samoincijativno,  što  bi  im  još  više  ugrozilo  živote. U  izuvlačenju  snaga  Drugog  bataljona  bilo  je  situacija  gdje  su  pojedinci  činili  prave  podvige. Tako  je  pozadinac  Vlado  Vučenović  izvezao  kamion  pun  ranjenika,  pri  čemu  je  ispred sebe  gurao  pokvaren  kombi,  takođe  pun  ranjenih  boraca. Ovo  je  posebno  zanimljivo  jer  Vlado  nije  bio  osposobljen  za  vozača  kamiona.

U toku  11. septembra, u  sadejstvu  sa  Drugom  i  Trećom  ozrenskom  lakom  brigadom,  organizujemo  novu  liniju  odbrane  iznad  sela  Brijesnica,  koja  omogućuje  bezbjedno  izvlačenje  iz  okruženja. Podršku  snagama  na  ovoj  liniji,  sa  novih  položaja  iz  rejona  Gornja  Brijesnica  pružala  je  haubička  baterija  122  mm  D-30.

Komanda Brigade  sa  prištapskim  jedinicama  se  preko  sela  Tumare, gdje  se  koncetrisao  veći  broj  snaga  izašlih  iz  okruženja,  izvlači  u  rejon  sela  Panjik, gdje  formira  novo  komandno  mjesto. Tu  se  postepeno  izvlače  i  ostale  jedinice  Brigade, a  bilo  je  i  dosta  pripadnika  drugih  jedinica  koje  su  se  izvlačile. Uspostavljena  je  linija  komandovanja, gdje  je  komandant  Brigade  komandantima  i  komandirima  potčinjenih  jedinica  izdao  naređenje  oko  organizovanja  jedinica  u  cilju  njihove  zaštite  (rastresit  raspored,  borbeno  obezbjeđenje…).  Ubrzano  se  radilo  na  sumiranju  stanja  u  Brigadi  (broj  nestalih  ljudi,  ranjenika,  nestalih  materijalno-tehničkih  sredstava…). Određene  su  starješine,  koje  su  u  toku  noći  otišle  u  Srbac  i  upoznale  nadležene  sa  problemima  u  kojima  se  našla  Brigada.

U toku  noći  11. na  12. septembar,  po  odobrenju  komadanta  OG  Doboj,  Brigada  napušta  Ozren  i  vraća  se  u  Srbac.

Zaključak

Kobnog 10. septembra  1995. Godine,  braneći  Vozuću,  živote  je  izgubilo  14  boraca  Prve  srbačke  lake  pješadijske  brigade. još  11  njih, 17  godina  poslije  vozućke  tragedije  vode  se  kao  nestali.

Za slobodu  svog  naroda, u  jednom  danu  poginuli  su:  Stanko ČOLIĆ, Milovan  TODOROVIĆ,  Dragomir  DRAGOJEVIĆ,  Dušan  STANOJEVIĆ,  Marko  MILAŠINOVIĆ,  Dragoljub ANTONIĆ, Zoran  SUVAJAC,  Bogoljub  ILIĆ,  Jovan  ILIĆ,  Milan  NOVAKOVIĆ,  Slavoljub  MILADIĆ,  Dobrivoje  NIKOLIĆ,  Zoran  DUMONIĆ i  Darko  LAZIĆ.

Nestali na  Vozući,  do  danas  neidentifikovani  su:  Božo  BABIĆ,  Savo  BERIĆ,  Dragoljub  ĐURĐEVIĆ,  Dragan  KLJAJČIN,  Živko  MAJSTOROVIĆ,  Milomir  MALIĆ,  Mile  TIHOMIROVIĆ,  Gojko  TOPIĆ,  Dušan  SAVANDIĆ,  Boro  NJEGOMIROVIĆ i  Željko  DRAGIČEVIĆ.

Analiza stanja  u  Brigadi  je  pokazala,  da  je  Brigada  u  ovoj  ofanzivi  imala  teške  gubitke  u  ljudstvu: 28  lakše  ranjenih, Z  teško  ranjena  borca,  koji  su  kasnije  umrli, i 55 nestalih  boraca  za  čiju se  sudbinu  nije  znalo. Kasnije  će  se  pokazati  da  ih  je  15  zarobljeno  i  uspješno  razmijenjeno, 11  se  uspjelo  izvući  poslije  višednevnog  boravka  u  okruženju. Nažalost, 29  boraca  je  poginulo  ili  im  se  ne  zna  za  sudbinu. Od  ovih  29  boraca, 14  je  pronađeno  i  indentifikovano,  tijela  sedmorice  se  nalaze  u  spomen-kosturnici  na  gradskom  groblju  u  Srpcu,  dok  se  za  sudbinu  11  boraca  ne  zna  i  pored  višegodišnjih  napora,  uglavnom  njihovih  saboraca.

Gubici materijalno-  tehničkih  sredstava  su  bili  veliki,  ali  ne  bitni  u  odnosu  na  stradanje  ljudi.

Na kraju,  mora  se  reći  da  su  pripadnici  Prve  srbačke  lake pješadijske  brigade  bili  dostojni  ispraćaja  koji  im  je  Srbac  priredio  24. maja  1994. godine.  Znali  su  Srpčani  da  ih  njihovi  sinovi  neće  iznevjeriti  ni  osramotiti. Vojno-politička  situacija  je  nalagala  da  se  naši  borci  zaustave  na  Ozrenskom  ratištu, gdje  im  se  stavlja  jedan  od  najtežih  zadataka  s  kojim  se  suočavala  Vojska  Republike  Srpske odbrana  Vozuće  i  njenog  naroda. Taj  zadatak  borci  naše  Brigade  časno  su  obavili. Šesnaest  mjeseci  štitili  su  i  branili  narod  Vozuće,  odolijevali  napadima  najčešće  nadmoćnog  neprijatelja  i  sprečavali  ga  da  ostvari  svoje  ciljeve. Vozuća  je,  nema  nikakve  sumnje,  ponos  naše  Brigade. Nažalost,  ona  je  i  naša  velika  tuga. To  pomiješano  osjećanje  ponosa  i  tuge  cijelog  života  nosiće  u  sebi,  ne  samo  aktivni  učesnici  bitaka  na  Vozući  i  njihove  porodice,  nego  i  cio  narod  srbačkog  kraja. I  ovaj  zapis  i  knjiga  koju  u  čast  dvadesetogodišnjice  Brigade  i  slavu  njenih  boraca  štampamo,  opravdaće  svrhu  i  cilj  ako  za vječna  vremena  zapamtimo  Vozuću.

Iz knjige Stradanje srpčana na Ozrensko-vozućkom ratištu, Banja Luka 2018. godine, str. 36-40

U ranu  zoru  10. septembra  1995. godine,  tačnije  u 5  časova  i 52  minute  otpočeo  je  silovit  pješadijski  napad,  uz  masovnu  artiljerijsku  podršku  na  položaje  2. bataljona  srbačke  brigade,  policijske  jedinice  CSB  Doboj  i  jedne  čete  1 6. krajiške  motorizovane  brigade.

Djelujući  polukružno  oko  vozućkog  džepa  jedinice  3. korpusa  tzv. Armije  BiH  izvršile  su  koncentričan  napad  dijela  manvarskih  jedinica  i  to  sa  linije  Krst  Krvavac  —  Lokve  —  Ljeskovac  —  Gradac  Stolić  Visić  —  Potpaljenik  —  Malovan  greda —  Podsjelovo. Združene  jedinice  35. divizije  3. korpusa  tzv. Armije  BiH,  odnosno  Odred  „El  mudžahid”  zajedno  sa  tri  manevarska  bataljona  i  dijelovima  328. brdske  brigade  napale  su  na  frontu  desne  obale  rijeke  Krivaje  sa  zadatkom  ovladavanja  objekta  Okretaljka  u  zaleđu  Paljenika,  samim  Paljenikom,  Rujaničakom,  Prolonom,  Mehinom  vodicom  i  trigonometrom  529, a  zatim  selom  Kesten  da  bi  u  konačnici  izbile  u  sela  Medići,  Stog,  Kamenica  te  preko  Prokopa u  selo  Pejanovići. Zadatak  je  bio  da  se  preko  Đurića  visa  spoje  sa  jedinicama  2. korpusa  tzv. Armije  BiH,  što  je  i  učinjeno.

