Arhive kategorija: 27.mtbr

1996. ratna demobilizacija 1/27.mtbr

Demobilizacija 1.mtb

u toku marta 1996. godine uslijedila je masovna demobilizacija boraca teslićkih brigada i 27.mtbr nakon koje komanda Prvog korpusa naređuje spajanje ove dvije brigade u jednu koja sada dobija formacijski naziv 105. pješadijska brigada. Isto tako, spajanjem prnjavorske lake pješadijske brigade i ljudstva iz 27.mtbr sa područja opštine  formira se 107. pješadijska brigada, sa vojnom poštom broj 2210 Srbac.

Tako je u prvoj polovini marta 1996. godine formirana komanda 107. pješadijske brigade na čijem čelu su bili komandant pukovnik Miodrag Suvajac i načelnik štaba potpukovnik Gojko Starčević. Po novoj formaciji su formirani i komanda stana, vod veze, izviđački vod i četa vojne policije koji su i nadalјe ostali popunjeni lјudstvom u skladu sa formacijom, oficira 36, podoficira 16 i vojnika 667 ukupno 719, sa mobilizacijkim zborištem u s. Velika Ilova, dok su pozadinske i pješadijske jedinice bile popunjene samo potrebnim brojem lјudstva za održavanje i čuvanje naoružanja i materijalno-tehničkih sredstava. Komanda Brigade sa prištapskim jedinicama se izmiješta na lokaciju u gradu Srbac, a IKM za Prnjavor u staroj zgradi komnade lpbr, a preostali dio lјudstva i jedinica na lokaciju kasarne u Sitnešima, Srbac i Dobroj vodi i Šibovskoj. Sva skladišta naoružanja, minsko-eksplozivnih sredstava i ostalih materijalno-tehničkih sredstava su bila neprekidno obezbjeđivana naoružanom čuvarskom službom i pod stalnom kontrolom komande Brigade.

Naređeno je da se gašenje ratnih sastava jedinica i demobilizacija svih rezervnih starješina i vojnih obveznika izvrši do 31 . 6. 1996. godine, a za funkcionisanje jedinica (izrada planskih dokumenata za obuku i mobilizaciju rezervnog sastava, vođenje personalne dokumentacije, smještaj, održavanje i čuvanje naoružanja i materijalno-tehničkih sredstava i dr.) trebalo je da se pobrinu predratna profesionalna vojna lica JNA i TO. Sve predviđene aktivnosti obavlјaju  uz angažovanja rezervnih starješina i vojnih obveznika  koji su ostali kao  profesionalna vojna lica.

1996.

Reorganizacom VRS od 27.mtbr VRS fromirana je 327.pbr 3.K VRS

Ratni put 27.mtbr 1.KKVRS

Stvarana i reorganizovana uporedo sa izvođenjem borbenih dejstava na širokom frontu, 27.mtbr 1.KK VRS, bila je izložena dejstvu neprijatelja, što je otežavalo njen tačtički položa. I pored brojnih problema , a posebno problema za popunu jedinica brigade, ona je izrasla u jaku i respektivnu snagu, kakva je ostala do kraja rata.

Ratni put ove brigade je  veoma težak. Nakon uspješno izvršenih zadataka na derventsko-brodskom ratištu u sklopu operacija za oslobađanje Dervente i Broda i proboj koridora, brigada je prebačena na maglajsko-zavidovićko ratište, a nakon toga na teslićko ratište.

Brigada je vodila borbu na prostoru Bišnje, Rabića, Babino brdo, Bijelo brdo, Kostreš, Obodni kanal, Vlasenica, Bratunac, Svjetliča, Vozuča, Kremen, Nekolje, Viniše, Vučja planina, Balabanovac, Kosovnjak, Jezera, Brićevac, Bihač, Sanski Most, Mrkonjić Grad ..

Poginulo je 456 pripadnika brigade, 1280 ranjenbih boraca, kao i 10 boraca koji se još vode kao nestali.

