Administator fejzbuka 27.mtbr Soko, čestitka 6.10.2024. godine
Borci , ratni vojni invalidi i poštovaoci srećan Vam Dan oslobođenja Broda u Odbrambeno – otadžninskom ratu 6. oktobra 1992. godine !
Pukovnik Slavko Lisica dobija komandu nad trećom taktičkom grupom. Nakon oslobađanja opštine Dervente , plan TG-3, osloboditi Brod. Sama akcija oslobađanja Broda, pokrenuta 4. oktobra 1992. godine. Brod je oslobođen u večernjim satima 6. oktobra, dan posle Vojska Republike Srpske je izbila na reku Savu.
Srbima u Bosanskom Brodu poslata je poruka da su nepoželjni i da će proći kao oni u Sijekovcu, ako se ne odsele sa svojih vekovnih ognjišta. Da je bilo tako potvrđuje i odgovor na pitanje zašto hrvatsko – muslimanski bojovnici nisu tada napali selo Vinska ili selo Zborište, gde su bile jedinice JNA, nego su napadali nezaštićene civile i nejač, kao što su radili i za vreme Drugog Svetskog rata, da su kukavice pokazalo se kasnije u bitkama protiv Vojske Republike Srpske, gde su potučeni do nogu.
Značajno je napisati da se ideja o likvidiranju i zatvaranju Srba u Brodu u minulom ratu počela realizovati od tog 3. marta 1992. godine. Svi građani srpske nacionalnosti, koji su zatečeni na teritoriji opštine Bosanski Brod, koja je bila pod kontrolom muslimansko – hrvatski vojnika paravojnih snaga, bili su maltretirani, zatvarani i ubijani u svojim kućama i stanovima ili su odvođeni u logore i tamo mučeni, premlaćivani, silovani, klani.
Do 6. oktobra 1992. godine, Brod je bio grad – logor. Odobrenje za formiranje logora za srbe u Brodu i Posavini dao je pukovnik Hrvatske vojske Vinko Štefanek, komandant Operativne Grupe „Istočna Posavina“, koje u napad na Brod i Posavinu proveo brigade HVO-a od 101 do 108, 111, 131, 139, 157, brigadu HV, 37. pont. inž . brigadu HV, 106, 123, i 127 HV, te 120 i 124. brigada Hrvatske vojske.
U gradu je bilo formirano deset logora od kojih su neki bili stalnog, a neki privremenog karaktera. Stalnog karaktera su bili logori: Srednjoškoliski centar „Fric Pavlik“ čiji je komadant bio Anto Golubović. Stadion FK „Polet“ u kome su bila dva logora: ženski logor, kojim je upravljala Indira Vrbanjac, i muški logor čiji je komadant bio Mladen Kurdija, a njegovi zamenici Drago Lepan i Željko Berišić (general u Hrvatskoj) Logor stare zgrade milicije u Bosanskom Brodu, čiji su komadanti naizmenično bili Tadija Lepan i Luka Jozić, a njihov zamjenik Pero Odobašić.
Skladište Robne kuće „Bograd“ u Tuleku, čiji je komandir bio Goran Garić, a zamenici Pero Rašić i Pero Čvarak. Logor u Čarapanci, GIK-u i Kriliji su bili privremenog karaktera , korišteni su za smeštaj srpskih logoraša iz Dervente i Odžaka.
Ti logori su bili pod komandom Lite Golubovića, logor u kajak – kanu klubu, čiji je komadant bio Zdenko Miljak, uglavnom je korišten za sakrivanje prebijenih logoraša i silovanih logorašica od predstavnika MKCK. Logor u zgradi „Jugobanke“ i Bosanski Brod su služeni za pojedinačno dovođenje, premlaćivanje i silovanje muškaraca i žena iz ostalih logora u Brodu ili za skrivanje od MKCK. Glavni za sve logore u Brodu je bio Zdravko Marinić zvani Babura.
Kroz logore u Brodu je prošlo preko 2.000 Srba iz Broda i okolnih opština: Dervente, Modriča, Odžak. Od ukupno 208 ubijenih civila iz Broda čija se sudbina zna, 191 njih je ubijeno u logorima. Ima mnogo građana srpske nacionalnosti koji su nestali i njihova sudbina je još nepoznata, pa se predpostavlja da su i oni ubijeni.
U logorima su svi muškarci bili premlaćivani, lomili zube i čupali nokte kleštima, izvođeni su na streljanje i klanje, morali su gledati kako im siluju supruge, kćerke i majke. Žene su, takođe, bile premlaćivane, ponižavane i silovane, nezavisno od uzrasti i zdravstvenog stanja.
Mnogi od njih organizovano, i uz znanje i lični odabir komandanta ženskog logora Indire Vrbanjac, odvođene na prvu liniju gde su se vojnici regularne Hrvatske vojske iživljavali nad njima.
O svemu ovome i mnogo više, postoje neoborivi dokazi i izjave očevidaca, preživelih logoraša kojih u Brodu ima oko tri stotine. Nedavno je 120 članova Udruženja logoraša dalo izjeve organima SIPA-e i MUP-a RS o počinjenim zločinima nad Srbima, a od 1992. godine svi svedoci – logoraši su dali izjave, neki čak i po deseti put, ali do sada, nažalost, još niko nije odgovarao za ratni zločin nad Srbima u Posavini.
U ekspertizi koju je napravila opština Brod još 2002. godine sa punim imenom i prezimenom za zločin nad Srbima je osumnjičeno 456 lica, od kojih za 106 postoje očevidci da su učestovali u silovanjima i ubistivima, a ostali su osumnjičeni za mučenja i premlaćivanja logoraša.
Da li zločinci mirno spavaju?