Borci 2. pješadijskog  bataljona  srbačke  brigade  herojski  su  branili  svoje  položaje,  ali  ih  je  u  još  teži  položaj  doveo  pad  linije  bataljona  posebne  jedinice  policije. Takođe,  grupa  boraca  ostala  je  u  okruženju  te  su  svi  poginuli, a  njihova  mrtva  tijela  mudžahedini  su  izmasakrirali. Iz  komande  brigade  svim  komandantima  bataljona  naređeno  je  da  zadrže  položaje  dok  god  4. ozrenska  i 14. laka  brigada  pružaju  otpor  jer  se  njihovim  borcima  moralo  obezbijediti  izvlačenje  i  prihvat. Komandant  2. pješadijskog  bataljona  dio  boraca  rasporedio  je  na  obalu  rijeke  Krivaje  kako  bi  organizovao  kružnu  odbranu  i  spriječio  neprijatelja  da  ih  . napadne  s  leđa. Ovakav  manevar  bio  je  neophodan  jer  su  položaji  posebne  jedinice  policije  već  bili  napušteni.

Pokušaji  uspostavljanja  nove  linije  odbrane  od  strane  14. lake  i 4. ozrenske  brigade  nisu  uspjeli. Borci  ovih  brigada  u  najvećem  broju  uputili  su  se  u  selo  Brijesnica. Borci  srbačke  brigade  pomoć  su  dobili  od  grupe  „Cigo”  iz  2. ozrenske  brigade  i  voda  policije  kojeg  je  predvodio  Dušan  Nikić. Prilikom  izvlačenja  snaga  2. Pješadijski  bataljon  podršku  je  dobio  i  od  minobacačlija  na  čijem  čelu  je  bio  komandir  Goran  Milanković.

Nakon što  su  se  dvije  sadejstvujuće  brigade  (14. laka  i 4. ozrenska  brigada) u  potpunosti  izvukle,  započelo  je  izvlačenje  2. pješadijskog  bataljona  srbačke  brigade. Zajedno  sa  2. ozrenskom  brigadom  pokušali  su  formirati  novu  liniju  odbrane  Prokop—Kablovac,  ali  se  ovo  nije  moglo  realizovati  zbog  brzog  napredovanja  neprijatelja,  odnosno  desetkovanosti  borbenog  sastava  2. bataljona.  Zbog  toga  je  donesena  odluka  da  dio  boraca  2. pješadijskog  bataljona  srbačke  brigade, 14. lake  brigade,  izviđačke  čete  Operativne  grupe  Doboj,  interventne  grupe  „Bekšo”  iz  2. ozrenske  brigade  i  posebne  jedinice  policije  formiraju  liniju  odbrane  u  rejonu  Đurića  vis. Borci  iz  14. lake  brigade  i  posebne  jedinice  policije  nisu  izvršili  ni  ovo  naređenje,  te  je  2. pješadijski  bataljon  srbačke  brigade  liniju  odbrane  organizovao  u  sadejstvu  sa  Z. pješadijskim  bataljonom  ove  brigade. Na  ovakav  način  formirana  je  polukružna  odbrana  kako  bi  se  obezbijedio  prihvat  boraca  iz  okruženja. U  toku  ovih  dešavanja  1 . i Z. pješadijski  bataljon  hrabro  su  držali  svoje  položaje, a u  sadejstvu  sa  snagama  koje  su  formirale  novu  liniju  odbrane  nastojali  su  zaustaviti  napade  neprijatelja. Zahvaljujući  borcima  i  komandama  ovih  bataljona  obezbijeđeno  je  uspješno  izvlačenje  srpskih  snaga  i  stanovništva.

U ranim  jutarnjim  satima  11. septembra  Z. pješadijski  bataljon  srbačke  brigade  izvučen  je  na  novu  liniju  (Kvrge)  kako  bi  se  omogućilo  dalje  izvlačenje  naših  snaga  iz  okruženja. Neprijatelj  je  brzim  napredovanjem  vršio  jak  napad  na  bok  Z. pješadijskog  bataljona  i  njegov  spoj  sa  1. bataljonom. Usljed  djelovanja  neprijateljske  artiljerije,  praćene  pješadijskim  napadima,  brigada  je  postepeno  počela  da  izvlači  ljudstvo  i  tehniku  ka  selu  Brijesnica.