Za bespoštednu borbu i zaštitu  srpskog naroda i očuvanje teritotija RS brigada je odlikovana  Karađorđevom zvijezdom  drugog reda, a za požrtvovanost njenih pripadnika u odbrani Teslića, SO Teslić dodijelila je 327.pbr Zlatnu plaketu. ( Srpska Vojska, juni 2000.).

Povodom Dana VRS i Dana obilježavanja 327.mtbrJA, odnosno 27.mtbr1.KKVRS i osinjske lake pješadijske brigade , 12.5.2018. godine, o ratnom putu brigada, rečeno je:

  1. brigada je jedna od najvećih brigada VRS. Široj javnosti bila je poznata kao Derventska ili kao 327. motorizovana brigada, a nastala je 13. maja 1992. godine. Objedinjenih, pisanih i javnosti dostupnih tragova o nastanku, djelovanju i kraju brigade nažalost nema, ali građe još uvijek ima na sve strane, a najviše u glavama neposrednih aktera nastanka i ratnog puta brigade.

Prvi komandant brigade, nakon 13. maja 1992. godine, bio je potpukovnik Ratko Grahovac. Nakon Grahovca, komandanti brigade bili su pukovnik Trivo Vujić, koji je poginuo 30. juna 1992. godine, zatim potpukovnik Stanko Baltić, pukovnik Boško Peulić, a poslјednji ratni komandant bio je pukovnik Rajko Radulović. Na čelu brigade u dva navrata bio je i potpukovnik, kasnije general, Ljubomir Obradović, koji je tu dužnost obavlјao s pozicije načelnika štaba brigade.

Formacija brigade se mijenjala u zavisnosti od potreba i stanja na terenu, a kraj rata dočekala je sa četiri motorizovana batalјona, nekoliko samostalnih četa, te ostalim jedinicama. Borci su bili iz Dervente, Broda, Prnjavora, Banja Luke i mnogih drugih mjesta, te jedan broj dobrovolјaca iz Srbije, a u sastavu brigade bila je i četa ”Meša Selimović”, koju su uglavnom činili Bošnjaci iz Dervente i Broda.

Sve zadatke koji je pred brigadu postavila nadležna komanda, borci su izvršili, a učestvovali su u operacijama ua proboj koridora, oslobođenje Dervente, zatim na ratištima kod Gradačca, Doboja, Vlasenice, Zavidovića, Maglaja, Teslića, Sarajeva, Bihaća, Klјuča, Sanskog mosta… Za doprinos očuvanju srpskog naroda i nastanku Republike Srpske odlikovana je Karađorđevom zvijezdom drugog reda.

Tokom četiri ratne godine, prema nepotvrđenim informacijama, 438 boraca ove brigade izgubilo je živote i skoro svaki drugi pripadnik je ranjen, a brigada je odlikovana ordenom Karađorđeve zvijezde

Osinjska brigada nastala je na temelјima osamnaeste partizanske brigade, a formirana je s cilјem izvođenja odbrambenih zadataka. U sastav brigade ušli su dobrovolјci iz sela Pojezna, Donji i Gornji Cerani, Donja i Gornja Osinja i Crnča.

Prvi ratni zadatak brigada je dobila 22. marta 1992. godine, a radilo se o odbrani srpskih naselјa na liniji dugoj 22 kilometra: Kaurska obala — Tešića bare — Tomasovo brdo — Kneževići — Malojčani — Mišinci (Cer) — Čolno brdo (Mala Sočanica) — isklјučno Torine (Tisovac). Komandu brigade činilo je svega osam rezervnih oficira među kojima je najstariji bio kapetan prve klase. U junu za komandanta brigade dolazi aktivno vojno lice s činom majora. U nastavku ratnog puta brigada je učestvovala u borbama za oslobađanje Dervente i proboj koridora, kao i na mnogim drugim ratištima na kojima je dala ogroman doprinos u stvaranju Republike Srpske. Izgubila je 104 borca, a više od 600 boraca je teže i lakše ranjeno. Brigada je odlikovana Medalјom Petra Mrkonjića, a 1. marta 1994. godine lјudstvo je integrisano u 27. brigadu.