Sa prostora opštine Brod u Odbrambeno – otadžbinskom ratu poginula su 244 heroja, među herojima i jedna herojina. Većina poginulih boraca bili su pripadnici 4. bataljona – Brodskog (koji u toku rata ulazi u sastav 27. Mtbr).
Brodskim bataljonom od osnivanja do kraja rata komandovao je Nenad – Nešo Miličić.
U sastavu 327/27 Mtbr. sa prostora opštine Brod poginula su, tragično nastradala i umrla 127 borca.

7.10.2025.
Борци, ратни војни инвалиди и поштоваоци срећан Вам Дан ослобођења Брода у Одбрамбено !
Пуковник Славко Лисица добија команду над трећом тактичком групом. Након ослобађања општине Дервенте , план ТГ-3, ослободити Брод. Сама акција ослобађања Брода, покренута 4. октобра 1992. године. Брод је ослобођен у вечерњим сатима 6. октобра, дан после Војска Републике Српске је избила на реку Саву.
Србима у Босанском Броду послата је порука да су непожељни и да ће проћи као они у Сијековцу, ако се не одселе са својих вековних огњишта. Да је било тако потврђује и одговор на питање зашто хрватско – муслимански бојовници нису тада напали село Винска или село Збориште, где су биле јединице ЈНА, него су нападали незаштићене цивиле и нејач, као што су радили и за време Другог Светског рата, да су кукавице показало се касније у биткама против Војске Републике Српске, где су потучени до ногу.
Значајно је написати да се идеја о ликвидирању и затварању Срба у Броду у минулом рату почела реализовати од тог 3. марта 1992. године. Сви грађани српске националности, који су затечени на територији општине Босански Брод, која је била под контролом муслиманско – хрватски војника паравојних снага, били су малтретирани, затварани и убијани у својим кућама и становима или су одвођени у логоре и тамо мучени, премлаћивани, силовани, клани.
До 6. октобра 1992. године, Брод је био град – логор. Одобрење за формирање логора за србе у Броду и Посавини дао је пуковник Хрватске војске Винко Штефанек, комадант Оперативне Групе „Источна Посавина“, које у напад на Брод и Посавину повео бригаде ХВО-а од 101 до 108, 111, 131, 139, 157, бригаду ХВ, 37. понт. инж. бригаду ХВ, 106, 123, и 127 ХВ, те 120 и 124. бригада Хрватске војске.
У граду је било формирано десет логора од којих су неки били сталног, а неки привременог карактера. Сталног карактера су били логори: Средњошколиски центар „Фриц Павлик“ чији је комадант био Анто Голубовић. Стадион ФК „Полет“ у коме су била два логора: женски логор, којим је управљала Индира Врбањац, и мушки логор чији је комадант био Младен Курдија, а његови заменици Драго Лепан и Жељко Беришић (генерал у Хрватској) Логор старе зграде милиције у Босанском Броду, чији су комаданти наизменично били Тадија Лепан и Лука Јозић, а њихов замијеник Перо Одобашић.
Складиште Робне куће „Боград“ у Тулеку, чији је командир био Горан Гарић, а заменици Перо Рашић и Перо Чварак. Логор у Чарапанци, ГИК-у и Крилији су били привременог карактера , кориштени су за смештај српских логораша из Дервенте и Оџака.
Ти логори су били под командом Лите Голубовића, логор у кајак – кану клубу, чији је комадант био Зденко Миљак, углавном је кориштен за сакривање пребијених логораша и силованих логорашица од представника МКЦК. Логор у згради „Југобанке“ и Босански Брод су служени за појединачно довођење, премлаћивање и силовање мушкараца и жена из осталих логора у Броду или за скривање од МКЦК. Главни за све логоре у Броду је био Здравко Маринић звани Бабура.
Кроз логоре у Броду је прошло преко 2.000 Срба из Брода и околних општина: Дервенте, Модрича, Оџак. Од укупно 208 убијених цивила из Брода чија се судбина зна, 191 њих је убијено у логорима. Има много грађана српске националности који су нестали и њихова судбина је још непозната, па се предпоставља да су и они убијени.
У логорима су сви мушкарци били премлаћивани, ломили зубе и чупали нокте клештима, извођени су на стрељање и клање, морали су гледати како им силују супруге, кћерке и мајке. Жене су, такође, биле премлаћиване, понижаване и силоване, независно од узрасти и здравственог стања.
Многи од њих организовано, и уз знање и лични одабир комаданта женског логора Индире Врбањац, одвођене на прву линију где су се војници регуларне Хрватске војске иживљавали над њима.
О свему овоме и много више, постоје необориви докази и изјаве очевидаца, преживелих логораша којих у Броду има око три стотине. Недавно је 120 чланова Удружења логораша дало изјеве органима СИПА-е и МУП-а РС о почињеним злочинима над Србима, а од 1992. године сви сведоци – логораши су дали изјаве, неки чак и по десети пут, али до сада, нажалост, још нико није одговарао за ратни злочин над Србима у Посавини.
У експертизи коју је направила општина Брод још 2002. године са пуним именом и презименом за злочин над Србима је осумњичено 456 лица, од којих за 106 постоје очевидци да су учестовали у силовањима и убистивима, а остали су осумњичени за мучења и премлаћивања логораша.
Да ли злочинци мирно спавају?
Са простора општине Брод у Одбрамбено – отаџбинском рату погинула су 244 хероја, међу херојима и једна херојина. Већина погинулих бораца били су припадници 4. батаљона – Бродског (који у току рата улази у састав 27. Мтбр).
Бродским батаљоном од оснивања до краја рата командовао је Ненад – Нешо Миличић.
У саставу 327/27 Мтбр. са простора општине Брод погинула су, трагично настрадала и умрла 127 борца.
Р-Ф Фотографија Р.Б: 133.