Poseban podvig  desio  se  prilikom  izvlačenja  snaga  2. bataljona,  kada  je  Vlado  Vučenović  izvezao  kamion  pun  ranjenika,  pri  čemu  je  ispred  sebe  gurao  pokvaren  kombi  koji  je  takođe  bio  pun  ranjenih  boraca, a  nije  ni  bio  osposobljen  za  vozača  kamiona.

Zajedno sa  2. i 3. ozrenskom  brigadom  tokom  11. septembra  organizovana  je  nova  linija  iznad  sela  Brijesnica, a  podršku  borcima  na  ovoj  liniji  pružala  je  haubička  baterija  122  tt  iz  rejona  Gornje  Brijesnice. Novo  komandno  mjesto  brigade  formirano  je  u  rejonu  sela  Panjik  gdje  je  uspostavljena  linija  komande. Tokom  noći  11. na  12. septembar,  po  odobrenju  komandanta  Operativne  grupe  Doboj,  srbačka  brigada  napušta  Ozren  i  vraća  se  u  Srbac.

Boravak u  Srpcu  bio  je  vrlo  kratako  jer  već  14. septembra  stiže  naređenje  za  odlazak  na  gradačačko  ratište, a  borci  srbačke  brigade  na  ovom  ratištu  našli  su  se  već  16. septembra  i  tu  su  ostali  do  kraja  rata.

Prva srbačka  laka  pješadijska  brigada  je  10. septembra  1995. godine  izgubila  25  boraca,  od  čega  se  njih  deset  još  vode  kao  nestali. Poginuli  su:  Dragoljub  Antonić,  Dragomir  Dragojević,  Zoran  Dumonić,  Bogoljub  Ilić,  Jovan  Ilić,  Darko  Lazić,  Slavoljub  Miladić,  Marko  Milašinović,  Dobrivoje  Nikolić,  Milan  Novaković,  Boro  Njegomirović,  Dušan  Stanojević,  Zoran  Suvajac,  Milovan  Todorović  i  Stanko  Čolić. još  uvijek  se  vode  kao  nestali  sljedeći  borci:  Božo  Babić,  Savo  Berić,  Željko  Dragičević,  dragoljub  Đurđević,  Dragan  Kljajčin,  Živko  Majstorović,  Milomir  Malić  ,  Dušan  Savandić,  Mile  Tihomirović  i  Gojko  Topić. Pored  ovih, 1 3  boraca  srbačke  brigade  je  ovog  i  sljedećih  dana  zarobljeno, a  oni  su  iz  zatvora  u  Tuzli  svojim  kućama  pušteni  tek  23. marta  1996. godine.  To  su:  Zoran  Đurić,  Željko  Grumić,  Božo  Janković,  Vasilj  Rudnik,  Vitomir  Šikman,  Zoran  Grabić,  Veljko  Mitraković,  Duško  Vučenović  ,  Željko  Đerman,  Stojan  Malbašić,  Stojan  Pandža,  Dragan  Ilić  i  Nenad  Topić. Takođe,  brigada  je  imala  i 28  lakše  i  tri  teško  ranjena  borca.

Prema podacima  Republičkog  centra  za  istraživanje  rata,  ratnih  zločina  i  traženje  nestalih  lica  1 . laka  pješadijska  brigada  Srbac  ukupno  je  tokom  svog  boravka  na  Ozrenu  (jun  1994 —  septembar  1995. godine)  izgubila  45  boraca,  od  kojih  se  njih  deset  i  danas  vode  kao  nestali.

Iako je  prošlo  više  od  dvije  decenije  od  velikog  stradanja  boraca  srbačke  brigade  i  uopšte  Srba  na  Vozući  i  Ozrenu  i  dalje  su  ostala  otvorena  pitanja  da  li  je  moralo  biti  tako  i  šta  su  razlozi  pada  Vozuće,

Pokušavajući sagledati  cjelokupan  kontekst  dešavanja  prije  i  tokom  septembra  1995. godine,  izvodi  se  zaključak  da  je  više  faktora  uticalo  na  ovakav  tragičan  ishod.