1995. ratna 27.mtbr VRS

27.mtbr u zoni  odgovornosti 2.teslićke lake pješadijske brigade

Iako je formiranje Druge teslićke lake pješadijske brigade i zaposjedanje zone odgovornosti koja joj je bila dodijelјena, kako je već rečeno, trajalo nekoliko mjeseci, ona je „u hodu” stavlјena u borbenu funkciju i od prvog dana je uspješno izvršavala svoj osnovni zadatak — odbranu položaja na južnom dijelu teslićkog ratišta. Srećna okolnost je to da većih napada neprijatelјskih snaga, u tom početnom periodu, na pravcima odbrane Brigade nije bilo, ali je otvaranje strelјačke vatre po položajima jedinica brigade bilo svakodnevno, tu i tamo „začinjene” i sa nekoliko minobacačkih projektila. Prvi jači napad neprijatelјske snage su izvele 22.5. 1995. godine oko devet časova iz pravaca Ravne rijeke i Debele kose i to u zoni spajanja Druge teslićke i 27. motorizovane brigade. Na udaru su bili položaji u rejonima Mali Kragulјac, Zečija glava i Braćevac. Odmah po ispolјavanju dejstava, komanda brigade je u napadnuti rejon uputila rezervne snage i ojačala odbrambene položaje tako da je aktivnom i upornom odbranom neprijatelјski napad odbijen. Međutim, uz razmjenu jake pješadijske i artilјerijske vatre, koja je trajala cijeli dan, neprijatelјske snage su uspjele ovladati dijelom linije odbrane 27. motorizovane brigade[1] od Braćevca do Javorske kose. Narednog dana neprijatelske snage nastavlјaju sa napadima na navedenim pravcima, a cilј im je ovladavanje objektima Zečija glava, Smolin i Mali Kragulјac. Ovaj put napadu takođe prethodi jaka artilјerijska priprema, a potom se smjenjuju pokušaji pješadijskih proboja kroz našu liniju odbrane u više uzastopnih talasa. U jednom od tih pokušaja neprijatelј uspijeva da potisne borce naše jedinice sa položaja na Zečijoj glavi prema Velikom Smolinu. U toku noći izvršeno je uvezivanje linije odbrane sa susjednom jedinicom 27. motorizovane brigade pravcem Veliki Smolin-Bukovačka kosa-kota 828, a istovremeno su vršene radnje na pripremi snaga za izvođenje protivnapada sa cilјem vraćanja izgublјenih položaja. Narednog dana (24. maja 1995. godine), uz snažnu artilјerijsku pripremu i uvođenje posebno formiranih grupa boraca, izvršen je protivudar u pravcu Zečije glave i nakon višesatne borbe, u kojoj je došlo do žestoke razmjene strelјačke vatre, oko 16.15 časova neprijatelј je bio prinuđen da položaje na Zečijoj glavi ponovo preda pod kontrolu naših jedinica. Istina, oko sat vremena nakon povlačenja sa Zečije glave, neprijatelјske snage su pokušale izvršiti kontraudar i još jednom se vratiti na taj položaj, ali im to nije pošlo za rukom. U ovim trodnevnim borbama Brigada je imala petnaest ranjenih boraca.

