Godišnjica od objave knjige,
Zdravko Nedović, profesor istoričar, Prnjavor i njegova okolina,
Grafičar Doboj, 1999. godina,
Prva knjiga o istoriji Prnjavora. Kratak prikaz Otadžbinskog rata od 1991. do 1995. godine,
U uvodu ove knjige, ističe se:
Ovu skromnu knjigu posvećujem bratu Živojinu, koga su fašistički opredeljeni muslimani ubili u trinaestoj godine života ,1944. godine
Nisu česti primeri da jedno od najmlađih mesta nekog područja, postane njegovo središte. Takav je slučaj sa našim Prnjavorom. Sva su naselja, na ovom području starija od Prnjavora, izuzev Maćinog Brda. To se naselje stvaralo krajem prošlog i početkom ovog veka. Ta činjenica nije slučajnost, već posledica okolnosti i potreba u kojima su ljudi živeli u ovom kraju.
Čovek je organizovano individualno i društveno biće. On se svojom organizovanošću, duhovnim i materijalnim stvaralaštvom izdigao iznad ostalog živog sveta koji ga okružuje. Čovek je stvarao, stvara i stvaraće dok postoji. Sve to što su ljudi stvarali ne može imati predznak u superlativu. Ima dosta toga što su pojedinci iz ljudskog roda stvorili, što ima trajnu i neprolaznu vrednost. Doduše, ima mnogo više ljudskog stvaralaštva što pripada stvaralačkoj osrednjosti. A ima dosta ljudskog stvaralaštva, koga bi se ljudi vrlo rado odrekli, kada bi to nekako moglo.
Svaki pojedinac, pa i ceo ljudski rod imaju pretke pa i potomke. Potomci po nekad žele u mnogo čemu da se ugledaju na svoje pa i na tuđe pretke. Sa druge strane, preci, roditelji uvek su želeli da njihovi potomci budu bolji od njih. Tim vrednostima, ljudi su težili vekovima. Iz tih međusobnih, paralelnih ali nevezanih težnji, javile su se želje i potrebe da se sačuva po nešto od onoga što su stvarale minule generacije. Pod uticajem tih i takvih želja i potreba u celom svetu nastali su mnogi muzeji, galerije, zadužbine, zaveštanja, knjige i drugi oblici očuvanja tekovina i vrednosti ljudskog umnog i materijalnog stvaralaštva.
U knjigama koje su nastale tim povodom, nastojalo se i nastoji se da se očuva sećanje na stvaralaštvo i na svakidašnjicu predaka.
Tom cilju uglavnom teži i ovaj skromni spis, bez pretenzije na sveobuhvatnost i nepogrešivost.
Ta dva činioca, neobično važna, ne zavise od želje autora ovih redova već isključivo od činjenica, pisane reči i njene vrednosti, materijalnih ostataka i tačnosti sećanja onih koji njima raspolažu.
Nastavite sa čitanjem