Prije svega, u  vidu  se  mora  imati  cjelokupna  situacija  na  ratištima  u  BiH,  odnosno  opšta  hrvatsko-muslimanska  ofanziva  koja  je  bila  usmjerena  na  široke  prostore. Sve  ovo  pratila  je  enormna  pomoć  NATO  snaga  kako  sa  zemlje,  tako  i  iz  vazduha. Ipak, i  na  samoj  vozući  i  Ozrenu  dešavale  su  se  stvari  koje,  ako  nisu  bile  presudne,  onda  su  barem  uveliko  doprinijele  ovakvom  tragičnom  ishodu.

Postoje razne  teorije  zbog  čega  je  došlo  do  ovakvog  ishoda,  ali  ne  želeći  se  baviti  spekulacijama  koje  i  nisu  dokazive,  osvrnućemo  se  samo  na  one  realne  stvari  koje  su svakako  mogle  uticati  na  ovakav  razvoj  događaja.

Slabljenje vozućke  odbrane  dešavalo  se  kontinuirano  uvođenjem  novih,  neiskusnih  i,  usudili  bismo  se  reći,  nedoraslih  brigada  jednom  ovako  zahtjevnom  ratištu  kao  što  je  bilo  vozućko.

Takođe,  odbrambeni  položaji  srpskih  boraca  bili  su  neodbranjivi, usljed  stalnih  napada  neprijatelja  i  gubljenja  značajnih  kota, a  isto  tako  i  zbog  nedostatka  ljudstva  koje  bi  na  kvalitetan  način  branilo  položaje. Nažalost,  bilo  je  čak  i  dijelova  linije  koji  su  bili  takozvana  ničija  zemlja,  konkretno  radilo  se  o  skoro  pet  kilometara  nebranjenog  prostora. Ovi  dijelovi  bili  su  teško  pristupačni  za  izvođenje  većih  akcija,  ali  opet  pružali  su  mogućnost  za  ubacivanje  manjih  diverzantskih  grupa  u  dubinu  srpske  teritorije. Pretpostavka  je  da  se  upravo  nešto  tako  i  dogodilo  neposredno  prije  samog  pada  Vozuće.

U posebno  teškom  položaju  nalazili  su  se  borci  srbačke  brigade, a  to  se  najviše  odnosi  na  2. pješadijski  bataljon. Naime,  borci  su  bili  razvučeni  na  velikom  prostoru  i  branili  su  položaje  za  koje  je  bilo  neophodno  mnogo  više  ljudi i  naoružanja  nego  što  Je  brigada  imala  i ovakvo  stanje  trajalo  je  tokom  cijelog  boravka  na  ovom  ratištu. Borci  su  bili  premoreni,  često  se  kućama  nije  odlavilo  čak  ni  po  90  dana. Poseban  problem  predstavljalo  je  i  to  što  su  bataljoni  srbačke  brigade  bili  i  fizički  razdvojeni,  odnosno  na  spojevima  bataljona  srbačke  brigade  nalazile  su  se  druge  jedinice  VRS,  što  je  i  dodatno  usložnjavalo  komunikaciju  i  sistem  koman_  dovanja  koji  je  i  bez  toga  bio  otežan.

Uzroka je  bilo  i  mnogo  više,  ali  pojedinačna  analiza  svakog  od  faktora  zahtijevala  bi  posebnu  studiju, a  neki  od  uzroka  nameću  se  i  sami  iz  izjava  neposrednih  učesnika  u  ovim  događajima.

Međutim,  neophodno  je  istaći  i  vjerovatno  najveći  razlog  pada  Vozuće, a  to  je  odnos  snaga  deset  naprema  jedan  u  korist  tzv. Armije  BiH, i  postavlja  se  pitanje  da  li  je  u  takvim  uslovima  uopšte  i  moguće  zadržati  napad  neprijatelja,  čak  i  da  nisu  postojali  svi  prethodno  nabrojani  faktori.

Ipak,  daleko  od  svojih  kuća  i u  takvim  nemogućim  uslovima  borci  srbačke  brigade  pokazali  su  izuzetnu  hrabrost, o  čemu  svjedoče  i  gubici  na  neprijateljskoj  strani.

[1] prema zapovjesti komandanta 4.ozrenske lpbr u Vozućoj.Vozuća 1992.