Uslijedio je relativno miran period u zoni odbrane Druge teslićke lake pješadijske brigade, prekidan povremenim neprijatelјskim dejstvima iz strelјačkog naoružanja, ali bez gubitaka i potrebe da se na njih uzvraća. Tako je bilo sve do 18. 7. 1995. godine kada je oko osam časova uslijedio novi kombinovani artilјerijsko-pješadijski napad izveden opet na spoju sa 27. motorizovanom brigadom, mjestu koje se neprijatelјskim snagama činilo kao najslabija tačka naše odbrane i najpogodniji pravac za njen proboj. Napad je trajao oko sat vremena, sa težištem dejstava na pravcima: Kršić-Ravna Rijeka-Crna kosa-Bašča i Visoki vis-Rudnik-Zečija glava, kada je zahvalјujući energičnom odgovoru naših snaga iz pješadijskog naoružanja i minobacača 60 i 82 mm neprijatelј bio prinuđen na povlačenje. Novi napad je uslijedio oko 12.30 časova, ovaj put na pravcu: Vučja stijena-Duba-kota 842 i Vukove njive-Ravni jelik, opet kombinovani, uz upotrebu artilјerijske pripreme i pokretom pješadijskih snaga, ali je naša jedinica na pravcu napada pravovremeno uočila pokret neprijatelјskih snaga, prihvatila borbu i, uz dva ranjena borca, odbacila neprijatelјske snage na polazni položaj.

Opet je uslijedilo zatišje sve do 4. 8. 1995. godine kada oko 9.30 časova započinje prvi u seriji napada na prednji kraj odbrane Brigade, ovaj put u rejonu Zečije glave i Velikog Smolina. Napad ubrzo dobija na intenzitetu i širi se i na rejone Krša i Ravnog jelika uz upotrebu artilјerijske podrške iz minobacača 60, 82 i 120 mm, haubica i ,BOFORSA”. Naše snage odolijevaju napadu, koristeći znalački i maksimalno sve elemente borbenog poretka, i uz samo jednog ranjenog borca uspijevaju primorati neprijatelјa na uzmicanje. Ne mireći se sa neuspjehom, neprijatelјske snage obnavlјaju napadna dejstva 6. 8. 1995. godine u popodnevnim časovima, negcje oko 15.30 časova. Ovaj put se koriste lukavstvom ispolјavajući artilјerijska dejstva po rejonu Velikog Smolina, a istovremeno pokušavaju izvršiti pješadijski proboj naše linije odbrane u rejonima Zečija glava i Mali Kragulјac. Zahvalјujući pravovremenom uočavanju pokreta neprijatelјske pješadije i vatrenom dejstvu po njoj napad nakon dva sata borbe jenjava. Novi napad je uslijedio 9. 8. 1995. godine oko 9.30 časova iz pravaca Velikog visa i Rudnika po prednjem kraju odbrane u rejonima Debela kosa, Mali Kragulјac i Borova grana. Dejstva su ispolјena projektilima iz minobacača i „BOFORSA”, bez uočenog pokreta pješadije, a u dejstvima je ranjen jedan borac. Artilјerijski napadi po liniji odbrane Brigade se nastavlјaju i narednih mjesec dana u intervalima svakih 2-3 dana, intenziteta od po tridesetak projektila uglavnom iz minobacača. Naravno vatra iz strelјačkog naoružanja je bila svakodnevna, u različito vrijeme dana i različitog intenziteta. Gubitaka od ovih dejstava nije bilo. Slјedeći jači i konkretniji napad neprijatelј izvodi 20. 9. 1995. godine u vremenu između 12.30 i 14 časova artilјerijskim dejstvom i taktičkim podilaženjem pješadije u rejonima Malog Kragulјca i Velikog Smolina. Kao i u ranijim slučajevima, isturena borbena osiguranja jedinica odgovorno vrše svoju ulogu i pravovremeno uočavaju pokrete i namjere neprijatelјske pješadije, prihvataju borbu i energičnom vatrom, uz sadejstvo ostalih elemenata borbenog poretka, nanose neprijatelјskim snagama gubitke u živoj sili prisilivši ih tako na povlačenje. U ovoj borbi ranjeno je i pet naših boraca.

Opet je uslijedilo malo zatišje do 30.9.1995. godine kada je u vremenu od 16.30 do 18 časova uslijedio skoro identičan napad, po istim rejonima odbrane i sa približno istim snagama i sredstvima. Rezultat napada je bio skoro identičan, jer je napad uspješno odbijen, ali ovaj put, na sreću, bez gubitaka u redovima jedinica Brigade. Manji napadi su zabileženi i 1. odnosno 5. oktobra 1995. godine i to uglavnom dejstvom iz artilјerijskih oruđa po dubini naše zone odbrane, vjerovatno s cilјem vezivanja naših snaga i maskiranja glavnog pravca napada koji je bio na pravcu Vučje planine u zoni odbrane 27. motorizovane brigade. Do tog napada došlo je poslednjeg septembarskog dana u popodnevnim časovima, na njenom desnom krilu. Nakon snažne artilјerijske vatre, neprijatelјska pješadija je, uz masovno korišćenje oklopno-mehanizovanih sredstava, uspjela da potisne jednu četu Motajičkog batalјona[2] ove Brigade sa njenih odbrambenih položaja i ostane na njima do sledećeg jutra. Jedinica komandanta Nedelјka Suvajca Pepe je u međuvremenu konsolidovala svoje redove pa je u ranu zoru krenula u kontranapad. Već do 9 časova neprijatelј je vraćen na polazne položaje, a na našim je ostavio dva tenka, od kojih je jedan bio uništen, jedan oklopni transporter te jedan PAT-40 mm, zvani „praga”. Bio je to i definitivni krah njihove ofanzive na teslićkom ratištu.

[1] Isto, str. 200

[2] Isto, str.202

GLAS BORCA LPBR U 1.MTB 27.MTBR

Bratunac – Istočna Bosna

16.1.2012.

Kravica 2019.

Скелани: Злочине над Србима окарактерисати као геноцид

У Скеланима су почињени тешки ратни злочини који се могу окарактерисати као геноцид, јер је циљ био тотално уништавање српског народа и његове имовине, изјавио је министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић.

На обиљежавању 19. годишњице од страдања 69 српских војника и цивила из Скелана и оближњих села на данашњи дан 1993. године министар Ђокић је рекао да Бошњацима нико не суди за те злочине и поручио да институције Републике Српске неће одустати од захтјева да се дође до истине и правде и да за масовни злочин у Скеланима починиоци одговарају.

„Никада нећемо прихватити и подржати рад Суда и Тужилаштва БиХ који за иста дјела различито примјењују закон када је ријеч о суђењу Србима и другима на штету Срба“, истакао је Ђокић.

Према ријечима министра, снаге Насера Орића и његови ментори на овом мјесту су показали намјеру да униште овај крај и српско становништво.

„Они који су чинили злочине мораће за то одговарати. Не можемо вратити животе настрадалима, али ћемо истрајати да правда буде задовољена и да злочинци одговарају. То би била барем дјелимична утјеха породицама настрадалих“, истакао је Ђокић.

Посебно је нагласио да одзив великог броја грађана обиљежавању годишњице великог српског страдања у Скеланима показује неизмјерно поштовање према жртвама које су убијане и мучене на свиреп начин.

Министар Ђокић сматра срамотним и неприхватљивим недавно помиловање Насера Орића, а што је учинио предсједник Федерације БиХ Живко Будимир и тиме још једном показао омалавожавајући однос Сарајева према српским жртвама.

Срамотно је да за овај злочин још нико процесуиран и да је Насер Орић у Хагу ослобођен одговорности за Скелане, додао је Ђокић.

У Скеланима је код централног споменика за 305 погинулих Срба служен парастос и обиљежено 19 година од страдања 69 српских војника и цивила из овог и неколико оближњих села које су убиле муслиманске снаге из Сребренице 16. јануара 1993. године.

Неколико стотина грађана са обје стране Дине, упркос хладноћи и снијегу, прислужило је свијеће за покој душа свих 305 погинулих у протеклом рату, међу којима је било чак 58 жена.

