1.lpbr

Mara i Mladenka

Priča iz hirurške bolnice u Prnjavoru, a ranjene u borbama na Zborištu, sadejstvu 1.lpbr Prnjavor
Ratna priča dve bolničarke, Mara Milanković pripadnica Osinjske brigade i Mladenka Milivojac pripadnica Krnjinske brigade.
Kada se jednog dana budu sabirali utisci i pisale istorijske činjenice ratu, iza lepe, visoke, stasite Srpkinje, Mare Milanković biće na stotine kilometara pređenog fronta. Krenula je sa svojom jedinicom sa Cera, prešla Dažnicu, Modran, Majića brdo, Lupljanicu, Šušnjare, Zeleniku, Žeravac, Kulinu, Živinice, Polje, Lužane i Obodni kanal. Borac je Osinjske brigade. Četvrta četa drugog bataljona. Komandir Dušan – Tito Kuzmanović. Postoji i objašnjenje nadimka.
Nazvali smo ga Titom jer dobro vodi našu četu. Hrabar borac, dva puta ranjavan. Bravar po profesiji, vele, biće dobar maršal, kaže Mara.
Najteže je, kaže, bilo na Ceru i Žeravcu. Mnogo mrtvih i ranjenih.
Tek u trećem pokušaju zauzeli smo Cer. Onda se išlo dalje, frontalno. Išlo se brzo. Rekli su nam: biće Plehan težak. Srećom , išlo je mnogo lakše od očekivanja. Ništa to nije u poređenju sa Žeravcem. Pred nama je bio brisani prostor. Zadatak je bio: presjeći asfaltni put za Kulinu. Moralo se naprijed. Izašli smo na pedeset metara od neprijateljskih rovova. Bilo je tu i zelenih beretki, mudžahedina, bilo je svakakvih. U jednom momentu neko povika: Ranjenik! Ja i sestra morale smo do njega. Bio je to Bogdan – Beli Pašalić. Zatim je neko primetio da nedostaje jedan borac. Bio je to Milan Đekić. Uspeli smo ga spasiti. Osmeh sreće na Milanovom licu nikada neću zaboraviti.
POSESTRIME MARA I MLADENKA
Ratne strahote donose ponekad i nova poznanstva, prijateljstva ali i ljubavi. Da ne bi ovog rata ko zna da li bi se ikada srele i upoznale dve bolničkarke Mara Milanković iz Osinjske brigade i Mladenka Milivojac iz Krnjinske brigade. Nisu se upoznale u susretima četa ili bataljona, već nažalost, nakon ranjavanja. Bile su krevet do kreveta u sobi ratne hirurške bolnice u Prnjavoru.
To poznanstvo u mukama koje su im zadale zadobijene rane Mara i Mladenka su pretvorile u nešto više od prijateljstva, pretvorile su to u posestrimstvo. Uistinu , zavole su se kao rođene sestre. Zajedno su boravile i na oporavku u Rehabilitacionom centru u Kulašima.
U besanim noćima, koje su Mari nametali bolovi od ranjavanja zadobijenih na Obodnom kanalu, Mladenka je tešila sestru uz priču o sebi, o svojih 18 godina, nakon kojih je krenula u vojevanje iz rodne Cerovice i obrela se u jedinicama Krnjinske brigade. U bitkama na frontu kod Teslića ranjena je kao bolničarka. Izvlačila je Mladenka ranjene borce sa vatrenih linija, a oni su zauzvrat spasili njen život, jer nisu dozvolili da ranjena padne u ruke neprijatelju.
Kada je u bolovima Mladenku trebalo tešiti, Mara je pričala o svojim ratnim doživljajima, o sestri Todi Đurić koja je život izgubila na Obodnom kanalu, o hrabrom “knindži” Draganu Adžiji i mnogo čemu drugom, o uspomenama kakve samo bitke za oslobođenje mogu izrežirati.
(Tekst delimično korišten iz knjege“ Ženske Duše“ autora Nedeljka Sančanina)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *