СИН
Имао је скоро четрдесет кад му се родио син.Пуцао је из пиштоља од среће.
Син!
Син!
Наслиједник!
Имао је и двије кћери које је обожавао.Оне ће се удати остаће син да се брине о њему и мајци кад остаре.
Данас својим рукама прави мртвачки сандук за сина.Свога Сокола.
Камо среће чедо моје да си се и ти родио као кћи.Неби ми ишао у рат.
Неби ти сад сад,сунце моје правио овај сандук.Колико сам ти се само обрадово срећо моја.
Дао сам ти и онај пиштољ из ког сам пуцо кад си се родио.Да ти се нађе.
А сад,сад не могу ни да заплачем.
Молио сам те послије другог рањавања да останеш у Београду код сестре, да наставиш студије,доста си ти дао.
Немогу тата говорио си.
Немогу оставити другове а ни вас двоје ни секу.
А други?
Други!
Oни ,они су могли,они немају ни другова ни родитеља ни сестара ни браће.
На сахрани су се могле чути само ријечи хвале.
Силан је то јунак био.
Сад годину дана послије вади његово тијело.
Поново је правио сандук.
Помажу му рођаци и синови ратни другови.Лагано лопатом одваја расквашену земљу у гробници пуној воде.
Крупне пахуље снијега ношене вјетром и не примјећује.
Једини звук који се чује на гробљу је тупи удар лопатом по мокрој земљи.
Територија за коју је живот дао његов син и многи други синови припала је непријатељу у тамо неком Дејтону.
Жицом веже већ распали сандук из кога вири рука.Њежно је помилује и врати у сандук.Чврсто га стеже жицом.
Боже!
Шта сам ти згријешио да ми га узмеш Зашто Боже ствараш ратове?
Какав си ти то Бог?
Пренијеће га на Соколац у новоосновано војничко гробље.
На галерији своје старе ладе пребацио је сандук са његовим тијелом и по други пут га сахранио.
На сахрани су били само два гробара он супруга и кћи,друга кћи није могла доћи.Ни свештеника није нашао и он несрећник не зна куд би прије и кога би прије сахранио.
На гробље стално стижу ковчези са ексхумираним борцима.
Сахранама присуствују само најближи.
Народ се забавио о својој несрећи нит зна куд ће ни гдје ће.
Није хтјео да прихвати позиве кћери и зета да дође у Београд.
У Железнику има једна добро очувана кућа од зетових родитеља.
Одлучио се за Бијељину,тамо је давно био у војсци а тамо ће доста нашег народа.
Прекрстивши се над гробом сина само прозбори
Доћи ће мо Соколе чим могнемо.
Напустише снијегом заметено и ледом оковано Гласиначко поље.Овако хладног марта одавно није било.Уз пут не наиђоше ни на један пункт са топлим чајем које Влада обећа.
На о улазу у Бијељину у сами сумрак пуче му гума.
Закуца на врата куће поред пута.Замоли човјека ако може само мало да му помогне.А он кад је чуо тужну причу понуди му да преноћи код њега.Па ујутру да се пријави у канцеларију за избјеглице.
Његов син Милан рече да зна за једну напуштену кућу,па предложи да прво ујутру оду до ње.
Ти кћери иди са Миланом а ми ће мо у општину.
Тањиним лицем по први пут након годину дана прође смјешак.Како лијеп момак помисли.
Чим су мало средили кућу отишао је на Соколац да посјети свога Сокола.
Једва је пронашао гроб међу стотинама других.
Ни тад није сузе пустио.
Успио је пронаћи свештеника да окаде гроб и очитају молитву за покој душе.
Већ другу годину су у старој трошној кући.
Прочуло се да ће се породицама погинулих дијелити бесплатни плацеви и нешто грађевинског материјала.
Крене ка општини.
Кажу му само ти ту Чавка може помоћи.
Уђе у Чавкину канцеларију.
Шта треба старино? Зачује дубок ироничан глас.
Испред њега је био човјек раскопчане кошуље,масне косе,ситних лукавих очију.
Чуо сам за ове плацеве.
На правом си мјесту поново зачу.
Сједи.
Чуј проговори тихо Чавка.Даш пет хиљада марака одма ти дам рјешење и водим те да изабереш плац.
Али…
Али…
мој…мој…син…
Добро старино, полако. Зачу.
Али…мени је …мени је син…
Добро старино,знам али добијеш плац скоро џаба.
Погино…једва превали.
Жао ми је старино ипак ниси ти једини,много их је изгинуло.
Значи пет?Поново једва превали.
Пет!
Доћи ћу ујутру.
Сутра ће мо ти изабрати најбољи плац.Порани ујутру.Рече Чавка
Петар читаве ноћи није спавао.
Ујутру стави пиштољ са метком у цијеви за пас.
Уђе у Чавкину канцеларију.С њим је сједио још један човјек.
Ја сам Весели престави се.
Ево само да подпишеш и готово али прво да видимо јеси ли донио.Рече Чавка.
Донио сам рече Петар и извуче пиштољ.
Упери га директно у чело Чавки и рече Веселом закључај и сједи.
Из овог сам пиштоља пуцо само једном кад ми се родио син.
Кад је погино нисам плако.Ти,ти си ме јуче довео до суза.
Гњидо!
А сад ме води да видим плац.
Полако старино полако смири се ево добићеш и сав материјал само се смири.
Устај гаде!Пизда ти материна!
Весели рече смири се људино и крену за њима.
Сједи ту пизда ти материна данас нема тала . рече Петар и гурну га у столицу.
Изабрао је плац на крају улице.Чавки је рекао немој поново да ти долазим за грађевински материјал.
Направио је мању кућу.На свакој моби били су Миланов брат и отац. Вишкове грађевинског материјала подијелио је комшијама.
Живио је мирано и повучено по некад би изашао у кафану.
Једном док је сједио са друштвом уђе Чавка.Скупљао је подписе ,планирао је да се кандидује за градоначелника.
Дође до Петра.
Хоћеш потписати људино ваљо сам и ја теби.
Марш гњидо!
Даће Бог да за тебе нико не гласа.
Марш!
Нико од присутних му није потписао у малом граду све се зна.
Кући га дочекаше Тања и Милан.
Тата,имам радосну вијест рече Тања
Реци кћери.
Трудна сам тата.
Милан и ја смо се договорили ако буде мушко да му дамо батино име.
Срећно кћери а и теби Милане.
Да буде живо и здраво и да га срећа прати.
Позови родитеље Милане да прославимо добри су то људи.
А даће Бог кћери…
Даће Бог да буде дјевојчица и да никад не доживи рат.Рече Петар а низ лице му се скотрља суза.
Даће Бог!
(Текст преузез са профила Станојевић Зорана, фотофрафија Српско војничко спомен гробље Мали Зејтинлик – Соколац, fejzbuk 23.12.2024.)