  1. јануара 1993. године у Скеланима и околним српским селима муслиманске снаге Насера Орића убиле су 69 Срба, 165 их је рањено, а 30 заробљено, од којих половина није жива, а четворо се још воде као нестали. Међу погинулима већина су били цивили, а најмлађи Александар Димитријевић имао је свега пет година, док је његов брат Радослав живот изгубио у дванаестој години.

Парастосу у Скеланима претходило је полагање цвијећа и прислуживање свијећа за покој душа настрадалим Србима код спомен обиљежја у селима Ћосићи и Калиманићи.

12.7.2011.

БРАТУНАЦ- ПОМЕН ЗА 3.267 УБИЈЕНИХ СРБА

Подриње се данас присјећа свих 3.267 српских жртава које су страдале од 1992. до 1995. године. На Војничком гробљу у Братунцу служен је парастос.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је у Братунцу, гдје је данас обиљежено страдање 3.267 Срба у Подрињу и Бирчу, да селективна правда и једнострано приказивање рата у БиХ не води толеранцији и повјерењу.

„У нама нема мржње и освете, али је крајње вријеме за процесуирање монструозних злочина почињених над Србима. Не можемо прихватити селективну правду како је било до сада, да је једна – српска страна за све крива, а да за оволике српске жртве нико не одговара“, поручио је Додик.

Он је додао да боли чињеница да за ове злочине над Србима још нико није одговарао и да се злочинци слободно шетају.

„Сви који су починили неоправдани велики злочин над сребреничким Бошњацима треба да одговарају, али захтијевамо да одговарају и починиоци злочина над Србима јер само тако може доћи до задовољења правде и истине и у таквој БиХ можемо живјети у којој ће се и Срби осјећати безбједно и комотно, као и друга два народа“, навео је Додик.

На данашњи дан, 1992. године у српским селима Сасе, Биљача и Залазје муслиманске снаге под командом Насера Орића убиле су 69 мјештана, више од 70 је рањено, а 19 се водило као нестали, донедавно, када је пронађена гробница са 10 српских жртава.

Обиљежавању годишњице страдања Срба Подриња присуствују и највиши званичници РС.

Преживјели чланови породица, пријатељи и саборци погинулих и несталих српских војника и цивила, настрадалих на Петровдан 1992. године, као и већи број делегација из Републике Српске, посјетили су српска стратишта у Биљачи и Сасама, и гробље на Залазју код Сребренице, гдје су положили цвијеће и прислужили свијеће за покој душа 69 убијених и 22-оје несталих Срба. Посмртне остатке 10 несталих Срба које је средином прошле године, трагајући за посмртним остацима Бошњака случајно ексхумирао тим Института за тражење несталих БиХ, за годину дана нису идентификовали у лабораторији у Тузли тако да их ни данас, 19 година након њиховог нестанка, њихове породице нису могле достојно сахранити.

Породице настрадалих већ 19 година чекају на правду, да се казне починиоци ових злочина.

За почињене злочине над Србима нико није одговарао. Хашки трибунал 2006.године осудио је Насера Орића на двије године затвора зато што није спријечио злочине над Србима ,а у жалбеним поступку првостепена пресуда је преиначена, а Орић ослобођен било какве кривице.

Етничко чишћење Срба у сребреничкој општини почело је на Ђурђевдан 1992. године упадом муслиманских снага у српско село Гнионе, настављено током 92 и почетком 1993. године.

Сваке године на Петровдан у организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе РС на војничком гробљу у Братунцу обиљежава се страдање Срба у Подрињу.

С.В.

Na ratištu u opštini Bratrunac  učestvovali su ratne jedinice  27. motorizovane brigade 1. KK VRS . U borbama u rejonu brada Kunjarac u borbama za bazen, opština Bratunac dana 16.12.1992. godine, poginuo je pripadnik vojnik KInežević Željko, pripadnik izviđačke jedinice Jude iz 1.mtb, a jedan pripadnik je ranjen.